Dveri pred vratima

Naime, tzv. Srpski pokret Dveri je u sadejstvu sa Demokratskom strankom Srbije uspeo da se promigolji iznad cenzusa i da po prvi put uđe na vrata parlamenta. Uz malo gurkanja, buke i besa, čisto da se zatalasa politička žabokrečina nazvana odurnom demokratijom i podlim institucijama. Međutim, ovo je učinjeno uz svesrdnu pomoć i aktivno saučesništvo „Nove srpske parlamentarne misli“, a pre svega Demokratske stranke i Dostajebiloa. Demokrate su otišle i korak dalje od grljenja, ljubljenja i držanja za ruke među ovom grupicom opozicionih muškaraca. Naime, pucajući sebi u već uveliko šantavu nogu, Demokratska stranka je čak pozvala svoje članove i simpatizere da na ponovljenim izborima glasaju za DSS-Dveri, ne bi li dotične ugurala u parlament. Tako je i bilo, pa Dveri postižu znatno bolji izborni rezultat nego pre par nedelja, dok lista oko DS dobija zanemarljiv broj glasova. Ovaj rasadnik tikvi sa đavolom ili leganje u krevet sa decom koja ne kontrolišu bešiku zapravo je osnovni problem i rezultat ovih izbora. Na delu je bila pobeda demokratije, uz poraz politike.

Normalizacija ili legalizacija dverjanskih jurišnika od strane građanske i liberalne opozicije pravdala se izbornom krađom. I, poput „dečaka koji viču Vučić“ u onoj mudroj bajci o nakaradnom uzbunjivanju sela i javnosti, novi-stari opozicionari su bili otresli prašinu sa pištaljki, anahrono pokušavajući da od saplemenika iscede nešto mitingaške nostalgije. Ne kapirajući da je politička realnost posve drugačija i da, umesto na koaliciju „Zajedno“, mnogo više podsećaju na svoje političke protivnike. Dakle, na Nikolića i Vučića, kada su 2012. godine unaokolo mlatili sa nekakvim magičnim džakom navodno ukradenih glasačkih listića, a zatim naprasno zaboravili na celu tu stvar. Takođe, na sporadične prozivke o neprikladnoj saradnji sa ekstremnom desnicom, demokrate su zazivale zgodnu i uvek korisnu „Volterovu“ frazu „Ne slažem se sa tim što govoriš, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da to kažeš“. Međutim, malo se nije uradio domaći zadatak, jer ovo nikada nije rekao ili napisao Volter, već izvesna engleska spisateljica Evelin Hol u svojoj biografiji francuskog filozofa („Volterov život“) iz 1903. godine. Ali, veći problem i dublje neznanje od ovog uobičajeno pogrešnog citiranja je u činjenici da Volter nikada ne bi branio jednu antiprosvetiteljsku, antimodernu i klerikalnu grupaciju – već bi je upravo satirično i dovitljivo kritikovao, kao i beskompromisno i oštro napadao. Dok bi neko poput Dveri i te kako progonio antinacionalistu i sekularistu Voltera. Opoziciji treba malo više Valtera koji od fašista brani Sarajevo, a ne Voltera koji od cenzusa brani desničare.

I ekstremno politički ćoravima je jasno da poenta cele postizborne gužve nije bila u odbrani izborne volje i demokratije, već u spuštanju broja osvojenih mandata za Vučića i naprednjake. Po svaku cenu, uključujući tu i gubitak politike i ideologije u ime D'Onta i prokletog proporcionalnog sistema. Kako je to izvrsno ilustrovao Nenad Prokić: da je opozicija tako zainteresovano gledala u Srbiju kao u onaj ekran sa rezultatima izbora u RIK-u u izbornoj noći, ne bi morala da se bori za cenzus. Drugim rečima, opozicija se iznova fokusirala na državu, umesto na društvo. Kao i na izbornu matematiku, umesto na istinsku politiku. Sve ovo ne znači da izborna volja i demokratičnost celog procesa nisu važni. Ali namerne i nenamerne izborne aljkavosti i otaljavanja postoje od kada je izbora u Srbiji. I, hvala multikulturalizmu i rasnoj segregaciji, svaka opština u Srbiji ima svoje romsko naselje koje je decenijama unazad rezervoar za kupljene glasove. Dok nam, sa izuzetkom glasova sa Kosova (kojima oduvek manipuliše vlast), glasove broje, kutije pečatiraju, kažiprste prskaju i zapisnike potpisuju mahom nezainteresovani studenti i penzioneri, te funkcionalno nepismeni stranački aktivisti. Jednostavno rečeno, naravno da partije treba da arlauču ako sumnjaju u izbornu krađu. Ali to ne znači da moraju da normalizuju i uzdižu ekstremnu desnicu zato što im to trenutno politički odgovara.

Prisetimo se, 1930-ih godina su nemački konzervativci i liberali u strahu od komunista već jednom mislili da će iskontrolisati i pacifikovati svoje ekstremne desničare i fanatične nacionaliste. Ubacili su ih u vladu, da bi se ovi za samo par meseci oteli kontroli i ukinuli tu demokratiju, a zatim anektirali ili napali zemlje u okruženju, te otvorili Dahau i Aušvic. Demokratski i liberalno orijentisani političari i danas naivno i neuko misle da će se nakon uvećanja bede, siromaštva, neslobode i tiranije, građani prizvati pameti i svrgnuti svoj autokratski režim. Građani će to možda i uraditi, ali tada na vlast neće dovesti demokrate i liberale, već još crnje i još mračnije autokrate, nacionaliste i čvrstorukaše. A ni evropska ekstremna desnica više ne salutira ispod portreta Adolfa Hitlera, niti joj stranački podmladak čine bande skinheda. Ne, oni imaju uredne frizure i nose skupa odela (Huga Bosa?), dok drobe o važnosti patriotizma, zdravlja, sporta i porodičnih vrednosti. I strpljivo i nadasve parlamentarno čekaju svojih zlih i naopakih petnaest minuta slave.

I u Srbiji je podugačka lista desnih ekstremista i populista koje su kao kontrapunkt stvarali, hranili i negovali razni „umerenjaci“. Pa su, poput otrovnih pečuraka nakon neke političke oluje i pljuska, upravo ti ekstremi nabujali i narasli. Slobodan Milošević je tako stvorio i održavao Šešelja i radikale, a Đinđićev DOS je iz kombija i vračarskih salona izvukao i osnažio Koštunicu i njegov DSS. Znamo kako je to prošlo, odnosno nikako da prođe. Slično tome, Boris Tadić je stvarao naprednjake, dok sada najnovije demokrate iznova oživljavaju DSS sa Dverima. Dakle, izbornu listu na kojoj se nalazi i unuk Milana Nedića (redni broj 36; Aleksandar Nedić, turizmolog). Ili, ironično, listu koja je ušla u parlament na dan kada je pre 36 godina preminuo Josip Broz Tito, čovek koji je Srbiju oslobodio od nacista i njihovih saradnika. Cinici bi primetili i to da je Đinđić, kada je shvatio pogrešku, terao DSS iz parlamenta – dok ih Đinđićevi naslednici u parlament uvode ili ubacuju. U društvu Mladena Obradovića i Borisa Malagurskog, pod sabornom hip-hop narodnjačkom himnom Beogradskog sindikata, te paradigme jednog patrijarhalnog, zaveraškog, mračnjačkog, nacionalističkog, klerikalnog i udbaškog lažnog bunta. Uostalom, u Evropi se različite politike danas udružuju protiv ekstremne desnice, a ovde se udružuje sa ekstremnom desnicom radi odsustva politike.

Dakle, praveći kompromise i ulazeći u otvorenu saradnju sa populističkom ili ekstremnom desnicom, nova demokratska opozicija je odbranila demokratiju, ali je i definitivno izgubila politiku. Sve to radi jeftine koristi od par glasova više za sebe ili par glasova manje za trenutne oponente. Olakim svrstavanjem uz one koji relativizuju modernost i odbacuju Zapad, obraz uz Obraz, demokrate su nastavile sa tradicijom pažljivog negovanja zapuštenosti i zaostalosti srpskog društva. Jer, u ime demokratije podržani su ljudi od kojih bi mnogi najradije ukinuli tu demokratiju zarad čvrste, neslobodne, staleški poslagane i zadružno organizovane države. Klerikalci, antimodernisti i antizapadnjaci koji bi vraćali vojni rok i ljude na selo, odbacili obaveznu vakcinaciju i čipovane lične karte, proterivali latinicu, prekinuli saradnju sa Evropskom unijom, ratovali za Veliku Srbiju, progonili sve što im zaliči na „homoseksualizam“, a ipak skidali gaće pred Putinom. Političko krilo Obraza i patrijarhalno mračnjaštvo u borbi za domaćina u kući, muža na poslu, ženu u porodilištu, neposlušne na prinudnom radu, za patrijarha kao cara i za vođu navijača kao predsednika. Isti problemi – borba za cenzus i fetiš na Vučića – ne smeju da znače istu politiku. Naime, ukoliko je demokrate nešto i teralo na odbranu izborne volje građana, a slabo, ama baš ništa ih nije svrbelo u pravcu ovako skaradnog nivoa podrške i zajedničkog delovanja sa Dverima. Ništa osim sopstvene kratkovidosti i oportunizma, to jest. Jer će se češanjem tog svrabeža samo dodatno otvoriti i zagnojiti političke rane ovog društva. I da, biopsijski je otkinuto nešto poslaničkih ćelija od naraslog naprednjačkog tkiva. Ali ostaje dilema šta je tu tačno benigno, a šta maligno i opasno. Svojom podrškom Dverima i njihovim političkim interesima, demokrate su opet žrtvovale dugoročnu politiku i društveni razvoj zarad kratkoročnih politikantskih ciljeva. Najzad, prvo valja biti antifašista, a tek onda demokrata.