Drveće i šuma

Međutim, na dan kada su ekipe „Zelenila“ počele sa sečom dotičnih platana, na protest nije došao niko. Naime, sa sečom se počelo u 7.30 ujutru. Pokazalo se da je to isuviše rano da bi internet aktivisti sa naglo probuđenom ekološkom i estetskom svešću ustali iz kreveta. Da ne bude zabune, podatak o vremenu početka akcije sečenja je više puta ponavljan u medijima, ali mnogi tastaturno besni građani izgleda da jednostavno nisu navili satove ili su prosto okrenuli zadnjice na drugu stranu kada je zazvonilo. Uz nerazumnu pretpostavku da su Fejsbuk aktivisti samo čuvali snagu za internet revoluciju, biće da ceo problem oko platanocida zapravo i nije naročito bitan.

Međutim, on jeste indikativan. Cela stvar svedoči o karakteru platanobraniteljskog pokreta kao besplodnog i jedino za svoju zadnjicu zainteresovanog. Celokupno farsično iskustvo ukazuje na to da pravi motiv za internet peticije i imbecilne „Ne želim da umrem“ poruke po drveću nisu platani, već želja da se pripada, buni iz fotelje, diže moralna panika, te oseća bolje u svojoj sopstvenoj koži, ili pred ogledalom i komšijama. Ostaje nejasno i šta je cilj ove impotentne pobune – delimična seča, njeno odlaganje ili potpuna obustava? Lečenje platana, njihovo preseljenje sa busenom? Njihova humana eutanazija zbog izduvnih gasova kojima su decenijama izloženi? Šta sa nedoslednošću usled odsustva kukanja zbog sistematskog uništavanja ambrozije – podjednako živog darvinističkog stvora koji traži svoje mesto pod suncem – pošto dotična našim čulima smeta umesto da ih uveseljava? Zaključak je isti: da nas nije toliko briga za zeleniš koliko za nas same. A pretpostavka da je posredi implicitni strah od toga da ne padne cena kvadrata zbog poružnjavanja urbanističke slike ne sme ni biti izgovorena zbog visine zelenih ciljeva kojima se pompezno maše.

Moguće je da u platanskom masakru motornom testerom ima ružnih namera, korupcije, sečenja drveća zbog lakšeg pristupa gradilištima, lošeg veštačenja, i tako dalje. Kao što je sasvim moguće i da je tom drveću jednostavno istekao rok trajanja i da predstavlja opasnost pošto, sasvim neverovatno, i drveće stari i umire. Sve ovo bitno ostaje nesaznatljivo u žamoru bez argumentacije onih samozvano zelenih koji urliču o ubistvu platana zamišljajući apokalipsu jer neće biti hlada. Na isti način na koji se urlikalo jer njihovo korenje lomi trotoar, a grane se guraju u terase. Drugim rečima, od drveća se ne vidi šuma.

Interesantno je primetiti i da gotovo svaka društvena akcija koja bi imala biti nekontroverzna, u ovom društvu postaje predmet rasprave ponajpre kod onih koji o tome ili ništa ne znaju ili ih zapravo ne dotiče, ili i jedno i drugo. Od gej parade do vakcina protiv novog gripa, ove teme se bistre po autolimarskim radnjama, frizerskim salonima, školskim zbornicama, pijačnim tezgama ili internet forumima i blogovima. Ovo, međutim, nije krivica samih građana. U situaciji slabih ili nepostojećih institucija, sasvim je razumljivo biti skeptičan i sumnjati u sve i svašta, a posebno u dobre namere onih koji su prigrabili nekakvu društvenu moć. Zato i taksista sa ikonostasom pored instrument table može sumnjati u metodologiju elaborata Šumarskog fakulteta i, što je najgore, biti u pravu. Ili ne mora.

Stvari su ponekad banalnije i jednostavnije nego što izgledaju. Razumljivo je da mnogi stanovnici ovog beogradskog bulevara sa tugom gledaju na zujanje motornih testera i panjeve koji ostaju iza njih. Kao i da mnogi saosećaju sa činjenicom da nije lepo poseći stogodišnje drvo, čak i ako je objektivno bolesno, ružno i opasno. Ali, istovremeno, činjenica je i da drvored i melanholične emocije nisu razlog da se ne renovira jedna od najznačajnijih gradskih ulica. Jer i gradovi su nalik živim stvorovima: oni rastu, menjaju se i prilagođavaju, baš kao i drveće. I da su sačinjeni od mnoštva pojedinaca, pa samim tim i različitih, pa i suprotstavljenih interesa. I da je zbog toga za gradski (su)život bez čira na želucu ponekad neophodno zažmuriti na svoj kratkoročni interes ili romantičnu emociju. Uostalom, autor ovih redova bio bi najsrećniji kada bi naši gradovi nalikovali Tokiju ili Menhetnu: zarasli u šumama solitera. Ali sva naša kukanja i patetike uvek više govore o nama samima nego o stanju stvari.