Društvena pismenost

Ovaj ekstremni desničar, oficir i populista poznat je po protivljenju abortusu, homoseksualcima, sekularizmu i kišnim šumama, kao i po podršci ultraliberalnom tržišnom kapitalizmu. Tim povodom, tvitnuo je: „Cilj nam je da se fokusiramo na one studije koje odmah donose dobit, kao što su veterina, inženjerstvo i medicina“, jer „uloga vlade u tome je da nauči mlade kako da čitaju, pišu i računaju, i da čoveku i njegovoj porodici ponudi zanat od kojeg mogu da zarađuju“. Zvuči seksi, zar ne?

Davaj nešto „(vlažno?) praktično“ umesto „suve teorije“, studiraj ono što se maže na hleb i sipa u rezervoar, umesto tih dosadnih knjižurina, mudrovanja i metafizika. A filozofi i sociolozi nisu društveni inženjeri, društveni lekari i društveni veterinari. Srećom. Ali, jesu li hlebni namaz i bezolovni benzin zaista jedino što treba da interesuje našu decu i omladinu, države i društva?

Bolsonaro ipak nije spomenuo ukidanje studija arheologije ili istorije umetnosti, geologije ili seizmologije, što su isto struke od kojih se niko nije obogatio jer nisu lukrativne za čoveka i sitnu mu decu. Zašto baš zla filozofija i naopaka sociologija? Pa, zato što ove oblasti ljudskog znanja i duha sa sobom nose i određenu kritičku iskru, te distancirani i subverzivni stav.

Što je po definiciji pretnja za svakog desničara, autokratu, tehnokratu i glupandera koji drži do sebe dok pijačnim kantarom meri težinu školske torbe. Pogledajmo samo u spisak mislilaca čije se ideje izučavaju na tim mrskim i „beskorisnim“ studijama: Ksenofan, Sokrat, Diogen, Epikur, Ciceron, Ibn Haldun, Makijaveli, Mor, Erazmo, Spinoza, Hjum, Kant, Volter, Holbah, Pejn, Monteskje, Mil, Bentam, Kont, Niče, Marks, Engels, Veber, Gramši, Dubojs, Mils, Adorno, Sartr, Habermas, Poper, Fuko, Burdije, Volerstin, Kastels, sve do Dejvida Harvija ili DŽudit Batler.

Arhiva najuglednijih filozofa i sociologa analogna je spisku progresivnih buntovnika, subverzivaca i vaskolikih radikala. I u tome je kvaka lišavanja mladih ljudi saznanja o njihovim idejama.

Širenjem znanja i produbljivanjem razumevanja društvenog sveta u kojem živimo, filozofi i sociolozi su i raskrinkavali zvanične ideologije i razvejavali popularne mitove i zablude.

U tumačenju društvenog sveta nalaze se neverovatna snaga i moć. Bogoradeći protiv bogova i tirana, vladara i popova, robovlasnika i plemića, muškaraca i gazda, oni su ljudima ponudili naučne argumente ili intelektualno oružje za borbu protiv raznih ugnjetača. Ovako jesu transformisali svet u pravcu veće jednakosti, slobode i bratstva, pa i većeg materijalnog bogatstva. Uostalom, neko je otkrio penicilin, a neko klasnu nejednakost i eksploataciju; neko je mapirao genom, a neko mapirao patrijarhat; neko je naučno odbacio geocentrizam, a neko etnocentrizam; neko je rastumačio evoluciju, a neko revoluciju.

Ali, antipatija prema promišljenom i sofisticiranom znanju o društvu karakteristična je za desničarski populizam. Pa „Jedanaesta teza“ našeg vremena kao da glasi: „Filozofi su do sada svet samo različito tumačili, a radi se o tome da se u tom svetu zaradi novac“. Je li moguće da smo toliko kratkovidi i sitnosopstvenički zainteresovaniji za svoju zadnjicu, umesto za svoj um?

Filozofija i društvene nauke danas su jednako važne kao i u Staroj Grčkoj pre 25 vekova. I podjednako subverzivne pošto „kvare omladinu“ i „izmišljaju nove bogove“ poput onog antičkog „uzbunjivača“ Sokrata. Uzmimo za posve aktuelni primer samo „Huawei“. Tehnološkog giganta koji najavljuje izgradnju infrastrukture za tzv. „pametne gradove“ u Beogradu, Novom Sadu i Nišu.

U pitanju je i kompanija koja se sumnjiči za besramno špijuniranje vlada i građana, i kršenje prava na privatnost, okupljanje i izražavanje. NJihove „nove“ tehnologije verovatno se koriste i za nadzor ljudi i političkih protivnika putem prepoznavanja lica, uz „pametni“ sistem nagrađivanja i kažnjavanja građana dodeljivanjem tzv. „društvenih kredita“. A upravo je o tom nadziranju i kažnjavanju, u istoimenoj knjizi (1975) pisao još Mišel Fuko, koji je, gle čuda, bio baš filozof i sociolog. A o geopolitičkim centrima i periferijama pisao je Volerstin, o kolektivističkim kulturama Veber, a o autokratijama još Aristotel.

Najzad, ukoliko želimo da bolje razumemo svet koji nestaje ili nastaje pred našim očima, potreban nam je i – kineski jezik. Obavezu izučavanja istog najavio je i Aleksandar Vučić. Neverovatno, ali istinito: dotični jezik izučava se baš na tim „beskorisnim“ filološkim i filozofskim fakultetima.

S tim u vezi, famozna „digitalna pismenost“ jeste važna, ali nije dovoljna. Nije dovoljno naučiti decu, omladinu i starije sugrađane da ne klikću na zaveraške i lažne vesti po Fejsbuku, na virusima zaražene reklame za porno sajtove i da ne repliciraju na mejlove „prinčevima iz Nigerije“. Ono što nam je svima krajnje neophodno jeste jedna – društvena pismenost. „Poznavanje društva“, i nakon osnovne škole.

Dakle, znanja i veštine kritičkog čitanja, interpretacije i dubinskog razumevanja tehnologije, politike, ekonomije, kulture, jezika, pola, roda, seksualnosti, vrednosti, normi, rituala, medija, rada, grada, rasa, nacija, religija, ideologije i moći. Tačno ono što nude filozofija i sociologija, uz antropologiju, istoriju, književnost i „beskorisno“ ostalo što navodno tavori po biroima za nezaposlene. Zato firma kao što je „Apple“, trenutno najvrednija kompanija na planeti, u svojim redovima kao stalno zaposlenog i visoko pozicioniranog ima jednog akademskog – filozofa.

Da, ovo je izvesni DŽošua Koen, koji je prvo radio kao profesor filozofije (politike) na prestižnom Stanfordu. I čija se tačno uloga u „Eplu“ krije kao što zmija krije noge, odnosno kao Aleksandar Vulin tetku iz Kanade.

Treba nam više, a ne manje društvene pismenosti u društvu. Ko će razumeti, analizirati i javnosti rastumačiti društvenu problematiku i izazove digitalizacije, četvrte industrijske revolucije, veštačke inteligencije, 3D štampanja, društvenih medija i ostalih novih tehnologija?

Da li su to najnovije izdašno plaćene računovođe, odnosno krckači jedinica i nula koji sebe zovu „programerima“? Ili su to možda filozofi i sociolozi? Pa i „algoritam“ je u 9. veku izmislio Muhamed al-Horezmi, arapski – filozof. A kako danas programirati algoritam samovozećeg „Tesla“ automobila koji treba da inteligentno „odluči“ da li da, izbegavajući sudar, pregazi dve penzionerke ili jednu devojčicu na trotoaru?

Da li se to uči na kursevima programiranja ili na kursevima etike na Filozofskom? Ko će da rastumači fenomene imitacije, konformizma i prateće anksioznosti na Fejsbuku i Instagramu? Da upozori na suštinu privlačnosti populističkih pokreta i ideologija, te na problematiku verskih i etničkih sličnosti i razlika? Ko je pismen u pogledu ljudskog uma i ponašanja, pravila i vrednosti, gradova i jezika, tabua i migranata, nasilja i sukoba, saradnje i kulture?

Ta se društvena pismenost uči na filozofiji i na sociologiji. Da li su znanja o tim fenomenima zaista toliko neisplativa? Ili samo strpljivo čekaju da stignu na naplatu?

Filozofija postoji bar 2600 godina, dok se moderno programiranje, počevši od FORTRAN-a, pojavljuje pre oko – 60 godina. Šta mislimo, šta će pre opstati ili preživeti nakon još 60 godina? Pre samo par vekova, tokom prve i druge industrijske revolucije, izmišljene su mašine koje su preko noći zamenile na milione radnika.

U četvrtoj ili petoj industrijskoj revoluciji koje kucaju na vrata, isto će se dogoditi i sa milionima programera ili „ajtijevaca“ koji svoju karijeru grade upisujući trenutno lukrativne tehničke i kompjuterske nauke. Sa raznim „menadžerima“ koji su bili narajcano popularni pre samo par decenija ovo se već dogodilo. Pa i daktilografija je nekada bila unosno srednjeklasno zanimanje, a pisaće mašine su sada u muzeju.

Uzgred, znamo li zašto su studije psihologije danas toliko popularne? Jer su nas ideološki ubedili da su svi naši problemi i nevolje mahom lične, mentalne i emocionalne, a ne društvene, strukturne, istorijske i klasne prirode. Razmislimo zato o zatupavljenoj ograničenosti i kratkovidoj aroganciji onih koji tvrde da su filozofija i sociologija beskorisne aktivnosti. Kao da je čovečanstvo završilo sa svojim razmišljanjem i mišljenjem, pa smatra da su sve aktuelne ideje ispravne i tačne. Da, baš.

Prosto je poput pasuljastih mahunarki ili „male crne haljine“. Nema slobodnog, ravnopravnog, demokratskog, srećnog, pa ni bogatog društva bez građana koji dobro poznaju to društvo. A držati ljude u mraku u pogledu saznanja iz filozofije i sociologije znači negovati podanike, a ne građane. Individue i masu kojoj se onda svaka populistička banalnost, zabluda, mitologija i lako rešenje mogu podvaliti kao mudrost, politika ili mudra politika.

U tom smislu, jeste važno uvođenje časova programiranja u osnovne škole u Srbiji. Ali za istinsko i dalekovido gledanje u budućnost, deci i omladini valja ponuditi filozofiju i sociologiju, jezike i antropologiju, istoriju i pravne nauke, kulturne studije i kritičku pedagogiju. Jer ovo su oblasti i znanja koja će se ceniti, poštovati, pa i dobro plaćati čim inteligentniji računari ubrzo i posve terminatorski preuzmu poslove programiranja samih sebe.

Metafizika, etika, kultura, društvena teorija i uopšte razmišljanje izvan okvira algoritma naprosto se ne mogu svesti na nizove jedinica i nula, niti ih je moguće trodimenzionalno odštampati kao vodič. Društvena pismenost biće najvažnije znanje i veština za čoveka 21. veka. Hajde da se onda više, a ne manje obrazujemo za to?