Demokratija živi!

Prvi put kao tragedija, a drugi kao farsa?

Jer, kontra antirežimskim demonstracijama i generalnim štrajkovima, beloruski autokrata Aleksandar Lukašenko organizovao je skup svojih pristalica, a zatim i patetično kleknuo pred ovim nespontano okupljenim građanima.

Većina su, naime, bili dovedeni autobusima i pod pretnjom otkaza.

Samo tridesetak godina ranije, slično je uradio i rumunski diktator Nikolae Čaušesku, takođe uz autobuski prevoz lojalnih radnika na skup u Temišvaru.

Pa smo u direktnom prenosu mogli da posmatramo slom jednog režima uživo.

Samo četiri dana kasnije, Čaušesku je streljan. Lukašenko je danas na kolenima.

Tada je zanimljivo primetiti kako u glavama ili govorima poslednjih diktatora Evrope još uvek figurira Hladni rat.

Čaušesku je reciklirao izanđale lenjinističke fraze, optužujući svoje protivnike da su fašisti i strani plaćenici.

Lukašenko je za demonstracije optužio neprijateljski Zapad i NATO koji ugrožavaju belorusku nezavisnost.

A još je zanimljivije uporediti kako to danas izgleda Rumunija, a kako Belorusija, u smislu prosečne plate, BDP, životnog standarda, ljudskih prava, medijskih sloboda i uopšte zadovoljstva životom.

Spojler alert: danas se neuporedivo kvalitetnije, slobodnije i bolje živi u Rumuniji nego u Belorusiji.

Zanimljiva je i komocija sa kojom se šatro nezavisnost države olako trampi za neslobodu ljudi, mišljenja, izražavanja, potrošnje i izbora.

I da, sve ovo zvuči krajnje poznato i ovde i nama.

I autobusi, i mitinzi istine, i kontramitinzi, i volim i ja vas, i izdajnici i strani plaćenici, i kafanska geopolitika, i sva ta antizapadna i udbaška retorika, koja bi samo da sačuva svoju vlast, poslove i privilegije.

Uostalom, državna bezbednost se u Belorusiji i dalje zove KGB.

A ukoliko je verovati komentarima ispod vesti na srpskim internetima, Lukašenko kao borac protiv NATO, globalizma, Sorosa i vakcina, očigledno ima više pristalica u Srbiji nego u samoj Belorusiji.

Međutim, onim realnim ljudima od krvi i mesa, a ne komentatorima iza avatara i niknejma, liberalna demokratija i dalje jeste nepodnošljivo privlačna stvar.

I autokratije su još uvek krajnje demode, pase ili retro – otprilike kao i brkovi Aleksandra Lukašenka.

Svet postaje sve demokratskiji.

Ma šta nam govorili i dopadalo se to nekome ili ne – a zašto da ne?

Da bi se objektivnije procenilo da li je demokratija u svetu u krizi ili povlačenju (ili nije), ne možemo samo čitati vesti.

Jer najnovije gušenje demokratije u npr. Mađarskoj ili Poljskoj uvek je atraktivnija vest za naslovnu stranu od vesti o demokratizaciji u npr. Namibiji ili Beninu.

Zato valja zauzeti jedan širi i istorijski pogled.

Politikolog Semjuel Hantington tako izdvaja tri velika talasa demokratizacije u istoriji, a koje prenosi psiholog i publicista Stiven Pinker.

Prvi talas bio je u 19. veku, kad pravo glasa dobijaju svi građani (muškog pola) i kad je ukorenjena američka demokratija sa strogom podelom i međusobnom kontrolom grana vlasti.

Ta logika ubrzo je kopirana u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Kanadi, Australiji, Italiji itd, pa je do 1922. bilo – 29 demokratija na planeti Zemlji.

Ali, ovaj talas je zaustavljen napredovanjem fašizma, te je 1942. preostalo samo 12 demokratija na svetu.

U drugom talasu demokratizacije, nakon Drugog svetskog rata i antikolonijalnih pokreta, broj demokratija narastao je na neverovatnih 36 zemalja 1962. godine.

Evropske demokratije još uvek su bile u sendviču između sovjetskih diktatura na istoku (Poljske, Čehoslovačke, Istočne Nemačke, Mađarske, Rumunije, Bugarske) i fašističkih diktatura na jugozapadu kontinenta (Španije, Portugala).

I ovaj talas demokratizacije ubrzo se povukao pred državnim udarima vojnih hunti i diktatora u Grčkoj, Brazilu, Argentini, Čileu, Filipinima, Indoneziji, Južnoj Koreji, Nigeriji itd. Vili Brant, legendarni kancelar Zapadne Nemačke, zato 1970-ih izjavljuje: „Zapadna Evropa ima još 20 ili 30 godina demokratije u sebi, nakon čega će, bez političkog kormila, otklizati u more diktatura koje nas okružuju“.

Zvuči li i to poznato ili kao danas?

Pa opet nije bilo tako.

Poput cunamija, usledio je treći talas demokratizacije od sredine 1970-ih.

Pale su vojne i fašističke diktature na jugu Evrope (u Grčkoj 1974, Španiji 1975. i Portugalu 1976. godine), Latinskoj Americi (u Argentini 1983, Brazilu 1985. i Čileu 1990), i Aziji (u Tajvanu i na Filipinima 1986, Južnoj Koreji 1987, Indoneziji 1998).

Berlinski zid je i građevinski i simbolički srušen 1989, te se od diktatura i bratske ruske čizme najednom oslobodio i gotovo ceo istok Evrope.

Taj cunami naveo je politikologa Frensisa Fukujamu da optimistički proglasi famozni kraj istorije – a zapravo kraj filozofskim raspravama o najboljem modusu upravljanja društvom.

Pokazalo se da su to demokratija ili politički pluralizam uz širenje ličnih i društvenih sloboda prizivanih po plišanim revolucijama 1989. Svi ovi ljudi na planeti Zemlji želeli su samo jedno, a to je – više slobode.

Po relativnom uzoru na demokratije Zapadne Evrope, koje su tu transformaciju ka demokratiji bile odigrale nešto ranije u 20. ili 19. veku.

Međutim, treći talas demokratizacije daleko je od svršenog.

Usledio je niz šarenih revolucija koje ruše autokratije i koračaju ka demokratiji, u Srbiji (2000), Gruziji (2003), Ukrajini (2004) i Kirgistanu (2005). I, 2009. na svetu je bilo već – 87 demokratija.

Nije kraj.

Sa ograničenim uspehom, isti talas ili proleće zapljusnulo je i arapski svet.

Tokom 2010. i 2011, pokrenute su revolucije i protesti protiv autokratskih lidera, tajnih policija i rasprostranjene korupcije u Tunisu, Alžiru, Jordanu, Omanu, Egiptu, Siriji, Jemenu, Bahreinu, Libiji, Kuvajtu, Maroku i Libanu.

Par država ovo jeste gurnulo u tragične građanske ratove, ali u većini ipak dolazi do smene vlasti, ustavnih promena, oslobađanja političkih zatvorenika i slično. Broj demokratija na svetu 2015. popeo se na – 103.

Ovaj broj znači i da oko 56 odsto stanovništva planete danas živi u demokratijama (dok većina od 44 odsto ostalih zapravo živi u samo jednoj nedemokratskoj zemlji – Kini).

I naravno da demokratija u mnogim državama sveta nije ni blizu demokratije iz definicija po udžbenicima politikologije i građanskog vaspitanja.

Da su mnoge od njih hibridne, ograničene, neliberalne itd, i da je Hantingtonove talase moguće kritikovati sa svih strana.

Demokratija ne postoji kao apsolutno sve ili ništa, već kao skala, stopa, ili u pedeset nijansi.

Pa ipak ostaje sledeća činjenica.

U takođe nesavršenim demokratijama, i bez političkog učešća žena, 1900. živelo je samo oko 20 odsto stanovništva sveta, samo sedam odsto planete 1850, i tačno nula odsto ljudi na svetu 1800. godine.

Pa nije li to neki napredak, stotinu mu glasačkih listića?

Relativno demokratske zemlje danas su i Gana, Indija, Namibija, Urugvaj, Bocvana, Benin, Čile i Burkina Faso, a čak su i autokratije poput Rusije i Kine neuporedivo slobodnije danas, nego u vremenu Staljina i Maoa.

I zatim se dogodi Belorusija.

Demonstracije protiv Lukašenkove autokratije samo su još jedan izraz ovih istih društvenih trendova u globalnoj istoriji.

Uprkos svim izazovima liberalnog kapitalizma, odnosima centra i periferije, nejednakosti i eksploatacije, činjenica je da ljudi i dalje žele da žive u društvima u kojima slobodno odabiraju, konzumiraju i govore, pišu i izražavaju se po medijima, internetima i ostalim kafanama.

Put ka demokratiji, jednakosti i slobodi nije istorijski garantovan kao što je to za komunizam tvrdio Marks, a za liberalizam Fukujama.

Već je u pitanju jedan dugačak i krivudav put, iz pesme svetog Jovana, Pavla, Đorđa i Ringa. Istoriji svakako nije odsviran kraj.

Ali se demokratija opet pokazala mnogo žilavijom i atraktivnijom nego što su to njeni kritizeri predviđali i vračali gledajući u pasulj sopstvene pristrasnosti.

Najzad, da najzad žive u demokratskoj državi žele i građani Srbije, mnogi u potrazi za iseljeničkom vizom ili zelenom kartom.

Samo što im predugo niko nije javio da se to tako ili demokratijom zove.

Pošto su i lideri opozicije u Srbiji prezauzeti nedavanjem Kosova i samima sobom.

Dok demokratija živi.

I uopšte nije na aparatima, uprkos vlažnim snovima ovde uticajnih priželjkivača čvrste ruke novog cara, sultana i mandarina, crkve, monarhije, patrijarhata, staleškog poretka i tradicionalne porodice.

Pa davaj onda braću Putina i Sija, pa i Lukašenka, i uopšte bilo šta neslobodno kao uzor – sve samo ne politički i društveni pluralizam, zlo i naopako.

Jedna te ista ekipa u Srbiji već trideset ubogih godina iščekuje, prognozira i reklamira slom demokratije i globalizacije, a posebno Sjedinjenih Država i ujedinjene Evrope, po svojim Večernjim novostima.

Samo što taj slom nešto nikako da se dogodi, dok naši životi uveliko prolaze. A naši ljudi, baš u tu demokratsku Evropu i Ameriku, masovno odlaze.