Dole tradicionalna porodica!

Povod za ovu bizarno-buntovnu narajcanost bili su famozni „obrazovni paketi“, inače suvislo posvećeni zaštiti dece od seksualnog nasilja, a koje je Ministarstvo prosvete već bilo poslalo u istoriju i biologiju večnog revidiranja. Međutim, nešto širi lajtmotiv čitave ove konzervativne, nacionalističke i bogomoljačke gužve bio je navodni „napad“ NVO sektora, ateista, mondijalista, globalista, soroševaca i ostalih gejeva na tzv. „prirodnu“ ili „tradionalnu porodicu“. Dok i bez ovog protesta, po raznim „porodičnim šetnjama“, prečesto čujemo da se tradicionalna porodica i porodične vrednosti u Srba i unaokolo razaraju, uništavaju i ruše. Stoga se i bilo pozvalo na „duhovni i moralni ustanak za očuvanje institucije zdrave tradicionalne porodice i naših najmlađih“. Hm, zaista? A šta je to tačno ta tradicionalna porodica bez zapadnih virusa i bakterija?

Jer, kada je reč o odistinski tradicionalnim društvima, ovo su ona društva koja su postojala pre otkrića ili pojave poljoprivrede, kako su ljudi i živeli jedno 95 odsto svog vremena na planeti Zemlji. Dakle, ovo jeste tradicija u trajanju od par stotina hiljada godina. I sad, ljudi koji i dan-danas žive na ovakav tradicionalan način, kao npr. narodi sa Trobrijandskih ostrva, uopšte nemaju brakove i venčanja. Tamo se parovi komotno susreću i seksaju (ne postoji nikakav tabu na seks pre braka), a još kao deca se relaksirano igraju erotskih igara i pre puberteta. Jel to onda ta tradicionalna porodica koja se štiti i čuva, ili pak raskalašni, hedonistički „tradicionalni“ svingeraj? U tradicionalnim društvima na Tibetu i u Nepalu, braća se često ožene jednom te istom ženom, koja onda ima i po tri-četiri muža. A moguće je i da se tibetanski muškarac i njegov sin iz prvog braka ožene istom ženom, što znači i to da sin komotno može da bude otac sopstvenom bratu. Zvuči kao neka zapadnjačka, incestoidna, dekadentna i orgijastička distopija? Šta je sledeće, nekrofilija i pedofilija, zlo i naopako? Otprilike. Jer, u tradicionalnim društvima u Nigeriji, žene se neretko udaju upravo za duhove ili – mrtve ljude. A na Tivi ostrvima, moćni i bogati muškarci se žene tek rođenim bebama. Jel’ onda ovo ta neka „tradicionalna porodica“ za koju se krstaški bore ovdašnji konzervativci i homofobi? Eh, naravno da ne, reći će ovdašnji zaštitari tradicionalnog i tradicije. Misli se na „civilizovane“ narode i društva, a ne na tamo neke urođenike i divljake po od-boga-zaboravljenim zabitima i džunglama.

Hajde, važi. Civilizacija se pojavljuje u Sumeru, gde je Hamurabijev zakonik bio propisivao tu neku „civilizovanu“ porodicu i porodične odnose još pre 3700 godina. I dotičnu je uređivao u jednoj prilično bliskoj vezi sa – ropstvom. Jer, u istom zakoniku lepo piše koliko tačno treba da košta kupovina žene, ali i koje su sve okolnosti za povraćaj novca ukoliko tom ženom nismo zadovoljni. Tako da je i to jedna skroz lepa i dugotrajna tradicija. Zatim dolaze sasvim tradicionalni hebrejski ili starozavetni mitovi, a u kojima su porodice mahom bile sačinjene od više žena. Na primer, Avram je imao tri žene (tj. dve žene i jednu robinju sa kojom se takođe seksao), David je imao 18 žena, Mojsije (samo) dve, ali je zato kralj Solomon imao hiljadu žena (iako su, istine radi, njih 300 bile konkubine). Starozavetne porodične vrednosti su prilično nedvosmislene i jasne: žrtve silovanja se moraju udati za silovatelja, a ukoliko muž umre, žena se ima udati za njegovog brata. Famozni Onan je odlučio da će radije da masturbira nego da spava sa snajkom, pa ga je dobri bog lišio života. Brak između pripadnika različitih vera i rasa je strogo zabranjen, a ako se slučajno oženimo devojkom koja nije devica – moramo je kamenovati do smrti. Jebiga, viševekovna biblijska tradicija je to!

A tek malo veselije bilo je u civilizovanom Rimu i u celoj toj antičkoj tradiciji kada je o porodici reč. Naime, tamo se smatralo da je nekako gadno da se muž i žena – vole. Prema stoiku Seneki, ništa nije nečistije nego da supružnik voli svoju ženu kao da mu je ona, ej, ljubavnica. A Plutarh je smatrao da je sramotno što je jedan rimski senator bio poljubio svoju ženu u javnosti, i ovaj nečasni čovek je smenjen zbog tog političkog skandala. Dobro, ali ovo su bili dekadentni i bezbožni pagani, šta ćemo sa hrišćanskom crkvom? Pa, rani hrišćanski oci zapravo su se protivili braku. Sveti Jeronim je u 4. veku tvrdio da nikada ne smemo biti vezani brakom, jer nas porodične obaveze sprečavaju da se posvetimo molitvi. Zato se, hm, bio okružio ženama koje su se zavetovale na nevinost i pisao im je pisma o tome kako treba da se oblače. Car Justinijan je u 5. veku redefinisao porodicu i brak u svom čuvenom Kodeksu, prema kojem su očevi mogli da udaju svoje ćerke kada napune sedam godina, hrišćani nisu smeli da se ožene Jevrejima, a muž je mogao da prebije svoju ženu, ali je morao da joj plati za ovo zadovoljstvo. Dakle, i to je bila tradicionalna porodica.

Ili je to bila neko vreme, dok se opet nije promenila. U 13. veku, katolička crkva je odlučila da uđe u taj biznis oko venčanja, učinivši brak „svetom tajnom“, sa novim propisima oko toga šta to porodica (treba da) jeste. Ali to ne znači da su tradicionalni porodični odnosi poput premlaćivanja žena prestali. Zato je sholastičar Bernandin iz Sijene u 15. veku jeretički rekao da muževi prema svojim ženama treba pokažu istu onu milost koju pokazuju prema kokoški ili svinji. A Martin Luter je posve reformatorski poručio da ženi treba udeliti zaušku svaki put kada je drska ili bezobrazna. Drugim rečima, tradicionalna hrišćanska porodica značila je bogougodnu mogućnost da tretiramo žene kao vreće za udaranje. Do zabrane nasilja i silovanja u porodici i braku, u zakonodavstvima širom sveta, dolazi tek u 20. veku. Bio je to ogroman i radikalan udarac na tradiciju koja je trajala više hiljada godina.

Međutim, od antike do modernog doba, sva ta gnusna tradicija nasilja i rasprodaje žena se lagano i sporo menjala i popravljala, ali jedna je stvar uporno ostajala ista. Tradicionalni brak nije imao nikakve veze sa – ljubavlju. Zapravo, tek od 1920-ih na Zapadu, ljudi su počeli da stupaju u brak zbog ljubavi, a ne zbog statusa i imovine. I, novine su tada sumanuto izveštavale o ovom novom, blesavom fenomenu i čudu neviđenom tadašnje hipsterske omladine, nazivajući ga – „ljubavni brak“. Bila je to revolucionarna i pomodna novotarija za naslovnu stranu, ej, stupiti u brak sa nekim koga volimo! Naravno, i tada je bilo otpora. Konzervativci su tvrdili da ova nova definicija „ljubavnog braka“, pogađamo, razara tradicionalne porodične odnose i da će u potpunosti uništiti tradicionalnu porodicu do kraja 20. veka.

A zapravo, brak, porodica i porodični odnosi oduvek su bili samo još jedan dogovor među ljudima u nekom društvu i kulturi. I kako su odnosi među tim ljudima i u tim društvima kroz istoriju gradualno postajali ravnopravniji i pravedniji, menjala se i „tradicionalna porodica“. Sve te promene bile su radikalne redefinicije porodičnih tradicija na bolje, a porodica je postajala bolje mesto za život za sve. Danas možda imamo samo jednog supružnika, možda prema njemu ili njoj osećamo ljubav, i možda su naši međusobni odnosi relativno ravnopravni, dok se zajedno i samostalno brinemo o svom potomstvu. Ali, sve to su novi, eksperimentalni aranžmani u poređenju sa tradicijom u kojoj se o deci brinula cela zajednica, a (mnogobrojne) žene su bile smatrane za vlasništvo koje se kupoprodaje kada se ne mlati. Kako je društvo učilo od svojih grešaka, ljudi su menjali i svoje porodične vrednosti i porodicu kao takvu. I zato uvek treba da pozdravimo svako navodno svrgavanje, rušenje ili smrt tradicionalne porodice. Ili da bar shvatimo kako je naša zamisao „tradicionalne porodice“ sasvim moderna, od prekjuče, ili novija od parne, pisaće i šivaće mašine, ili od stetoskopa, fotografije, konzerve ili šibica.

Možda ponekad i sami pomislimo kako bi bilo baš zgodno da su porodice onakve kao što su to bile u „starim-dobrim danima“. Svako da oženi svoju srednjoškolsku ljubav suprotnog pola, da oni zatim izrode gomilu dece za boga i otadžbinu, i da svi ostanu zajedno i na okupu jedno zauvek. Dok danas, pobogu, gejevi i lezbejke hoće da se žene, pa šta je sledeće? Da se ženimo sopstvenom maćehom, sestrom, mrtvacima, duhovima, bebama, snajkama, svastikama, konkubinama, žrtvama silovanja ili da uopšte nemamo svadbe i venčanja? Problemčić je samo u tome što ti stari-dobri dani nikada nisu ni postojali, dok su ovi „nakaradni“ aranžmani i te kako i bili i ostali deo ljudske – tradicije. Gej brakovi i „netradicionalne“ porodice zapravo su nešto potpuno tradicionalno. Jer, u pitanju je samo najnoviji deo viševekovne tradicije neprekidne promene i unapređivanja institucije braka i porodice. Promene su naša najbolja tradicija.