Diploma i šta sa njom

Prvo, ispravni momenti. Prosvetni sistem je zaista u potpunom haosu i demonstrira jedino to da je dno pomično. Zatim, rušenje motivacije kod ljudi angažovanih u prosveti je važan problem, a govor karakteriše i jedna ipak lucidna rasprava o ispraznom karakteru mnogih novih zanimanja. Konačno, savetima o tome da budući profesori treba da izvuku najbolje iz svojih učenika, da treba da prepoznaju njihov trud i slično, zaista se nema šta mnogo prigovoriti. Međutim, saveti o tome da treba voleti svoju zemlju i ostajati u njoj već su nas jahali. Učenje dece patriotizmu, tom poslednjem utočištu hulja? Bilo je dosta za jedan život.

S druge strane, navedeni govor je i društveno anahron i individualno arogantan. Na primer, do zvanja profesora zapravo se uopšte ne mora stići upornim i vrednim radom, kako se u govoru tvrdi. Od sitno ispisanih puškica do krupno sažvakanih skripti, mnogi današnji profesor nije uradio svoj domaći zadatak dok je bio na fakultetu. A do vlasništva nad restoranima, firmama i privatnim avionima – koji se u govoru kontrastiraju profesorluku – može se stići preko noći, ali i izuzetnim radom i trudom. Odmeravanje ta dva truda sa jasnim sklonostima prema prvom može nam prijati, ali ga to ne čini manje bahatim. Zatim, uporno se i samozaljubljeno ponižavaju gotovo sve ostale profesije, a čak se i časovi srpskog jezika („glavni predmet, prvi u rubrici u dnevniku“) uzdižu iznad ostalih.

U govoru se kritikuje čak i praksa promene zanimanja („foliranti koji menjaju profesije kao prljave čarape“), u jednoj prilično statičnoj viziji koja je u nesaglasju sa stvarnošću i zahtevima savremenog društva. Profesori marksizma, te opštenarodne odbrane i društvene samozaštite su, prema ovakvim porukama, trebali ostajati u svojim čarapama, koliko god da vonjaju? Konačno, zar je dovoljno samo samozadovoljno biti profesor? Profesorke sociologije, dakle, profesije ovog kolumniste, jesu i Mirjana Marković i Vesna Pešić. Biće da se ne broji samo seksi diploma. Jer, da je tako, njena jedina funkcija bila bi u tome da se majka u frizerskom salonu, a otac u kafani (može i obrnuto, moderno je doba) pohvali da je derle diplomiralo.

Svakako najdramatičniji trenutak govora je poziv na „kretanje u rat protiv svih starleta, sponzoruša, pevačica, manekenki, tajkuna i biznismena“. Veli govorancija da se bitke vode u učionici i da traju po 45 minuta, dakle stilska je figura i možemo da odahnemo, ali, zaista – u rat? Otkud ta neodoljiva privlačnost onih bolje obrazovanih da sa ratoborne visine gledaju na one koji to nisu? Da li je to taj famozni bolonjski „dodatak diplomi“? Posebna je tema što govor karakteriše fundamentalna logička greška: on polazi od premise da je obrazovni sistem urušen a deca nezainteresovana, a zatim gradi argumente oko toga da je jedino diploma (profesora) važna, te da samo ona istinski hvata boga za testis („Od časa srpskog do kosmosa!“). Biće da se do časova logike nije stiglo, od tolikog čuvanja „našeg jezika i kulture“.

U čemu je zaista problem ili logička greška? U tome što navedeni govor zapravo ne govori o obrazovanju, već o popisu društvenih problema iz jednog vrlo ličnog i uskogrudog ugla. A u trenucima kada o nekakvom školovanju i govori, on govori o formi, a ne o suštini: kako se ponašati pred drugima, kako unaokolo deliti patriotske i kulturnjačke lekcije i kako istovremeno držati i nos i trajnu visoko. Možda je to sasvim u redu i prikladno za apsolventsko veče – malo motivacije nije na odmet dok žuljaju štikle i padaju bretele. Suština uopšte nije u navodnom autoru govora, već u onom mnogobroju spremnih delitelja ovog teksta koji time poručuju da i oni dele takve stavove jer su i sami, ah, tako visoko obrazovani. A to što se učilo noć pred ispit, polagalo na „bubice“ i napijalo zbog šestice, tada je manje važno. Ironično, ali upravo bi famozne starlete, u pauzi čitanja „Tolstojevskog“, potpisale ovako fini manifest diplomi kao sredstvu za trpanje prstiju u oko drugima. Ideje poput ovih zapravo su isprazne besmislice „finih ljudi Srbije“ koji, kada amaterski ne glume Paola Koelja ili Nika Vujičića, razotkrivaju duboko zatvorenu svest. Želju za preoblikovanjem sveta isključivo po sopstvenom ukusu i ličnom shvatanju vrednosti i kulture, uz želju za regrutovanjem armije koja će misliti isto.

I ovaj kolumnista i asistent drži mnoge vežbe studentima na univerzitetu. Iz sociologije, discipline koja nije prva po rubrikama u dnevniku niti po rubrikama Zavoda za zapošljavanje. I (budući) sociolozi pate od predimenzionirane slike o samima sebi, u čemu ih on na svojim časovima pokušava i razuveriti i obeshrabriti. Govori im da umesto da menjaju društvo, a mnogi se upisuju sa tom namerom, prvo pokušaju da ga dobro razumeju. I to da bi taj kratak trenutak vremena koji nazivamo životom ispunili smislom. I ubeđuje ih u to da polaganje ispita i sticanje diplome zapravo i nisu toliko važni. Jer su naši životi kratki, teški i u krajnjoj liniji besmisleni. Da li zaista želimo da ih potrošimo u ubeđivanju drugih da nemaju pojma i krojenju sveta po svojoj volji? Ne, svojoj egzistenciji smo dužni jedno usredsređivanje na puno ozbiljnija pitanja i na mnogo veće i čvršće stvari u sveopštoj sitnoći i banalnoj prolaznosti. Ta čvrsta stvar je znanje i ono započinje radoznalošću. Jednim interesovanjem i strašću za spoznajom sebe i sveta unaokolo, za preispitivanjem i istraživanjem bez unapred zadatih rešenja i svesrdnog nutkanja pravih vrednosti. Dakle, u usvajanju širokog znanja o svetu u kojem živimo, koje je zapravo samo sebi cilj. Ne da bismo bili bolji od drugih, već da bismo bili bolji za sebe. Ključ je u postavljanju pitanja koja su „veća od života“ i naše tupe egzistencije koju zovemo karijerom. Tek tada razbijamo začarani krug banalnosti i prozaike. Među mladim ljudima koji dolaze na fakultete treba probuditi neprekidnu želju za zapitanošću i za saznavanjem, a ne želju za deljenjem lekcija i posmatranjem drugih sa visine. Filozofska poenta je zavoleti ljubav prema znanju, a ne prema profesiji. Samo tada diploma ima smisla.