Državni udar 2.0

Dakle, onaj kultni, mitološki, ali i realni hram demokratije – američki Kongres ili Skupštinu.

Na taj nerazboriti čin, na mitingu oko 45 minuta ranije, svoje pristalice je otvoreno pozvao odlazeći američki predsednik Donald Tramp.

Zato što nepošteno ne priznaje rezultate izbora koje je pošteno izgubio.

A da li su u pitanju kratkoročna taština i ozlojeđenost još jedne preterano preplanule i plastično operisane rijaliti-zvezde koja je najzad izbačena iz (Bele) kuće Velikog brata, ili pak mnogo dublji problem američkog, pa i globalnog društva – ostaje da se vidi.

Trampoidni demonstranti svakako su probili oskudne policijske barikade, i demonstrativno ušli u Salu za sednice američkog Kongresa.

Pojedini i sa vatrenim oružjem.

Penetrirali su i u kancelariju predsednice američke Skupštine, simbolički turajući svoje krakate udove na njen radni sto.

Dok je ova gnevna, rogata i koloritna rulja bila vandalizovala prostor unaokolo, kao i škljocala selfije za Instagram, evakuisani su američki narodni poslanici i osoblje.

Nagi život tada je izgubilo petoro ljudi, četvoro demonstranata i jedan policajac.

Trampov miting bio je dobro organizovan nedeljama ranije, upravo na dan kad je američka Skupština imala da potvrdi izbornu volju američkih građana.

On je tim povodom tvitao i sledeće: „Veliki protest u Vašingtonu šestog januara! Budite tamo, ima da bude divlje!“

A na mitingu je pozvao na protestnu šetnju do obližnje Skupštine, rečima „Morate pokazati snagu i morate biti odvažni!“

Dok je oko prebrojavanja glasova urlao da „Ovo ne smemo da dozvolimo!“

I zatim se kukavički povukao i celu gužvu posmatrao preko televizije.

Demonstrantima je poručio jedno: „Volim (i ja) vas. Vi ste veoma posebni“.

Među tom posebno prepaljenom bandom neonacista, rasista i samozvanih patriota, pronađene su i bombe i Molotovljevi kokteli.

Jednostavno rečeno, bio je to pokušaj puča ili državnog udara.

I sad, sve ovo eventualno zvuči zlokobno i krajnje zastrašujuće za Amerikance i polupristojni Zapad.

Ali i nije baš toliko neuobičajeno na pučevitom Balkanu.

Pokušaj državnog udara planiran je i na dan parlamentarnih izbora u Crnoj Gori 2016, kako bi se sprečio ulazak ove države u NATO.

Nakon neuspeha istog, pristupilo se onom puzajućem državnom udaru, veštije prozvanom nekakvim – litijama.

I koji kao da je 2020. ograničeno uspeo u svojoj kleronacionalističkoj nameri.

Isto, ili sa sličnim motivima, bilo je i tokom jeretičkog izbora Albanca, Talata Džaferija, za predsednika Skupštine u Severnoj Makedoniji 2017.

Kad par stotina demonstranata takođe organizovano upadaju u Sobranje i, uz povike Izdajnici, izdajnici, razbijaju glavu Zoranu Zaevu.

Dok diktatura koja, ironično, baš tog Šestog januara ukida parlament, i političke stranke i sindikate, uopšte nije nepoznata na našim jugoslovenskim prostorima.

Postoje i važne interpretacije, npr. istoričarke Dubravke Stojanović, advokata Srđe Popovića, sociološkinje Vesne Pešić, psihologa Žarka Koraća i drugih (aktera), prema kojima se i Petog oktobra 2000. u Srbiji takođe dogodio tek jedan – državni udar ili puč unutar Miloševićevog režima.

U pitanju su tvrdnje da su dubokodržavne strukture tog značajnog dana bile komotno prešle na stranu tadašnje opozicije u svojevrsnom Preokretu na dvoru.

Zbog čega su, uz izdašnu i neskrivenu podršku Vojislava Koštunice i kvarne mu logike nerevanšizma, zapravo vešto sačuvane i osobe od poverenja i društvene vrednosti starog režima.

I to onog režima koji je i trampovski i memorandumski bio sprovodio program Velike Srbije, odnosno jednog – Make Serbia Great Again.

O tome danas uporno svedoče jedino Svetislav Basara i još samo par drugih usamljenika.

Poenta postpetoktobarskog puča, naše puzajuće kontrarevolucije ili strukturne reakcije, jeste i bila i ostala u očuvanju kleronacionalističkog aparata sile i privrednih mu interesa.

Kao i u (meta)fizičkoj odbrani i zaštiti sistema koji je i te kako odgovoran za ratne zločine u regionu, za kriminalnu pljačku građana u Srbiji, te za istorijsko udaljavanje ovog društva od nekakve Evrope i modernosti kao takve.

Pa kao da ispada da su Milošević, i miloševićevci i šešeljoidi, bili svojevrsna avangarda antiglobalističkog trampizma, populizma, narodnjaštva i velikosrpskog nacionalizma.

U suprotnom, ne bi Veselini Šljivančanini, Milovani Bojići i slični Nikole Šainovići bili tako rado viđeni gosti po radiodifuzno nacionalnim i nacionalističkim frekvencijama, zar ne?

I onda, da li je to maca došla i na američka vratanca?

Istorija nam je tu zluradi svedok, pošto su Sjedinjene Države fakat bile organizovale državne udare širom sveta, a posebno sveta Latinske Amerike.

Međutim, državni udar je star koliko i sama udarena država.

Može se pratiti još od uloge koju je Pretorijanska garda imala u antičkom Rimu, a koja je periodično intervenisala u vezi sa postavljanjem rimskih careva.

Državni udari postali su uobičajeni u Evropi poznog srednjeg veka i u ranom modernom dobu, a zatim se u naredna dva stoleća šire po podržavljenom svetu.

U drugoj polovini 20. veka, oni su mahom bili vezani za tzv. države u razvoju (ili Trećeg sveta), prepoznatljive po famoznom izvozu banana.

Ali su (p)ostali endemska karakteristika svetske politike i danas, u onom stoleću broj 21.

Naime, za one sa jeftinijim ulaznicama, ili pak zagledanima jedino u sopstveni nacionalni pupak, imali smo neuspešne državne udare u Ekvadoru (2000), Burundiju (2001), Obali slonovače (2002), Filipinima (2003), Čadu (2004), Kongu (2004), Madagaskaru (2009), Libiji (2014), Lesotu (2014), Burkini Faso (2015), ili čak Turskoj (2016).

Odnosno, mnogo uspešnije državne udare u Pakistanu (1999), Centralnoafričkoj Republici (2003), Haitiju (2004), Fidžiju (2006), Mauritaniji (2008), Hondurasu (2009), Nigeriji (2010), Maliju (2012), Gvineji-Bisao (2012), Tajlandu (2014), Zimbabveu (2017) i Sudanu (2019).

Zašto bi onda Sjedinjene Američke Države bile izuzetak?

Ili Crna Gora, Severna Makedonija, pa i Republika Srbija, uostalom?

I sad, mnogi će sholastički bistriti da li se u Vašingtonu zaista dogodio (neuspešni) državni udar, ili su u pitanju bili tek (ne)obični neredi, ustanak i pobuna?

Ili možda (neuspela) revolucija?

U strogo udžbeničkom, pa i rečničkom smislu, državni udar označava nasilno preuzimanje vlasti od strane neke (i obično vojne) elite, te puku smenu kadrova, bez usvajanja radikalno novog društvenog i političkog programa.

Zatim, pobune, bune i ustanci predstavljaju događaje relativno ograničenog dometa, i nisu pokušaj svrgavanja vlasti, već samo narodni bunt usmeren protiv određene politike ili konkretnih političkih lidera.

Dok stvarne revolucije označavaju one masovne, nasilne i sistemske transformacije osnovnih političkih i ekonomskih institucija, pa i čitavih vrednosti u datom društvu, kao npr. u Francuskoj (1789) ili Oktobarskoj (1917) revoluciji.

Međutim, u društvenoj realnosti, granice između državnog udara, pobune, i revolucije, uopšte nisu tako oštro omeđene i jasne.

Mnoge revolucije su miroljubive (plišane) ili ubrzo postaju preokrenute.

Ne menjaju zaista društvene odnose i institucije, već radije pojedu svoju decu.

S druge strane, mnogi uspešni državni udari izazivaju građanske ratove, pa i odistinske revolucije, dramatično i sistemski menjajući neko društvo.

Na primer, državni udari Franka u Španiji (1936), Sadama u Iraku (1968), Gadafija u Libiji (1969), Pinočea u Čileu (1973) itd, a koji su svakako temeljno izmenili ove države i društva.

Slično je čak i sa pojedinim bunama i ustancima, poput npr. Bokserskog ustanka u Kini (1899) ili Uskršnjeg ustanka u Irskoj (1916), a sa ogromnim posledicama po unutrašnju politiku i međunarodnu istoriju.

Ni državni udari, ni pobune, zato nisu nimalo naivne stvari, naprotiv.

Pokušaj puča u Americi 2021. jeste bio i neobičan i specifičan, odnosno svojevrsni Državni udar 2.0.

Planiran je na digitalnim društvenim mrežama, i u alternativnoj realnosti alternativne desnice i postmodernog nacionalizma.

I u kontekstu odsustva i najelementarnijeg poverenja u ama baš sve živo i neživo, od demokratije, preko nauke, do vakcina.

Uz nekoliko ljudskih žrtava, i najveća posledica ovog državnog udara zasad je digitalna – Trampu su ukinuli nalog na Tviteru.

A majka onog najpoznatijeg demonstranta sa plastičnim rogovima na zaveraški šupljoj glavi, zakukala je da joj sin u zatvoru trenutno ne dobija – organsku hranu.

Pošto sve i najbolje i najgore na ovom belom svetu pristiže iz Amerike, da li je to budućnost koja nas očekuje?

Politike alufoličara-zaveraša, gejmera i neoneonacista koji se zdravo hrane, pa nakon mimova na internetu kidišu i na oflajn parlamente?

Ne treba se zanositi, niti preterivati sa konceptualnim analogijama one jeftine politikologije. Međutim, i Šestog januara u Vašingtonu, i Šestog oktobra u Beogradu, umnogome jeste sačuvan – sistem.

Amerikanci zbog toga mogu ostati relativno ponosni.

A mi?