Drajfus iz Krušika

U pitanju je prvorazredni politički, kulturni, medijski i društveni skandal koji će uzdrmati same temelje francuskog i ostalih evropskih društava.

Jer, bio je to i paradigmatični izraz borbe za prevlast između konzervativnih, tradicionalističkih i nacionalističkih društvenih aktera, sa jedne strane, i građanskih, liberalnih i socijalističkih, sa druge. O čemu se tu radi, za one sa jeftinijim ulaznicama?

Četiri godine ranije, u Parizu izbija špijunska afera u vezi sa prodajom (nacrta) francuskog oružja Nemačkoj. Naime, otkriveno je da je neko iz francuske vojske u ambasadu mrske i neprijateljske Nemačke krijumčario tajne nacrte za proizvodnju topova kalibra od 120 milimetara.

Tražeći žrtveno jagnje, vojska ga je brzo pronašla u mladom i ambicioznom kapetanu Alfredu Drajfusu, usput i posve zgodno, francuskom Jevrejinu iz Alzasa.

I, kao stranog plaćenika i domaćeg izdajnika, vojska je Drajfusa osudila, te ritualno i javno posramila. Pred njegovom jedinicom i pratećim dobošarima, ceremonijalno su mu iscepali činove sa uniforme i slomili mu kapetanski mač na kolenu, dok je on uzalud uzvikivao „Nevin sam! Nevin sam! Živela Francuska! Živela Armija!“.

Poslali su ga na prinudni rad, da u nehumanim uslovima tuca kamen na ostrvu kraj Francuske Gvajane.

Međutim, vrag nije legao, a đavo jeste odneo šalu.

Ubrzo je otkriveno da su dokazi protiv Drajfusa potpuno izmišljeni i isfabrikovani od strane kontroverznog „grafologa“ ili „stručnjaka“ za rukopise.

Zatim, da je stvarni krivac za (pr)odavanje državno-oružarskih tajni bio korumpirani major i dugogodišnji kontraobaveštajac Esterhazi, kojem su leđa čuvali njegovi drugovi oficiri. Najzad, na naslovnoj strani dnevnog lista „Zora“, tada najugledniji i najpopularniji francuski pisac Emil Zola objavljuje otvoreno pismo francuskom predsedniku sa naslovom „Optužujem!“.

Koje je odjeknulo poput bombe, pošto je jedan Zola poimence optužio ministra vojnog i generalštab za opstrukciju pravde, zloupotrebu položaja, zataškavanje činjenica i svesnu zaveru protiv nevinog čoveka.

Režim mu nije bio ostao dužan i, bahato i kratkovido, vojska je za izdaju i podrivanje interesa države optužila i na godinu dana zatvora osudila i samog Emila Zolu.

I fekalija je tada pogodila ventilator. Ispred sudnice su dolazili i međusobno se tukli ljudi koji podržavaju vojsku i vlast sa ljudima koji podržavaju Drajfusa i Zolu. Isto je bilo i na univerzitetu, gde su na predavanja liberalnih profesora koji podržavaju Drajfusa upadale i časove rasturale desničarske i nacionalističke bande.

Poslanici su se mlatili u parlamentu, ministri podnosili ostavke, mediji vodili medijske ratove, a sve je zadobijalo i obrise klasnog sukoba.

Tinjajući sukob sa Nemačkom u sve to je ubacio i hektolitre agresivnog nacionalizma, šovinizma i antisemitizma. Naprosto, društvo se ozbiljno podelilo, nastao je pandemonijski haos i politički rat koji je zapretio da izraste u onaj građanski. Zvuči poznato?

Uprkos značajnim razlikama, svaka analogija sa „aferom Krušik“ u Srbiji tada je dobrodošla. Mnogo više od „srpskog Snoudena“, uzbunjivač Aleksandar Obradović zapravo je – „srpski Drajfus“.

Prvo, i u ovoj aferi se radi o oružju i državnom aparatu sile. Drugo, i Obradović je zatajno uhapšen i optužen za odavanje poslovne i vojne tajne, uz prozivke za (vele)izdaju države i naroda. Treće, Obradović možda nije Jevrejin, ali se u „Aferi“ radilo i o sledećem.

Kapetan Drajfus pripadao je mlađoj generaciji oficira koja je hrabro nastojala da modernizuje i demokratizuje ceo sistem, što je bila pretnja za vojni establišment i njihove lukrativne privilegije. Četvrto, i u Srbiji imamo učestala okupljanja građana ispred sudnica (što implicira nepoverenje u pravnu državu), i to sa obe strane mnogih političkih afera: za i protiv Jutke iz Brusa, Simonovića iz Grocke, direktora Namenske iz Lučana itd.

A mitingaši i kontramitingaši koji hodaju na ivici sukoba okupljaju se i po univerzitetu, ispred televizije, i posvud. Peto, mediji, bez kojih bi obe afere (p)ostale zataškane. A i bombastične naslovnice sa puškom uperenom u predsednika Srbije u NIN-u i Danasu imale su društveni efekat poput Zolinog „Optužujem!“ usmerenom ka francuskom predsedniku.

Najzad, i Drajfus je bio prinudno zarobljen, u kamenoj kućici veličine 4 puta 4 metra i na ostrvu na Atlantiku, daleko od očiju javnosti.

Prinudni rad na izolovanom tropskom ostrvu nije sasvim isto što i kućni pritvor bez interneta, ali valjda smo malo uznapredovali u međuvremenu? Ili nismo?

Konačno, uprkos sličnostima, razlikama i navučenim analogijama, afere i „Drajfus“ i „Krušik“ naprosto jesu ukazale na duboku korupciju i zloupotrebu moći u datim društvima, francuskom i srpskom. Na prakse koje se, uprkos istorijskoj distanci, univerzalno ružno prelamaju preko leđa, zdravlja i života nekih običnih i poštenih ljudi.

Ali i ljudi za koje drugi ljudi tada imaju velike simpatije, i spremni su da to borbeno pokažu na ulici. Takođe, afera Drajfus prva je lansirala značaj uloge masovnih medija i šire javnosti u razotkrivanju nepočinstava društvenih moćnika u Evropi.

Bio je to jedan od prvih slučajeva odistinskog istraživačkog novinarstva i medijski zakovitlanih afera – koje je gutala evropska javna sfera. I branioci i zaštitnici Drajfusa novotarijski su sarađivali sa medijima kako bi dokazivali njegovu nevinost u javnosti.

Zatim, uz zloglasno narajcavanje francuskog nacionalizma i evropskog antisemitizma, verovatno najkrupnije nasleđe afere Drajfus bilo je u popularizaciji termina – intelektualac.

Otprilike poput vučićevskog „stručnjak“, reakcionarni antidrajfusari koristili su termin „intelektualac“ kako bi posprdno prozvali liberalnu i napali levičarsku „elitu“ sačinjenu od drajfusara poput pisaca Emila Zole i Anatola Fransa, glumice Sare Bernar, sociologa Emila Dirkema, matematičara i filozofa nauke Anrija Poenkarea, te novinara (i budućeg francuskog premijera) Žorža Klemansoa koji je, uzgred, urednički i smislio kultni naslov „Optužujem!“.

Konačno, afera Drajfus brutalno je razotkrila onu „prvu“ i „drugu“ Francusku sa kraja 19. veka. Prvu, koja je monarhistička, konzervativna, reakcionarna, katolička, militaristička, nacionalistička i antisemitska , i onu „Drugu Francusku“ koja je republikanska, liberalna, socijalistička, progresivna, antiklerikalna, kosmopolitska i građanska. Bio je to politički, ali i klasni sukob između konzervativne desnice i progresivne levice.

Na jednoj strani bili su vojska, crkva, plemstvo, seljaci, bogati preduzetnici i politički oligarsi, a na drugoj intelektualci, profesori, novinari, umetnici, studenti, srednja i radnička klasa. I francuska Treća republika se od 1894. do 1906. godine doslovno pocepala na pola kako bi ukaljala ili odbranila čast jednog običnog kapetana jevrejskog porekla, a zbog jedne relativno banalne špijunske i oružarske afere.

Na ovaj način, ogoljene su i raskrinkane one duboke strukturne, društvene, klasne, kulturne, ideološke i vrednosne podele koje su dramatično iskipele iz jednog haotičnog ekspres-lonca evropske modernizacije.

Afera Drajfus, dakle, imala je ogroman društveni i politički značaj po istoriju Francuske i Evrope u celini. Kao pojam, politička snaga ili kao „influenseri“ tadašnjih socijalnih medija, po prvi put u modernoj istoriji pojavljuju se – intelektualci.

Dakle, pisci, naučnici, profesori, glumci i umetnici, zauzimajući se za neku političku stvar u društvu, umesto jedino za sitnosopstveničku nauku, studente, književnost, pozorišne daske i štafelaje. Uz to, i šira javnost pokazala je ogromno interesovanje za jednu političku aferu, ali i za svoju ličnu sudbinu.

Odjednom je skapirano da i građanin Petar Petrović sa uplatnice ima šta da kaže, i da treba da se i zapita i pita o pojavama u svom društvu. Po okončanju afere i nakon rehabilitacije Drajfusa, donet je i zakon o definitivnom odvajanju države i crkve u Francuskoj. Dok se cela afera može posmatrati i kao početak nove i zloglasne faze evropskog nacionalizma i antisemitizma, a koji su svoj epilog imali u dva svetska rata i zastrašujuća krvoprolića.

Naprosto, nasleđe afere Drajfus odzvanja i vrišti i dan-danas. Svaka čast programiranju po kompjuterima, ali tragična je šteta ukoliko se ova politička, društvena i vrednosna afera ne izučava dovoljno ili ne tumači uopšte po našim osnovnim i srednjim školama. Jer, društvene podele na koje je bila ukazala afera Drajfus prisutne su i savremenom društvu, pa i u savremenoj Srbiji.

Ovo su trajne napetosti između liberalizma i konzervativizma, levice i desnice, individualizma i kolektivizma, modernizma i tradicionalizma, kosmopolitizma i nacionalizma, tolerancije i netolerancije, globalizma i tribalizma. Uz paralelno postavljanje važnih pitanja kao što su: kakva je naša država i kakvo društvo želimo? Želimo li političku korupciju ili vladavinu prava? Veću ili manju ulogu vojske i crkve?

Društvene privilegije ili prava čoveka i građanina? Reforme ili status kvo? Evropu ili Rusiju? Zapad ili Istok? Slobodu ili stabilnost? Značaj „Afere“ zato je društveni, a ne dnevnopolitički. Da li afera Krušik, poput afere Drajfus svojevremeno, najzad može da otvori i odgovori na sva ova pitanja u Srbiji? Nadajmo se da može.