Dve Srbije

Pa građani federalne Srbije prostorno, mentalno i društveno obitavaju u nevoljnom savezu između dve samostalne republike, odnosno javne stvari (Res Publica)? Životare u dva različita i nesamerljiva ideološka, politička i medijska balona? Bora Ćosić je nedavno poručio da je „Druga Srbija umrla“. Međutim, šta ako i Prva i Druga Srbija uopšte nisu pokojne, anahrone ili pluskvamperfektne? Ako su življe i vitalnije nego ikad? Hajde da probamo da ih definišemo.

NEBESKA i ZEMALJSKA SRBIJA: Republiku Prvu Srbiju danas čini jedan fundamentalno antidemokratski i nacionalistički pokret. I koji je akumulirao golemu društvenu moć, te izgradio čvrstu bazu masovne podrške. Mahom zbog uticaja prorežimskih novina i televizija, te delovanja popova Srpske pravoslavne crkve. Finansirana je novcem najnovijih bogataša sa koruptivnim vezama u državi.

Ideološku nadgradnju joj obezbeđuju pojedine nacionalne institucije, prorežimski analitičari, i neki glasni državni zvaničnici. Njenu udarnu pesnicu na ulici čine nacionalističke i navijačke grupe. Osnovne vrednosti Prve Srbije su kolektivističke, romantičarske i tradicionalne, a osnovne svetinje vera i nacija. Republika Prva Srbija je nebeska.

Republiku Drugu Srbiju danas čini jedan razuđeni demokratski i antinacionalistički pokret. I koji je akumulirao izvesni ugled, iako sa relativno tankom podrškom. Mahom zbog uticaja par drugačijih medija (Danas, Peščanik, Autonomija), te delovanja nekoliko popularnih javnih ličnosti.

Finansirana je novcem donatora iz inostranstva. Ideološku nadgradnju joj obezbeđuju ljudskopravaške nevladine organizacije, pojedini kolumnisti i intelektualci, i neki glasni antirežimski delatnici. Njenu kilavu pesnicu na ulici čine građanski aktivisti. Osnovne vrednosti Druge Srbije su individualističke, prosvetiteljske i moderne, a osnovne svetinje ljudski život i blagostanje. Republika Druga Srbija je zemaljska.

I sad, na vlasti su svojevremeni glasnogovornici ideja one izvorne ili autentične Prve Srbije Slobodana Miloševića, poput Aleksandra Vulina, Ivice Dačića, te Aleksandra Vučića. Urednik Večernjih novosti je Milorad Vučelić, a voditelj na Tanjugu je Milorad Komrakov. Direktor Instituta Dedinje je Milovan Bojić, a ministar za decu i materice je Ratko Dmitrović.

Dežurni analitičari po režimskim televizijama su Vojislav Šešelj, Ljubiša Ristić, Nikola Šainović, Vladislav Jovanović, Milovan Drecun, Veselin Šljivančanin, i slični Kapetani Dragani iz 1990-ih. Od živih, nedostaju samo Zoran Lilić i Radoje Kontić, realno govoreći. A od 18 lidera DOS koji su srušili Miloševića, politički i medijski aktivni su jedino Nenad Čanak i, sporadično, Milan St. Protić. Svi ostali su ubijeni, mrtvi ili upadljivo povučeni iz politike i javnosti.

DAŠAK EROSA UZ VASKOLIKO TANATOS: Zatim, jesmo li pogledali naslovne stranice najtiražnijih novina i jutarnje programe najgledanijih televizija u Srbiji u poslednje vreme? Identično kao i 1991. ili 1998. godine – svi Hrvati su komotno ustaše, a svi Albanci su Šiptari i teroristi. Zapad i Evropa nas patološki mrze i spremaju nam samo zlo, naopako i moralni slom.

Pumpaju se nacionalistička histerija i sveprisutna opasnost, najavljuju sukobi i ratovi. Srpski narod je ugrožen, odoše ognjišta, progoni se živalj, i stradava nejač. Jedina razlika u poređenju sa Politikom ekspres 1990-ih je što u najnovijim tabloidima ima i obnaženih grudi i zadnjica, a ne samo rata i stradanja. Dakle, dašak erosa uz vaskoliki tanatos.

U jutarnjem programu TV Pink, voditeljka Jovana Jeremić je navukla crvenu beretku kao poruku i modni detalj. Istu onu šapku koja je streljala Zorana Đinđića, i nebrojene hrvatske, bošnjačke i albanske civile. I nikom ništa. Ako je suočavanje sa prošlošću bilo moguće posle 2000. (pa smo npr. na pokojnom B92 zapanjeno gledali streljanje srebreničkih dečaka), danas je nezamislivo. Prva Srbija je uzvratila udarac već 2003, kao i 2012, sa osvetom.

„Mi smo ponovo u 19. veku. Ponovo moramo da stvorimo svoju Srbiju, takvu u kojoj će svi Srbi na planeti videti svoju otadžbinu“, pisao je Dobrica Ćosić. Po čemu se to razlikuje od najnovije fantazmagorije o srpskom svetu? U razgovorima sa Radovanom Karadžićem (1991) Ćosić drobi o Evropi koja je dekadentna i na ivici raspada, a kasnije navodi „Ja mrzim Evropu“ dok Albance smatra za „moralni talog Balkana“ (1999).

Da li se nešto promenilo i zašto nije? Za Prvu Srbiju 2.0, zlikovci sa Zapada, i posebno susedstva, nam iznova rade o glavi. Demokratija je američka zavera i laž. Sveti rat je trajno stanje stvari, i suština odnosa među državama i nacijama. Sukobi se rešavaju jedino silom, prinudom i zastrašivanjem. Svako znanje je lažno i kvarno. Istina je nebitna, jer istinito je ono što privlači pažnju (FOTO – VIDEO). Sistem nas laže. A život je večna borba između elita i običnog naroda (volk). Propast je iza ugla, i mi smo već tamo i čekamo. Samo vođa može da nas izbavi od zla.

S druge strane, još uvek diše i Druga Srbija. Bar u jednom širem, iako relativno labavom smislu. Dakle, ne više kao grupa konkretnih intelektualaca, umetnika i novinara okupljenih oko Beogradskog kruga – jer ovi odvažni pojedinci zaista jesu ili umrli ili su krajnje umorni. Ali, biće da njihove vrednosti nisu? U suprotnom, da li bi ideje Druge Srbije toliko pritiskale, nervirale i žuljale vladajući svetonazor Prve Srbije?

Pa se savremeni baštinici ovih ideja danas etiketiraju i cipelare kao drugosrbijanci, autošovinisti i lažna elita? Strogo demografski, građani Republike Druge Srbije mahom žive u većim gradovima, i imaju više nivoe obrazovanja. Ali, u pitanju nije nikakva elita, zato što se stanovnici društava odavno ne dele na elitu i masu. Drugu Srbiju verovatno (više) ne čine ni studenti i mlađi slojevi stanovništva, a koji su masovno prihvatili prvosrbijanski nacionalizam, crkvenost i navijaštvo.

RASKORAK IZMEĐU ZAPADA I ISTOKA: Međutim, ukoliko je „Druga Srbija ona koja se ne miri sa zločinom“, u našoj Republici i dalje postoje neki ljudi i organizacije koji se – ne mire sa zločinom. Koji u građanima postjugoslovenskih društava vide prijatelje, a ne neprijatelje? Koji letuju u Istri? I koji umeju da raskrinkaju i prozru ratnohuškačke narative o ugroženosti naroda i svetinja, jer smo na tom užetu već visili?

Možda su ideje Druge Srbije postale življe nego ikad i zahvaljujući – internetu? Izvornu ili originalnu Drugu Srbiju činili su govori na nizu tribina u SKC tokom 1992, odnosno koji su objavljeni u istoimenoj knjizi. Domet ideja Druge Srbije beše ograničen na (Našu) Borbu, nedeljnik Vreme, i još par lokalnih medija. Zbog čega je Milošević i mogao da ih komotno ignoriše. A da li se ove ideje i vrednosti mogu ignorisati danas, u digitalnom univerzumu?

U Republici Srbiji, na delu su rastuća divergencija ili jaz među njenim građanima. Rovovi su iskopani pre više od 30 godina. I što stvara ogroman pritisak na elementarnu društvenu koheziju i solidarnost među ljudima. Upravo zato, građani više ne veruju nikome i ničemu – vlasti, opoziciji, medijima, struci, nauci, vakcinama, pa ni jedni drugima. I usput mrze i sve i svašta i svakoga.

Jesmo li nedavno porazgovarali sa taksistom ili sa komšijom u liftu? U našoj labavoj federaciji, sačinjenoj od Republike Prve i Republike Druge Srbije, ne postoji ni minimum konsenzusa (niti dijaloga) o temeljnim pitanjima ovog društva. O krivici, odgovornosti i srpskim ratnim zločinima.

O Srbiji u Evropskoj ili pak Evroazijskoj uniji. O Srbiji u 19. ili 21. veku. O demokratiji i pravnoj državi, ili čvrstoj ruci i partijskoj državi. O tome hoćemo li modernost ili retradicionalizaciju. Postoje samo Dve Srbije koje su udaljene i krajnje nezavisne jedna od druge. I koje se sporadično susreću u prodavnicama, liftu i taksiju, te prepiru u komentarima na internetu.

Republika Prva i Republika Druga Srbija sociološki postoje već trideset i kusur godina. Istorijski i mnogo duže. Srbija nije rešila svoju temeljnu diskrepanciju ni 2000, ni 2012, i očigledno je neće rešiti ni 2022. godine (uprkos prilici koju pruža ruska agresija na Ukrajinu).

A to jeste društveni i mentalni raskorak između Zapada i Istoka, grada i prigradskih naselja, univerziteta i akademija mladih lidera, birokratije i poznanstava, građanskog i etničkog, Evroprajda i Jarinja, Rovinja i Jasenovca. To jest, između modernosti i tradicionalizma, kosmopolitizma i nacionalizma.

U svom izlaganju pod nazivom Nema Druge Srbije, Nataša Kandić je još 1992. tvrdila da u Srbiji nema alternative nacionalizmu. „Prvi su bili opijeni teritorijalnim širenjem. Drugi su bili obuzeti užasom i obremenjeni odgovornošću“, o Dve Srbije je pisala Latinka Perović. I onda, ima li alternative, ima li bremena odgovornosti? Šta ako ima, iako je u pitanju krhka vertikala? Umemo li da izgradimo našu Republiku Srbiju kao moderno društvo – ovde na zemlji, umesto na nebu?

U Republici Srbiji, na delu su rastuća divergencija ili jaz među njenim građanima. Rovovi su iskopani pre više od 30 godina. I što stvara ogroman pritisak na elementarnu društvenu koheziju i solidarnost među ljudima. Upravo zato, građani više ne veruju nikome i ničemu – vlasti, opoziciji, medijima, struci, nauci, vakcinama, pa ni jedni drugima. I usput mrze i sve i svašta i svakoga. Jesmo li nedavno porazgovarali sa taksistom ili sa komšijom u liftu?

U našoj labavoj federaciji, sačinjenoj od Republike Prve i Republike Druge Srbije, ne postoji ni minimum konsenzusa (niti dijaloga) o temeljnim pitanjima ovog društva. O krivici, odgovornosti i srpskim ratnim zločinima. O Srbiji u Evropskoj ili pak Evroazijskoj uniji. O Srbiji u 19. ili 21. veku.

O demokratiji i pravnoj državi, ili čvrstoj ruci i partijskoj državi. O tome hoćemo li modernost ili retradicionalizaciju. Postoje samo Dve Srbije koje su udaljene i krajnje nezavisne jedna od druge. I koje se sporadično susreću u prodavnicama, liftu i taksiju, te prepiru u komentarima na internetu.

Republika Prva i Republika Druga Srbija sociološki postoje već trideset i kusur godina. Istorijski i mnogo duže. Srbija nije rešila svoju temeljnu diskrepanciju ni 2000, ni 2012, i očigledno je neće rešiti ni 2022. A to jeste društveni i mentalni raskorak između Zapada i Istoka, grada i prigradskih naselja, univerziteta i akademija mladih lidera, birokratije i poznanstava, građanskog i etničkog, Evroprajda i Jarinja, Rovinja i Jasenovca. To jest, između modernosti i tradicionalizma, kosmopolitizma i nacionalizma.

I onda, ima li alternative, ima li bremena odgovornosti? Šta ako ima, iako je u pitanju „krhka vertikala“? Umemo li da izgradimo našu Republiku Srbiju kao moderno društvo – ovde na zemlji umesto na nebu?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.