Divlje pomirenje i brutalna pravda

A iza svog tog mrljavljenja nalaze se neke realne i bolne životne sudbine, od snajpera u leđa za sopstvenog sina u Sarajevu, do zauvek napuštene dedine kuće i njive u Hrtkovcima. Drugo, nisu zadovoljni ni nacionalisti u Srbiji, Bosni i Hercegovini ili Hrvatskoj. Sve im je nekako šizofreno, neko se zatvara, a neko pušta, prebrojavaju se „naši“ i „njihovi“ zločinci kao da su rod najrođeniji. Uz polaznu pretpostavku da je famozni Hag usmeren isključivo protiv čitavih nacija, po pravilu onih sopstvenih. Valjda zato što se deo krivice tako nepopravljivo prokleto oseća i na sopstvenim leđima, jer se pamti kako se glasalo, agitovalo, navijalo ili puškaralo u ime zla i naopakog. Treće i najzad, nisu zadovoljne ni spomenute bivšojugoslovenske države i njihove vlasti, osim što u glas kukumavču i pokušavaju da iscede nešto političkih poena za sebe. Tu neku mizeriju od procenata po istraživanjima javnog mnjenja, radi još nešto malo moći, uticaja i kapitala na putu za Panamu.

Ipak, diskursići o tome da je Hag „antisrpski“ (ili „antihrvatski“) sud su malo olabavili i smanjili doživljaj, a sve se transformiše u nekakav narativ o okretanju ka budućnosti. Jer tako je lakše, prošlost je svakako odvratna, a budućnost ko zna šta donosi, osim autemeljenog optimizma i globalnog zagrevanja. S tim u vezi, vrhunac neke (geo)političke analitike je u stavu da Međunarodni tribunal u Hagu, gle čuda, nije doprineo – pomirenju. Ovo papagajski ponavlja svako kome je dopalo da škraba nekakav tekst za novine ili mu je bilo turilo mikrofon pod nos za izjavu. A u horskom saglasju, isto govore i političari i nosioci vlasti. Dakle, umesto da služi kao nekakva „mir, mir, niko nije kriv“ institucija, gde će čitave narode terati da se poput dece izmiruju rukujući se malim prstićima, ovaj na Balkanu najpoznatiji holandski gradić, eto, nije ispunio svoju pomiriteljsku misiju. Već samo dodatno zatrovao već zatrovano, bitanga je čačkala ranu pa se inficirala i produžila terapiju, šta nam je to uopšte trebalo?

I, zaista, Haški tribunal je osnovan sa mandatom da „izvede pred lice pravde sve odgovorne za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava u bivšoj Jugoslaviji“, što je beskrajno važno i neophodno. Ali, sebi je preambiciozno dodelio i ulogu da na taj način doprinese pomirenju, odnosno „uspostavljanju i održavanju mira u regionu“. A ovo je već relativno sporno, preterano ili bar odviše hrabro. Kao i nešto što je Tribunal učinilo lakom metom za sve koji svakako odbijaju da se suoče sa nasleđem zločina, genocida i uopšte politika krvi i tla u balkanskom izvođenju radova. Međutim, jeretičko mišljenje ovog sociologa i kolumniste je sledeće: Međunarodni tribunal u Hagu niti treba, niti može da doprinese pomirenju. Da bismo razumeli zašto moramo da odemo na – Novu Gvineju. Ili u džungle Amazonije ili u pustinju Kalahari, ili na bilo koje drugo mesto na kugli zemaljskoj gde ljudi na sasvim drugačije načine rešavaju svoje konflikte.

Naime, u društvima lovaca-sakupljača ili u „primitivnim“ društvima ekipe koju podlo nazivamo „divljacima“, sukobi se rešavaju na mnogo pitomiji način. Ne postoje sudovi, tužioci, advokati ili bilo kakve državne birokrate, ne postoji nikakav centralni autoritet, ne postoji monopol na upotrebu sile, narodna milicija i vojska, ništa od tih drangulija. Postoje samo konkretni ljudi ili društva malog obima u kojima se ljudi međusobno poznaju i u kojima, naravno, neko nekom nekada ukrade svinju ili ženu, ubije brata, spali šumu ili navrača opaku vradžbinu. U takvom stanju stvari, osnovni mehanizam rešavanja sukoba su: pregovaranje, kompenzacija i – pomirenje. Drugim rečima, u tradicionalnim društvima Nove Gvineje, Amazonije, Arktika ili Kalaharija, pravda je zapravo jedna „uradi sam“ stvar. Alternativa tome je da ljudi tragaju za ličnom osvetom, što po pravilu vodi u cikluse nasilja, odmazde i rata, što nikom nije u interesu. Takođe, u ovim društvima fenomeni utvrđivanja krivice i propisivanja kazne – uopšte nisu bitni. Važno je samo to da se poprave narušeni društveni odnosi, tj. da se dostigne – pomirenje. Potpuno je nevažno ko je kriv. Ovo zvuči apsurdno zato što se većina prekršajne ili krivične problematike u našim modernim društvima odnosi na ljude koje ne poznajemo lično. Neko nepoznat nas je opljačkao na ulici ili nas je raspalio u automobilsku zadnjicu na semaforu. Međutim, u tradicionalnim društvima se svi poznaju: ljudi žive u neposrednoj blizini, u nekakvim su srodničkim odnosima i verovatno će se susretati do kraja života. I otud je od najvećeg interesa da se postigne upravo pomirenje.

Zato „primitivna“ društva lovaca-sakupljača imaju vrlo detaljne rituale i precizne ceremonije pomirenja. U njima se razmenjuju izjave žaljenja, nude se razne školjke, koplja, krave i svinje kao kompenzacija, jede se, pije i drogira („lule mira“) zajedno i, što je najvažnije, naprosto se priznaje da je drugoj strani učinjeno zlo i da se saoseća sa njihovom tugom ili patnjom. Suština ovih rituala je u tome da se ponovo uspostave miroljubivi odnosi i odnosi međusobnog poverenja. Pošto se svi međusobno poznaju, od ključne je važnosti za zajednicu da stvari ne eskaliraju i ne odu dođavola. Jer nema nikakve državne vlasti koja bi – poput šumara u onom vicu o Nemcima i partizanima – nametnula svoju volju, legitimno smirila strasti i posvađane strane i rasterala ljude kućama. U „primitivnim“ društvima, većina rasprava je oko hrane i seksa (tj. preljube), ali ima i mnogih slučajeva pljačke i ubistava. Najčešće u vezi sa hranom i seksom, naravno. Na primer, za afričko pleme Nuer, uobičajena kompenzacija za ubistvo je od 40 do 50 krava. Ali sve ovo se odvija u međusobnom dogovoru i u okviru detaljnih ceremonija pomirenja, kolektivnog oplakivanja i uzajamnog opraštanja.

Ovakva „uradi sam“ pravda i pomirenje deluju potpuno blesavo i brutalno za naša moderna društva. Zamislimo samo da u svoju kuću primimo ubicu svog sina ili silovatelja svoje ćerke, da sa njim pijemo ili duvamo do kasno u noć, primimo od njega krava i svinja u vrednosti od par hiljada evra, on ritualno i ceremonijalno (po)kaže da mu je žao i da razume naš bol, isplačemo se zajedno, i na kraju se rastanemo u miru i u dobrim odnosima? Zamislimo majku iz Srebrenice koja iznosi kahvu i ratluk Radovanu Karadžiću, gde oni zatim satima razgovaraju o međusobnim osećanjima? Ovako nešto nam deluje apsurdno i nepravedno. Pa ipak, svi ljudi su tako živeli i rešavali sukobe stotinama hiljada godina, pre nedavne i skorojevićke pojave nazvane „država“. Postoje i inspirativni recidivi praksi „primitivnih“ društava i u modernim sudovima, kao npr. suočavanje okrivljenog i žrtava, razne medijacije itd. Ali sve je to traljavo i slabo za „uradi sam“ načine rešavanja problema naših predaka iz Kamenog doba, ali i među preživelim lovačko-sakupljačkim društvima, zajednicama po zabačenijim selima, porodičnim zadrugama i firmama, raznim mafijama i gradskim bandama, i svim ostalim zajednicama čiji se članovi poznaju lično i/ili do kojih duga ruka države još nije bila stigla.

Dakle, u modernim društvima, država i njene birokrate poput nekakvog svevidećeg Šerloka Holmsa su ti koji tragaju za dokazima, razmatraju argumente tužilaštva i odbrane, i zatim sa više ili manje uspeha utvrđuju činjenice. U takvoj situaciji su pomirenje, osećanja, uzajamno razumevanje, dobri odnosi u budućnosti – potpuno nevažni U našim višemilionskim društvima, optuženi i oštećeni se verovatno nikada više neće ni sresti, niti sarađivati. Dok su „primitivci“ i „divljaci“ u društvima malog obima ti koji ne tragaju za dokazima ili za krivicom, već za pomirenjem ili za tim da ne pokidaju svoje lične i društvene veze. I koliko god mi sami i naši ratovi bili primitivni, varvarski, necivilizovani i divlji, ipak ne treba kriviti Haški tribunal zato što ne doprinosi pomirenju. U pitanju je „problem“ ili odlika modernog društva i državnih institucija kao takvih. Naprosto, moderni sudovi su racionalni, a pomirenje je stvar emocija. Ako očekujemo da moderni racionalni tribunali pomire narode, brkamo stiropor i žirafu. Ili imamo nerealna očekivanja. Uostalom, da li moderni sud koji utvrdi krivicu i presudi da je Petar Petrović opljačkao trafiku donosi pomirenje između Petrovića i trafikanta? Da li sud koji razvede posvađane supružnike koji nepojamno idu jedno drugom na živce doprinosi njihovom pomirenju? Sud koji nakaradno razdeli očevo imanje na braću, sestre i ostalu sitnu rodbinu koja se o ocu starala, da li taj pomiri porodicu? Da li pomiri susede koje se generacijama svađaju oko međe? Naravno da ne. A zašto onda isto to očekujemo od Haškog tribunala?

Drugim rečima, „divljaci“ su zainteresovani za pomirenje, a sudovi za krivicu. Sudski procesi pred institucijama države ili Ujedinjenih nacija bave se birokratski racionalnim utvrđivanjem činjenica, dokaza, krivice, istine i laži. A osećanja ili emocije, izgradnja pokidanih veza, krpljenje odnosa u zajednici ili famozno pomirenje – po definiciji su sekundarna ili nebitna stvar. Upravo zato sudovi često naprave stvari gorim i gorčim nego što jesu, tipično kad se umešaju u odnose ljudi koji se lično poznaju. Pa kod (bivših) bračnih drugova, dece ili suseda u raznim parnicama samo dodatno zatruju odnose, često i do kraja života. Nešto slično se dešava i sa nacijama i sa njihovim liderima za koje takođe, hvala masovnim medijima, deluje kao da ih poznajemo lično. I zato nemojmo na ramena ili u ruksak Haškog tribunala prebacivati ono što mu ne pripada. Ne očekujmo da će baš on da zakrpi pokidano društveno i regionalno tkanje. To je obaveza politike, državne vlasti i nas pojedinačno. Uradimo to sami, baš kao lovci-sakupljači sa Nove Gvineje, Amazona ili pustinje Kalahari. Ako smo sa nekim posvađani, susretnimo se, sednimo na kafu ili pivo, porazgovarajmo, pogledajmo se u oči i oprostimo. A neka moderni sud radi ono što treba – pronalazi dokaze i utvrđuje krivicu. I Tribunal u Hagu je uradio neverovatan i neprocenjiv posao u tom pravcu, otkrivajući milione stranica dokaza o našim krvavim orgijama. Ali nema tog suda ni te superinstitucije koja može pomiriti narode. Ne gledajmo ka Hagu ako zaista želimo pomirenje pred etničkim divljaštvom. To nije njegova uloga, šta god ambiciozno govorio i mislio o sebi. Već pogledajmo u našu sopstvenu divljačku prošlost i učimo od nje.