Divljačke granice

U pitanju je i jedno od poslednjih naseljenih mesta na planeti Zemlji na koje su stigli Zapadnjaci, „otkrivajući“ ove „primitivne“ ljude tek 1930-ih godina – baš kao što su i ovi ljudi tada prvi put „otkrili“ „civilizovanog“ belog čoveka. Na svoj užas, misleći da su u pitanju zombiji, odnosno bledoliki duhovi njihovih predaka koji su se vratili iz mrtvih. Dakle, u pitanju je bio mikrosvet Rusoovih „divljaka“ baš onako kako ih zamišljamo ili gledamo po dokumentarcima i Nacionalnim Geografijama: tamnoputi i frćkave kose, sa kopljima, strelama, minđušama u nosu, bez brushaltera i sa ponjavama preko prepona.

I sad, Dajmond je nameravao da posmatra ptice sa jednog visokog grebena južno od spomenutog sela, i nekoliko lokalnih „divljih“ ljudi se bilo ponudilo da mu pokažu put i pomognu da namesti svoj šator i kamp. Prošli su bašte iznad sela i gustu džunglu, i nakon oko sat i po vremena strmog pentranja došli do tog grebena koji je delovao kao raskrsnica puteva. Bila je to savršena lokacija sa vrhunskim pogledom na šumu i rečnu dolinu ispod. Kao i impresivan pejzaž kakav se retko viđa uživo – kao stvoren za sve eskapiste šatro umorne od asfalta, betona i stakla. I koji će sliku takvog pejzaža zatim staviti na fototapet ili desktop računara u svom soliteru od betona i stakla. Svojim saputnicima ili „turističkim vodičima“ je rekao da će tu zanoćiti narednih par dana, zamolio je dvojicu da ostanu sa njim i za honorar ili nadoknadu mu pomognu u njegovoj prirodnjačkoj misiji. Međutim, tada je nastao problem. Rekli su mu da to ne dolazi u obzir zato što je u pitanju veoma opasno mesto. Tačnije, insistirali su da sa Dajmondom u kampu boravi minimalno 12 ljudi, a kada je podigao šator, izbrojao je čak 20 novogvinejskih gorštaka koji se motaju unaokolo, do zuba naoružani lukovima i strelama, uz njihove žene spremne da kuvaju i donose vodu i drva za potpalu. Što sve nije naročito plodno za istraživača, zato što tolika gužva ljudi nužno razgovara, galami i pravi nered, što može samo uplašiti ptice. Džabe je krečio, jednostavno rečeno.

U čemu je kvaka? Čemu tolika pratnja i šta je toliko opasno na tom grebenu, ili u bogatoj prašumi i idiličnoj rečnoj dolini ispod, pitao se Dajmond. Šta je opasno u jednom predivnom pejzažu netaknute prirode, tom snu snova za svakog prirodnjaka, avanturistu i istraživača? Odmah mu je rastumačeno i rečeno – na dnu grebena nalaze se sela opasnih, zlih i naopakih ljudi. Takozvani „ljudi sa reke“. A dotični su zakleti i krvni neprijatelji njegovih drugara, domaćina i pratilaca, takozvanih „ljudi sa planine“. Greben je zaista granica između njihovih teritorija, ali „ljudi sa reke“ polažu pravo i na određene oblasti u kojima trenutno žive oni sami, planinski ljudi. Otuda i višedecenijski sukob. Rekoše mu i da „ljudi sa reke“ redovno ubijaju njih „ljude sa planine“, iako to ne čine oružjem, već magijom i zlim činima. Ali se zato jedan njegov pratilac dobro sećao kako su pre više od 40 godina, dok je bio dete, „ljudi sa reke“ strelama ubili njegovog pradedu dok je spavao u svojoj kolibi. Saznao je i to da šuma i rečna dolina nedvosmisleno pripadaju „ljudima sa reke“. Što znači, ukoliko bi se bledoliki Dajmond spustio dole (čak i samo da posmatra ptice), videli bi njegove tragove, shvatili to kao narušavanje granica i sve bi rezultiralo u odmazdi ili čak međuplemenskom ratu. I zato su se „planinske“ žene u Dajmondovom kampu svaki dan vraćale u selo, putujući i pentrajući se par sati da bi donele posude sa vodom. Umesto da za desetak minuta naprosto siđu do potoka „ljudi sa reke“ tik ispod grebena. S druge strane, stazu koja vodi do grebena, kao i sam greben, sporazumno mogu da koriste svi.

Kako svedoči Dajmond, zloglasni „ljudi sa reke“ se apsolutno ni po čemu nisu razlikovali od njegovih domaćina „sa planine“ – bili su gotovo isto obučeni, jednako naoružani, govorili su istim jezikom (drugim dijalektom), uz istu fizionomiju lica i tela. Pa ipak, jedni druge su smatrali za neprijatelje, odnosno za zla, nakaradna, opasna i subhumana bića. I sve ovo je deo normalne, svakodnevne rutine za „planinske“ i „rečne“ ljude, odnosno „primitivna“ plemena i klanove sa Nove Gvineje. Njihovi stanovnici se međusobno sumnjiče i optužuju za magijska ubistva „na daljinu“ (iako je uzrok smrti najverovatnije bolest), izvrsno zlopamte neke (stvarne ili mitološke) događaje iz davne prošlosti, imaju jasno podeljene teritorije na koje „stranci“ pod pretnjom smrću ne smeju da upadnu, kao i veoma kompleksna pravila o pravima na korišćenje nekih drugih zajedničkih teritorija. I nisu novogvinejaši usamljeni „divljaci“ kada je reč o ovakvom teritorijalnom ponašanju. Isto rade i Inuiti („Eskimi“) severozapadne Aljaske, narod Ainu iz Japana, Janomame iz Brazila, „Indijanci“ Šošoni iz Kalifornije, „Aboridžini“ Jolngu iz Australije i mnogi, mnogi drugi.

Tačnije, i mi sami. Jer, ako smo na ovu podužu i poučnu anegdotu odreagovali rasistički i kolonijalno – sa jednim „Haha, božegospođo, kakvi divljaci i primitivci!“, razmislimo dvaput. I pogledajmo se u ogledalo. Jer ponašanje „divljih“ plemena i klanova po visoravnima Nove Gvineje ne odskače previše od našeg sopstvenog, „civilizovanog“. U 20. veku, Bitka na Somi u Prvom svetskom ratu, vođena od jula do novembra 1916. godine, imala je oko milion žrtava. A ishod ili rezultat ove klanice bio je u tome što su snage jedne grupe plemena (Britanci i Francuzi) napredovale astronomskih 9,7 kilometara u teritoriju drugog plemena (Nemaca). I Drugi svetski rat je započet da bi teritorija Trećeg Rajha obuhvatila „arijevska“ plemena i osigurala im komforniji „Životni prostor“. Doba nakon Drugog svetskog rata takođe je odlikovalo vreme sumasišavšeg fajta za teritorije i parčadi zemlje – od sukoba Izraela i Palestine (i ostalog arapskog sveta), kao i sunita i šiita za prevlast nad bliskoistočnim peskom, preko Indije i Pakistana, severa i juga u Koreji i u Vijetnamu, borbi Velike Britanije za Foklandska ostrva i Francuske za Alžir, bazično plemenskog rata na prostoru bivše Jugoslavije, sve do nedavne invazije i aneksije Krima od strane Rusije i rata za kontrolu nad Sirijom.

A i spisak aktuelnih teritorijalnih sporova između modernih država-nacija dugačak je kao njujorški telefonski imenik: Kurilska ostrva, Koreja, Kavkaz, Zapadna Sahara, Somalija, Tajvan, Tibet, Kašmir, Sirija, Palestina, Kurdistan, Hong Kong, Šri Lanka, Borneo, Gibraltar, Piran, Kosovo, Prevlaka i drugi samo su neki od osporavanih toponima poput šuma i livada na Novoj Gvineji. U čemu je tačno razlika između nedavne drame oko oborenog ruskog aviona koji je upao par kilometara na tursku teritoriju i novogvinejskih divljaka koji takođe smrtno sankcionišu upad „ljudi sa planine“ na teritoriju „ljudi sa reke“? Da, jedni imaju lukove i strele, a drugi avione i rakete, ali logika je identična. I dve Koreje čine isti ljudi, i mnogi su i rođaci i srodnici, pa su veštački podeljeni plemenskim ratom, 38. paralelom i demilitarizovanom zonom, te kompleksnim pravilima nalik na pravila „primitivaca“ Nove Gvineje. Isto je i sa teritorijama i saplemenicima Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine, sa Brčkom kao sporazumno zajedničkim prostorom – baš kao zajedničkom stazom na onom idiličnom novogvinejskom grebenu. Ista nerazumna logika pratila je i barikade na Kosovu, kao i gužvu i suzavce oko Zajednice srpskih opština. Čovek kao takav je opsednut geografijom, krvlju i tlom, odnosno željom da određeno parče zemlje na geografskoj karti bude ofarbano jednom, a ne drugom bojom. Farbom njegovog arbitrarnog plemena i totemom njegovog izmišljenog boga. Dok spoljnim posmatračima uporno ne ulazi u glavu kakve su tačno razlike između plemenski i teritorijalno sukobljenih strana i zašto se jednostavno svi ne složimo i ne pomirimo već jednom. Zašto svi naprosto ne posmatramo ptice, koje lete i preleću, ne bendajući naše tupave granice?

S druge strane, mi ipak živimo slobodu kretanja koja je nezamisliva u društvima malog obima poput društava Nove Gvineje. Ne postoje ograničenja na putovanje unutar granica naše sopstvene zemlje. Da bismo prošli granicu druge zemlje možemo da dođemo „nenajavljeni“ i samo pokažemo pasoš. Eventualno, moramo da nabavimo vizu, ali i onda možemo slobodno tumarati tom zemljom bez problema. Ne treba da tražimo dozvolu da se vozimo putevima ili javnim prostorima, a unutaršengenske granice prelazimo tako da ih ni ne primetimo, ako ne uočimo malenu plavu tablu sa dvanaest zvezdica jer smo zverali gde je benzinska pumpa. U Švedskoj, vlasnik neke zemlje može da ograniči naš ulazak u njegovu njivu i baštu, ali ne i u njegovu šumu. U Hrvatskoj, možemo da umočimo zadnjicu u slanu vodu Jadranskog mora gde god poželimo, čak i ako je u pitanju plaža nekog bahatog hotela. Svakog dana susrećemo na hiljade stranaca, i ne mislimo da je posredi nešto opasno i čudno. Mi, (post)moderni građani razvijenog sveta, najčešće ni ne shvatamo svu neobičnost takvog sveta i našeg kretanja, tabananja ili kotrljanja po njemu. Sve te slobode uzimamo zdravo za gotovo, iako je to posve neverovatno za načine kako je čovek živeo u najvećem delu svoje istorije, a po nekim idiličnim zabitima ovako živi i danas. Bogovi su pali na teme, rekli bi naši drugovi divljaci i primitivci.

Ali ove teško i dugotrajno izvojevane slobode su danas iznova na udaru. Pred izazovom stotina hiljada ljudi koji bežeći od rata, nasilja i haosa u svojim društvima kucaju na vrata Evrope. Jer, ta se Evropa i mi sa njom, ponovo ponašamo plemenski, divljački i varvarski. Jer svako besmisleno državče na potezu od Austrije do Makedonije paranoično zatvara svoje uskogrude granice, sa bodljikavom žicom ili bez nje. Divljaci smo kada kretanje dozvoljavamo plemenima iz nekakve Sirije i Iraka, ali ne i plemenima iz nekakvog Avganistana i Nigerije. Kada kao u progonu veštica odlučujemo ko je tačno „izbeglica“, a ko „ekonomski migrant“ – po inkvizitorskom pravilu „Ako potone u vodu onda je izbeglica, ako ispliva onda je migrant“. Ko je tu veći divljak? Evropljani ili divljaci Nove Gvineje? Jer te izbeglice i ti migranti su naši opasni „ljudi sa reke“, različiti od nas samo u našim glavama. Ili smo mi sami zli i naopaki „ljudi sa reke“ koji drugim ljudima ne dozvoljavamo da popiju vode sa „našeg“ izvora. Svi smo mi divljaci. Ali, treba li nam novi povratak u divljaštvo?