Doba sarkazma

Dakle, Nejtan Po je suvislo ustvrdio sledeće: bez nedvosmislenog prikazivanja humorističkih namera, nemoguće je formulisati parodiju ekstremizma ili fundamentalizma koju neko neće pobrkati sa pravim ekstremizmom ili fundamentalizmom. Zašto je to tako? Zato što je parodija po definiciji „ekstremizam“, odnosno namerno preterivanje zbog komičnog efekta. Sakrijmo komičnu nameru i ljudi će postati zbunjeni. Uostalom, jesmo li čitali komentare ispod vesti ili YouTube videa u poslednje vreme? Pitanje na usnama ili pod prstima na tastaturi isuviše često je: Da li je ovaj ozbiljan ili se zajebava?

Poov primer za ovaj internetski aksiom bio je i omiljeni primer ovog sociologa i kolumniste: kreacionizam. Ukoliko svoj tekst o kreacionizmu ne nakinđurimo jasnim signalima da se šalimo, neko će nužno pomisliti da zaista mislimo da je svet stvoren pre osam hiljada godina ili da je Noje zaista utrpao sve životinje sveta u onaj čamac. Slično tome, ako na internetu napišemo „Šteta što onaj bečki soboslikar nije dovršio posao sa Jevrejima, vidi šta nam judeomasonerija radi!“ – da li smo neonacisti i antisemite ili se služimo sarkazmom aludirajući na sveopšte priglupo verovanje u jevrejsku zaveru? I da li je to moguće provaliti bez bližeg konteksta ili detaljnijeg opisa na temu „šta je pisac hteo da kaže“? Suština je sledeća: čak i ako smo sarkastični, pronaći će se neka sumasišavša budaletina koja će misliti da smo ozbiljni. Koliko kod užasno ili idiotski zvučala naša izjava ili tvrdnja, uvek će biti neko ko neće prepoznati parodiju, naprosto zato što negde zaista postoje takve ekstremističke izjave ili idiotske tvrdnje.

Uzgred, nije tu „krivo“ ni samo odsustvo smisla za humor ili za sarkazam i njegovo prepoznavanje. Tekst naprosto ima tu nezgodaciju da ne prenosi emocije dovoljno precizno, jer ne vidimo gestove i facijalne ekspresije autora. Kako onda preneti istinsku emociju i time ocrtati granicu između realnosti i parodije? Laku i efikasnu tehniku za sprečavanje nesporazuma ove vrste poznaju čak i tinejdžeri prenapumpani hormonima. Čini je znak :). Dakle, prosta dvotačka i zagrada ili „smajli“, koji zapravo signaliziraju sledeće: „samo se šalim“. Jer, bez ovog znaka, neko će nas shvatiti ozbiljno, koliko god je nama očigledno da se sprdamo. Uostalom, koliko je krupna razlika između SMS poruke: „Mogao bi da se istuširaš :)“ i „Mogao bi da se istuširaš.“? Jedno može biti poziv na seks, a drugo prozivka zbog nehigijene. Ali šta kada nije tako jednostavno?

Čuveni ovdašnji primer Poovog zakona čini odlični i popularni satirični portal „Njuz.net“. Iako ekipa „Njuza“ svoje tekstove unapred naziva „vestima u ogledalu“ – još uvek ima obmanutih koji ne kapiraju šalu i političku satiru. I koji zatim prenose ove vesti kao autentičnu stvar, od Fejsbuka do univerzitetskih udžbenika. Poov zakon se neretko preliva i u sfere van interneta, a tipičan primer za to je slovenački bend i fenomen „Laibach“. Ovoga se setio i Aleksandar Stanković, sjajni voditelj kultne emisije „Nedeljom u 2“ na Hrvatskoj radio-televiziji, kada je nedavno ugostio Ivana Novaka, jednog od idejnih začetnika spomenutog benda. Naime, koketiranje Lajbaha sa nacističkom ideologijom i ikonografijom navelo je mnoge da ih o(t)pišu kao neonaciste. A upravo činjenica da članovi Lajbaha mnogo (isuviše?) toga ostavljaju imaginaciji i slobodnoj interpretaciji (kao što i retko poručuju da se samo umetnički sprdaju), čini ih podložnim Poovom zakonu, što je Stanković vešto iskoristio.

Zašto je sve ovo toliko interesantno? Zbog najnovijih reformi u duhu protestantske etike Aleksandra Vučića, naravno. Odnosno, zbog sveopšte priče o marljivosti, štednji i ustajanju pre pola osam ujutru. Naime, deluje kao da ovakav srpsko-kalvinistički zaokret malo ko shvata ozbiljno. Ili bar u duhu Poovog zakona, malo ko može ustanoviti sa sigurnošću da li je novi premijer iskren ili se šali sa nama. Da ne bude zabune, Vučić deluje ozbiljnije od leukemije – miran ton, cviker i slepljeni prsti to najbolje pokazuju. I nema nikakvog „smajlija“ u tim porukama i na tim usnama. Ali javnost, hronično nenaviknuta na ovakvo Vučićevo ponašanje, kao i na političare koji trube o potrebi da se štedi i rmbači generalno, naprosto ne može da shvati ili proguta ovu žvaku za ozbiljno. A uozbiljavanju svakako ne pomažu ni Vučićevi satrapi poput Aleksandra Vulina i njihove izjave da radno vreme od 7:30 više odgovara srpskoj klimi i geografiji, te doprinosi povratku instituciji maminog ručka. Zaista, da li se ovaj zajebava?

Konačno, zanimljivo je da je i Aleksandar Vučić očigledno svestan ovog trenda kada u svojim izjavama često proziva ironične i sarkastične pojedince i kritičare njegovog lika i dela. Nije to nužno želja za nekakvom kontrolom medija i gušenjem kritičke misli – možda je samo u pitanju želja da konačno bude shvaćen ili uzet za ozbiljno. Međutim, u tome mu nepopravljivo odmaže njegov radikalski minuli rad, kao i činjenica da se srpsko društvo u poslednje dve decenije naslušalo i preslušalo raznih krupnih izjava, tvrdnji i vizija, od kojih su sve redom ispale isprazne i šuplje. I zato, kako drugačije shvatiti proklamovani reformski ekstremizam ili fundamentalizam u štednji, ako ne kao najnovije povlačenje za nos, uz drpanje po džepu? Dok novi ministri prosvete i privrede deluju i suvislo i razumno, nije van pameti upitati da li se neko šali ili sprdači kada za predsednika skupštine postavlja Maju Gojković, a Velimira Ilića ostavlja u Vladi zaduženoj za „reforme, svom snagom“? Ako Aleksandar Vučić zaista želi temeljne reforme srpske „Privrede i društva“ (što je naslova čuvene studije Maksa Vebera, za one koji su sociologiju na fakultetu položili sa puškica), on prvo mora naučiti srpsku javnost kako da razlikuje parodiju od stvarnosti. Jer obe su groteskne, samo sa drugačijim namerama.

Za mnoge, satira više nema nikakve šanse pred realnošću. Komentari tipa „Ovo kao da je sa Njuz.net-a“ to najbolje pokazuju. Živimo u dobu sarkazma i (auto)ironije koji su nova kul stvar internet generacije. S tim u vezi, neko će pred fotomontažom Aleksandra Vučića u odelu Supermena videti političku satiru, a neko „ozbiljnu“ propagandu naprednjačkih „botova“. Za jedne sloboda ljudskog duha, za druge totalitarizam. Savremeno internet društvo je već prepuno namernih obmana i psina poput neistinitih vesti o tome da se u Pekingu zbog zagađenja prodaju flašice čistog vazduha, a da onaj kretenoid u Severnoj Koreji tera ljude da se šišaju po njegovom ukusu. Obe vesti su (zlo?)namerno izmišljene, ali je to postalo nemoguće provaliti, kako vele Nejtan Po i njegov „zakon“. A da li će i najnoviji pokušaji reformi srpske privrede i modernizacije srpskog društva uzeti maha i biti shvaćeni ozbiljno, ostaje da se vidi. To jest, ostaje da se vidi.