Dva veka bauka

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Stavove g. Kišjuhasa (ne samo) o marksizmu treba pozdraviti, pogotovo danas, kada je hvaliti Marksa nepopularno. U kapitalističim periferijama, kakva je Srbija, pohvala Marksu se žigoše kao protivna srpskim interesima, tim pre „što se on sa prezirom odnosio prema Južnim Slovenima“. S pravom g. Kišjuhas ukazuje da su i kapitalisti učili (ne „usvojili“) od Marksa. Najbolje su učili oni koji su bili „klasno svesni buržuji“, kao Šumpeter i Kejns, a glupani sa saksofonom ili „trećim putem“ su samo uspevali da uverljivo lažu, jer su verovali u kapitalističku ideologiju tržište, sloboda itd. Ozbiljniji likovi, kao što su Poper, Hajek ili Mises su nastojali da raskrinkaju Marksa uglavnom na ina intelektualno nepošten način, a Veber upadljivo izbegava i da ga pomene. U argumentaciju protiv Marksa , kao „kriv je za gulag“ i slične gluposti niko pametan se ne upušta, jer bi po tome su Ikar i braća Rajt krivi što avioni bacaju bombe. Čak je i Marksov stari neprijatelj, londonski „The Economist“ napisao jedan članak u pretposlednjem broju, kao „Marks je u analizi OK, ali je fundamentalno pogrešan“, rečju, odvratno glup tekst. Der Spiegel je bar pustio četiri različite ličnosti da ispričaju svoju priču o Marksu. Nota bene, NYT i Guardian nisu daleko od one malograđanštine koju Kišjuhas opravdano smatra zlom, pa ih treba uživati sum grano salis.

   1. Vladimire, lepo si napisao!

2. 1.Članak je sjajan.
   2.Ja kritikujem propuste samo kod onih natpisa koje cenim i do kojih mi je stalo.
   3.Molim za razumevanje ovog što ću izreći kao primedbe, i ako nisu bitne.
   -Naslov nije srećno odabran. Nije prihvatljiv nikakav
   „bauk rođenja“.Možda bauk Marksovog genija ili nešto slično.
   -Urezivanje petokrake na čelo je poznato delo nacista. Ne može se nikako dovoditi u vezu sa Marksom.
   -Čija god bila ideja:“Od svakog prema mogućnostima i svakom prema potrebama“ je glupost.O ovom treba napisati knjigu.
   -„Radnici nemaju otadđbinu“- nije sasvin tačno, i ako je prisutno u značajnoj meri.
   -Čini mi se da se ne može reći „sužnjih“ jer je reč o imenici a ne o pridevu.
   Nema ljutiš, poštovani g. Kišjuhas!

   1. Ti si, Bole, možda trojkaš za fizičko, tehničko i tsl., a za ovakve stvari jedva zaslužuješ prelaznu dvojku, koja je u vreme tvog školovanja bila neprelazna.

3. Kao pripadnik generacije koja je u gimnaziji imala predmet marksizam,a bogami i na fakultetu sam polagao ispit dva iz te oblasti,ne mogu a da ne ostavim neki komentar.Komunizam kao sistem nigde u svetu nije poslovao pozitivno.Da u Titovoj Jugoslaviji se lepo zivelo,ali na racun spretne politike,kredita,nesvrstaih isl.,ali sam komunisticki sistem je uvek bio „na pozitivnoj nuli“.Nikada ljudska svest nece stici dotle da svi radimo prema mogucnostima,a da nas sistem za to nagradjuje prema potrebama,nazalost to je cista Utopija.

   1. Jedna zemlja, zove se švajcarska, najbliža je ideji –
      rad prema mogućnostima,
      nagrada prema potrebama.
      Iz te zemlje, iz Ciriha je Lenjin „instaliran“ u Carsku Rusiju.
      Marksizam je odličan za stvaranje jake i stabilne države.
      To su skapirali englezi, francuzi, nemci, …..
      Zato su iz empatičnih razloga, isti (marksizam) uvalili Rusiji, Kini, čitavoj aziji, i blkanu pride (šteta da se baci).
      Marksizam je bio manifest u toj velikoj Jugoslaviji.
      Zato je slavno i završila (bez obzira što je (Jugoslaviju) stvarao kralj Pera).
      Postoje ljudi čija reč ima težinu, to potvrđuje vreme.
      I postoje filozofi. Oni traju dok pričaju (govore).

   2. Zorane, sudeći po tvom „stručnom“ komentaru sigurno ti je marksizam predavao neki „istaknuti“ sociolog i kolumnista kao Kišjuhaš.

      1. Vidi sde da si Bajin unuk kao i tvori sestrići Raja i Gaja!

4. Sadašnje stanje – kada su države sve više otuđene od demosa, naroda, čija svest je porasla, a države koje vode oligarhije doživljavaju vrhunac samovolje, logično je zaključiti da će vremenom početi da slabe, a vreme da se to primeti biće potrebno življenja još dve do tri generacije. Za sada, država koju Sotone koriste za svoje potrebe odumire, nestaju narodi – mladi se ne žene i ne udaju, žive samo za sebe. Ideju Jovana, Isusa i hipika življenja protiv države, koja je u službi samo vladajuće klase, mogu samo tako da je praktikuju.
   Znači, država ne dozvoljava da se stanovništvo uči da bude slobodno, a pre svega moralno, oboženo, što je tema ovog vapaja za spas Čoveka. Dok bi pametni i časni da ubede državu da je potrebno da deca u školama uče etiku, država radije uvodi veronauku vraćajući narod mentalno makar za jedan vek unazad. A ministri, koji po definiciji treba da služe narodu, radije prisiljavaju narod da im služi. Ljigave se tvrdeći da rade za naš napredak, a nikako da nam kažu zašto se plaše te mora da ih čuva policija! Prvo država, ministri stvore lopove, pa onda ih jure da ih uhvate, na zadovoljstvo naivne raje. Pa mu kao istina dođe vic: Pita čika dvoje mališana koji se igraju: „Je li mali, šta želiš da budeš kada porasteš?“ „Biću policajac da jurim lopove.“ „A ti mali?“ „Biću lopov da bismo mogli da produžimo da se igramo.“ Sadašnje stanje je igra obogaćenih lopova, koje nazivamo tajkunima, i demokratski izabranih političara koji se tajno vole i druže, a javno se kobajagi ne trpe, a za primer po jednog tajkuna drže u pritvoru, odakle upravlja svojim bogatstvom! Dok nekim tajkunima vlast stalno javno preti, tajno sa njima deli plen oduzet od naroda. Političari na najvišim funkcijamа retke sposobne i časne menadžere ignorišu, a po njihovoj želji to rade i najmoćnije medijske kuće koje uživaju od gledanosti zarobljenih umova koji čine većinu naroda.
   Tako su obezbeđeni idealni uslovi za sotonske duše da izmišljaju i otvaraju raznorazne univerzitete i TV stanice, gde peru svoj kapital od pljačke i tako i teoretski pripremaju buduće pljačkaše većinskog dela stanovništva za koje je Isus iskrvario na krstu, a njegov sunarodnik, isto tako genijalan Marks, devetnajest veka kasnije (!) stradao od bolesti siromašnih – čireva i tuberkuloze.

5. Radio sam teške fizičke poslove, sa završenom srednjom školom bio sam rukovodilac, po diplomiranju na Rudarskom fakultetu u Beogradu bio – samostalni inženjer, pa rukovodilac u tri najveća proizvodna sistema – „Trepči“, Rudnicima i železari „Skopje“ i najvećem sistemu za proizvodnju građevinskih materijala na Balkanu „Šar“, pa mi je bilo lako da zaključim, što i danas tvrdim, da su jedini problem u samoupravnom kao u bilo kom sistemu pre svega rukovodioci u preduzećima, kao i političari koji su imali vlast u tim opštinama, gradovima, državi. Nikada nisu bili krivi radnici, nisu ni mogli da budu, jer je vlast uvek jača od radnika bez obzira na samoupravljanje. Tek kada je državna vlast bila u problemu mogle su da budu izvedene oružane „narodne“ revolucije, u Rusiji tokom Prvog, a u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata.

6. Današnju globalizaciju i demokratiju istraživački je najbolje obradila Loreta Napoleoni u svojoj knjizi „Ološ ekonomija“. Između ostalog, Loreta je zaključila: „Devedesete godine 20. veka obeležila je pandemija globalnog virusa: demokratije. Smrtonosni virus, nekakav freedom bug, crv slobode, razmnožio se posle pada Sovjetskog Saveza… Zajedno sa demokratijom širi se i ropstvo. U mnogim delovima planete (čak i u nekim zemljama zapadne Evrope), gotovo 27 miliona ljudi padaju u ropstvo. Početkom devedesetih godina, robinje seksa iz zemalja bivšeg istočnog bloka osvajaju zapadno tržište. One imaju nešto zajedničko: lepe su, jeftine, i očajne. Tržište seksa je tek vrh ledenog brega… Globalizacija više pogoduje iskorišćavanju robova nego industriji. U opticaju su ogromne sume, jer nije bilo više robova još od vremena trgovine preko Atlantika… Robovi su postali sastavni deo globalnog kapitalizma: na plantažama kakaoa u zapadnoj Africi, u voćnjacima Kalifornije, u ilegalnoj ribarskoj industriji koja cveta u fabrikama osnovanim pod lažnim nazivom, ili bez naziva.
   I to je paradoks.
   Demokratija i ropstvo ne samo da koegzistiraju, već ih spaja, kako ekonomisti kažu, snažan i direktan uzajaman odnos.
   Drugim rečima, ove dve pojave razvijaju se na sličan način, pri čemu razvoj jedne pojave uslovljava razvoj druge. Devedesetih, kao uostalom i pedesetih godina, opet počinje proces dekolonijalizacije. Međutim, dešava se da broj robova raste, a njihova cena pada baš kada kolonijalne zemlje stiču nezavisnost. Danas jedan rob košta deset puta manje nego u doba antičkog Rima – i to nije slučajno – jer u ono doba koncept demokratije praktično nije ni postojao. Ali, stari Rimljani su cenili robove kao retko blago koje su skupo plaćali. Danas, naprotiv, robova ima na pretek, njihova vrednost je minimalna i posmatrani su kao ‘obavezan trošak u međunarodnom biznisu’…
   Gotovo svaki proizvod namenjen potrošnji ima tamnu stranu – ropstvo i pirateriju, falsifikate i prevare, krađe i pranje novca. Ološ ekonomiji najviše prija globalno tržište. Ološ ekonomija prodire i korumpira, iznutra narušava tradicionalne ekonomije…“
   Loreta je knjigu objavila pre nego su zapadne sotone urušile nekoliko država arapskog sveta, čime su izazvale masovna stradanja ljudi, koji su, da bi preživeli, bežeći od sigurne smrti, krenuli u preseljenja apokaliptičkih razmera, i nadali se spasu kod onih država i naroda čija je vojska i avijacija, po naredbi političkih sotona, razorila domove, a sada ih primaju u svoje države da ih eksploatišu kao robove.
   Loreta nije imala podatak da njih osam sotona poseduje kapital koliko polovina čovečanstva – 3,6 milijarde ljudi.

7. Za današnji kraj. Pametni a ojađeni pevaju “Ala je lepo biti glup”. Dok kapitalističke sotone pevaju: “Dok ima ćurana biće i podvarak”

8. U Banatu posle rata oficir je drzao predavanje. Uzbudjen, zajapuren, pun vere u bolje sutra nekoliko puta je ponovio: „Mi smo jednom nogom u komunizmu“.
   Dokle cemo da stojimo tako raskereceni? Upita neko .

9. Svi ratovi su se vodili i vode samo zato što ljudi nastoje da neko drugi radi za njih, neko drugi se napreže i brine, dok bi oni jedino da brinu kako će da troše i uživaju. A to su želje sotone, đavola u čoveku. A sve protiv boga u čoveku. Kao što treba reći istinu: gde god ima više verskih zajednica koje dele isti geografski prostor dolazi do sukoba onda kada nastupi neravnoteža, najčešće povećanjem broja jednih na račun drugih, kada se uključe i hijene iz susedstva i dalekih bogatih država da „pomognu“ u sukobu.
   Vladari američkog kapitalizma, neko je napisao da ih je oko hiljadu, bili su ubeđeni da će poznata grupa umova, mirotvoraca svojim proglasom sa osvrtom na aktuelne probleme da potvrdi da je kapitalizam najbolji sistem. Filip Noel Baker, prvi predsednik komiteta za razoružanje UN-a i dobitnik Nobelove nagrade za mir, Eva i Linus Pauling, nosioci Nobelove nagrade za hemiju i mir, Aurelio Pecei, predsednik Rimskog kluba, i dr Ivan Supek sastali su se u Dubrovniku. Nakon jednonedeljne diskusije o razoružanju, ekologiji, ljudskim pravima, solidarnosti u privredi i lokalnim sukobima sastavili su deklaraciju koja je bila prihvaćena na sednici na velikoj konferenciji 4. jula. 1976. u Filadelfiji, a povodom dvestote godišnjice nezavisnosti SAD. Na konferenciji su predloženi temelji pokreta Svetskog jedinstva i humanistička načela, a koja se u celini oslanjaju na Isusove ideje i poruke. Evo kako glase::
   I. Očuvati život i uvažavati dosadašnji napredak.
   II. Zaštititi prirodu od propasti.
   III. Afirmisati ljudsku jednakost i slobodu.
   IV. Proširiti učešće i solidarnost na sve ljude. (valjda je na hrvatskom saučešće)
   V. Tražiti istinu.
   VI. Primenjivati istraživanja i usmeriti razvoj prema opštoj blagodeti.
   VII. Gajiti lepotu i umetnost.
   VIII. Prenositi humanistička načela u legalne norme.
   IX. Praktikovati svetski sporazum, saradnju i mir.
   X. Biti dobar.
   No, kada su vladari našim životima dobili usvojeni dokument, koji je potpisao i njihov ekonomista dr Milton Fridman, platili su troškove i sakrili ga od javnosti. Ovo sam čuo od dr Supeka, koji je vodio poslednju sednicu, u intervjuu na HRT-u dve godine pre njegove smrti 2007. No, nigde ne mogu da nađem pisani dokument, čak ni na internetu.
   Visokoobrazovani, novinari-analitičari i velika većina rukovodećih kadrova u samoupravnim preduzećima reći će vam da je problem bila radnička klasa, da radnici nisu hteli da rade, da su suviše primitivni za samoupravljanje. A nikako da se zapitaju kako su to u nekim gradovima Srbije koji važe za sociološki zaostalije sredine, kao što su Vranje i Pirot, radile najuspešnije, najprofitabilnije fabrike, kao „Simpo“, „Jumko“, „Koštana“, „Alfa“, „1. maj“ i „Tigar“.
   Dokumentarni film snimljen u fabrici „1. maj“ u kome se vide zdravi radni uslovi i beksprekorno čist i uređen radnički restoran, pa prekrasan park sa cvećem, travnjakom, jezercetom u kome plove labudovi, sa klupama za odmor posle ukusnog obroka, prikazivan je učenicima u SAD kao primer odličnih uslova za rad i lep život svih zapošljenih u visokoprofitabalnoj fabrici tekstila.

   1. Sudeći po broju i obimnosti vaših komentara, kao i daru da skriboonašite o ničemu, svi su izgledi da ćete pomutiti slavu Kišjuhasu i uzeti primat kao najveći mudroser (kako vaše kolumnističko-komentatorske porive lepo definiše uvaženi S. Basara).