Desanka protiv Ajfona

Pa su građani gromoglasno coktali, kršili prste, zdušno negodovali i uopšte hiperventilirali.

Drugo je pitanje što nikakvog izbacivanja tu nije ni bilo, pa izgleda da svi ti narajcano načitani ne umeju da pročitaju novinsku vest do kraja i sa razumevanjem. Naime, predloženo je samo da zbirka Desankine poezije bude u programu za onaj prvi, a ne treći razred gimnazije.

I to je sve. Ali džabe, jer za članove Zadužbine Desanka Maksimović, pesnikinja se – ali i čitav narod – na ovaj način gaze i takvim (kakvim?) novim vrednostima se pogađa u samo srce našeg identiteta Brže-bolje, reforma je zaustavljena i preporuka abortirana – jer narod, identitet, srce, nejač i sav taj kič. Što je gužva koja je bila indikativna i za još nekoliko društvenih fenomena.

Prvo, biće da nepodeljeni odijum javnosti i dalje ima nekakvog uticaja na javne politike i na donosioce odluka u našoj Republici. S tim u vezi, valja se zapitati zašto nije bilo ovako spontane kritike, prezira i gnušanja prema nekim drugim skaradnostima u srpskom društvu i politici mu? Drugo, poenta se maši zato što u tom nekom obrazovanju zapravo i nije toliko važno šta se uči, koliko kako se uči.

Čak i da je gradivo savršeno usklađeno sa ukusom uvređenih po tvitosferi, ovo i dalje ne znači da će srednjoškolci razumeti poeziju, niti zavoleti književnost. Posebno ukoliko se lektira i dalje predaje i prenosi po principu knjigu-u-ruke, derište, pa čitaj.

Treće, u Srbiji uveliko traje važna reforma obrazovanja koja je fokusirana na tzv. ishode i kompetencije, a ne na sadržaje učenja.

Što zapravo znači sledeće: da nastavni plan i program pre svega definiše ove ishode, kao npr. „Učenik će saznati o zločinima fašista u Drugom svetskom ratu“ ili „Učenik će prepoznati i razumeti društvenu stigmatizaciju žena“.

Konkretni sadržaj ili gradivo za tako definisane ishode tada i te kako mogu da budu Desankina Krvava bajka ili Tražim pomilovanje – za nerotkinje.

Međutim, za iste te ishode i kompetencije, sadržaj komotno može da bude i neko drugo delo, npr. Jama Ivana Gorana Kovačića ili Gospođa Dalovej Virdžinije Vulf. Jer, poenta jeste u tome šta će klinčadija tokom časa naučiti, a ne šta će tačno nastavnik na času obrađivati.

Ali ta reformska vest nije stigla do Milivoja i Slavice sa Tvitera, gnevno zainteresovanih jedino za nastavne sadržaje, umesto za stečene kompetencije svoje dece.

Četvrto, i zaplet i rasplet ove drame ukazao je na blatantno odbacivanje preporuka stručnih institucija – što su činili i vlast i opozicija. A famozna struka nije samo Krizni štab epidemiologa, već su to i stručnjaci iz Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja.

I čije su preporuke pogažene.

Opasni princip je isti: ukoliko ćemo se iz ličnih i emotivnih razloga oglušivati o mišljenja stručnjaka, onda ne moramo ni da poštujemo policijski čas, ni izolaciju, pa ni da peremo ruke od koronavirusa. Umesto da su vlasti ili Vlada ustale u odbranu Zavoda čiji su osnivač, i njima se očigledno dogodio narod – iako na internetu, a ne na Ušću ili Gazimestanu.

Baš kao i Desanki Maksimović povodom Miloševićevih Godina raspleta.

Peto, biće da većina branilaca i zaštitara Desanke Maksimović po internetima i nisu pročitali ništa nakon ili osim školske lektire. A oni najgnevniji onlajn komentatori kubure i sa samim pravopisom.

U pitanju je mahom izraz jedne romantične nostalgije za sopstvenim školskim danima, a ne odistinskog čitanja, znanja ili poznavanja istorije književnosti (pa i Desankinog mesta u njoj). Rečima Sandre Dančetović u XXZ Magazinu, nikad se ovoliko loših đaka nije zabrinulo za školski program.

Šesto, u pitanju jeste bio i refleks nacionalističkog uma u odbrani Desanke nacionale (a ne Desanke pesnikinje), rečima Aleksandra Stevića na Peščaniku. Zaista, da li (bi) se javnost toliko uzrujala da je reč o strancima Bodleru, Petefiju, Lorki?

A Vinaveru, Daviču ili Kišu?

Pošto se i ovim autorima klimalo mesto u školskom programu, ili su ga odavno izgubili, a što baš niko nije zarezivao. Sedmo i najzad, lažni progon Desanke Maksimović iz gimnazija u Srbiji protumačen je kao školski primer razaranja kulture pred navodnom najezdom kiča, šunda i rijaliti programa. I to je ona reakcionarna i konzervativna teza koja nas ponajviše interesuje u ovim Fusnotama.

Svi dobro znamo za tu mentalnu žvaku.

Visoka kultura nam uzmiče pred onom masovnom i popularnom, a prave vrednosti se povlače pred onim šatro poremećenim.

Pa je gotovo svaki drugi komentator-amater društvene zbilje za tastaturom i iza monitora, šaljivo nesmešno kontrastirao Desanku Maksimović i – aktuelne starlete. Staniju Dobrojević, Soraju Vučelić, Macu Diskreciju, Mimi Oro, Natašu Šaviju, Anđelu Vešticu, Bilju Turšiju i već kultnu Tijanu Ajfon.

Jer, o jeresi, vele bogovi tviteraške političke analize i Fejsbuk citatne književnosti, Desanku će u čitankama zameniti – Ajfon! Iako navedene junakinje verovatno ne benda baš niko ko danas pohađa gimnaziju.

Ove starlete su zabava, razonoda i poznate ličnosti jedino za TV generaciju sredovečnih coktača i penzionerskih prstokršitelja, ali ne i za našu decu i omladinu koja odrastaju uz YouTube.

Onaj dublji i strukturni problem ovakvih pseudopolitičkih i nadridruštvenih onlajn smatranja tada je u kulturnom pesimizmu našeg društva.

U jednom ciničnom, konzervativnom stavu prema kojem je sve ranije bilo bolje, a sve ovo danas (i uopšte moderno) je otišlo dođavola i u nekakav falus.

Da su, mahom zahvaljujući mrskom i liberalnom Zapadu, današnji ljudi ili Srbi uronjeni u jedan plitki konzumerizam i besmisleni entertejnment na TV i internetskom optičkom kablu.

Umesto da su posvećeni rodoljubivoj poeziji, porodici, selu i ćirilici, naši Petri Petrovići su preterano zagledani u mobilne telefone, pornografiju i pornografiju na mobilnim telefonima. Pa, vidi onda šta nam rade, izgubila se duša, niko više ništa ne čita, i svi samo čačkaju telefone!

A sve je to samo još jedan prikriveni snoberaj, kulturna hegemonija i prerušena mizantropija društvenih elita prema radnom narodu. Koji se tada prelivaju na sitnoburžoaske korisnike društvenih mreža što su ovim elitama poverovali.

Uostalom, konzumerizam je samo druga reč za potrošnju onog Drugog, zar ne? Mi nabavljamo namirnice i kupujemo odeću, a Drugi šopinguju. Mi televiziju gledamo, a Drugi su konzumenti.

Mi idemo na putovanje, a Drugi su turisti. Drugim rečima, neobično je lagano optuživati Druge za kičoliku potrošnju, i usput se osećati moralno superiorno.

Desanka je zato ispala sjajan povod ili izgovor za reklamiranje lične kulturice i personalne pristojnosti nasuprot starletama kao dežurnim babarogama, strašilima i vrećama za udaranje. Da nema Desanke Maksimović trebalo bi je izmisliti, parafrazirajući Voltera. Čije književnosti takođe nema u nastavnom planu i programu u Srbiji.

Ali, da li je sve toliko nekulturno danas? Živimo li plitku poeziju?

Da li je savremeni svet u sveopštoj kulturnoj recesiji? Ne.

Upravo suprotno i sasvim naprotiv. Pre samo 150 godina, i osim za ekstremno omalenu elitu bogataša i kulturnjaka, nije postojala ama baš nikakva kultura ili umetnost za ubedljivo najveći deo ljudi na svetu, pa ni za stanovnike Zapada ili Srbije.

Probajmo samo da zamislimo tu umobolnu i zatupljujuću dosadu ogromne većine Homo Sapijensa zaglavljenih po svojim seoskim domaćinstvima još krajem 19. veka ili takoreći prekjuče.

Tada ne samo što nije bilo interneta, već nije bilo ni sijalice! Kao ni radija, televizije, filmova ili muzičkih ploča. Da bi se bar nekako razonodili, muškarci su bili odlazili u seoske birtije, a žene ostajale kod kuće sa decom i za šporetima i ognjištima. I to je bilo to.

Čak je i relativno mlađani autor ovih redova, u svojim gimnazijskim danima (1998-2002) ili u eri sporog interneta, sa izvesnom mukom bio nabavljao književnost, muziku i filmove koji su ga tada bili interesovali (Bukovskog, pank i Vudija Alena).

Dok već danas, sa par stisaka na daljinskom upravljaču, smartfonu ili mišu možemo skinuti, tj. pročitati, poslušati ili pogledati, bilo koju zbirku poezije, klasični film, muzičku numeru, novinski tekst, enciklopedijski članak, i to dok džogiramo, peremo sudove ili čekamo u redu u pošti.

Zahvaljujući savremenoj tehnologiji, mi danas imamo pristup najvećim kulturnim sadržajima čovečanstva. O kakvoj nam to vaskolikoj kulturnoj degeneraciji onda kvarno i prevarno govore?

Da li su tada zaista ajfon, Tijana ili telefon, toliki problemi savremenog doba? Ukoliko danas možemo da pronađemo i Desankinu poeziju za svega par sekundi preko tog istog – ajfona?

Ovaj sociolog i kolumnista tačno pojma nema da li poezija Desanke Maksimović treba da bude u prvom ili u trećem, u nijednom ili u sva četiri razreda gimnazije. Niti ima nameru da se u ovo pitanje petlja.

Ali u celom ovom sociokulturnom slučaju uopšte se nije ni bilo radilo o tome, kao o jednom stručnom pitanju za istoričare i teoretičare književnosti.

Već o našim dežurnim i preosetljivim nacionalnim pahuljicama. Koje udobno žive od priče o vaskolikoj ugroženosti srpskog jezika, naroda i kulture, sporadično izmišljajući tu ugroženost i tamo gde je uopšte nema.

Kao i o svojevrsnom kulturnom pesimizmu u pogledu vremena u kojem živimo. A naši su i doba i epoha sasvim dobro, hvala na pitanju. Najbolje vreme za kulturni život jeste danas, a ne juče. I ono će, hvala i tom ajfonu, biti još bolje sutra i prekosutra – sa ili bez Desanke, svejedno je.