Efekat cenzure

 To jest, ovaj fotograf sa helikopterom je na svoj veb-sajt (www.californiacoastline.org) do tada stavio čak 12.200 fotografija kalifornijske obale sa namerom da ukaže na kršenje građevinskih zakona, na eroziju tla i slične dosadnjikave stvari. I Strajsend se uskopistila zbog jedne fotografije na kojoj je njena kuća („Slika 3850“), i to zbog šatro ugrožavanja privatnosti, kao i zato što je time potencijalnim lopovima navodno pokazao kako provaliti unutra. Kada je cela stvar postala vest – dobri ljudi sa interneta su kao sumanuti krenuli da klikću na Adelmanov sajt, te da šalju fotografiju sporne kuće svuda unaokolo, terajući slobodarski inat. Epilog? Pre cele gužve, fotka njene kuće preuzeta je samo šest puta (dva puta od strane njenih advokata). Nakon što se pročulo, čak 420.000 ljudi je otišlo na Adelmanov sajt samo tog meseca, što sugeriše i ovaj kolumnista, jer zašto da ne. Kuća ima osam spavaćih soba i jedanaest kupatila. A fotografija je postala svojevrsno savremeno svedočanstvo o inatu i borbi protiv cenzure. Ceo fenomen kada vas cenzura ugrize za guzicu danas se i naziva „Efekat Strajsend“.

Da je Aleksandar Vučić malo manje čitao Maksa Vebera, a malo više pratio savremene sociokulturne i medijske fenomene poput „Efekta Strajsend“, verovatno se ne bi toliko srdio na OEBS ili na kretenoidne fejsbukaše željne dopadanja ili „lajka“ u kriznoj situaciji. Čak i ako trač rubrike o slavnim ličnostima nisu njegova stvar, morao je znati bolje od ove neveštosti. Na primer, kada je vlada u Tunisu 2007. godine blokirala određene video-sadržaje na YouTube-u posvećene kršenju prava svojih političkih zatvorenika, svet je počeo da šalje i razdeljuje razne sadržaje o političkim slobodama u Tunisu. Čime je do tada jedno marginalno pitanje postalo predmet globalne kampanje za većom slobodom u toj zemlji – sve do socijalnih i političkih nemira i „Revolucije jasmina“ manje od četiri godine kasnije. Naravno, najpoznatiji primer je sajt Vikiliks, koji je 2010. godine bio predmet istih hakerskih napada kao i sajt Peščanik. To je kao posledicu imalo besomučno kopiranje sadržaja Vikiliksa na hiljadama drugih sajtova, čime je njihov sadržaj postao internetski neizbrisiv. I pre interneta, fatva na Salmana Ruždija učinila je njegove „Satanske stihove“ bestselerom, a njega samog međunarodnom zvezdom. Niko nije ni čuo ni video karikature Muhameda onog danskog lista dok militantni islamisti širom sveta nisu počeli da se uzrujavaju i eksplodiravaju sebe i druge zbog njih. Danas se ove karikature nalaze na hiljadama internet sajtova širom sveta. Jer digitalizacija i internet, ta najveća svetska fotokopir mašina, ubedljivo su najmoćniji neprijatelji cenzure.

Ako ćemo naučno – a premijer je, veli, bio izvrstan student – sociolozi poput Roberta Mertona su celu tu stvar još 1930-ih godina nazvali „nenameravanim (ili nepredviđenim) posledicama društvene akcije“. U pitanju je situacija u kojoj zbog problema u analizi, zbog sklonosti kratkoročnim a ne dugoročnim interesima, zbog nedovoljno informacija ili zbog, naprosto, sopstvenog neznanja – naše akcije imaju neke sasvim druge ishode od onih koje smo planirali ili nameravali. Kao npr. kada je prohibicija konzumiranja alkohola kao nenameravanu posledicu imala porast organizovanog kriminala u Americi ili kada je uvođenje zečeva u Australiju rezultiralo u sveopštem razmnožavanju i zatim štetočinstvu ovih mekanih stvorenja. Za pojedine autore, globalno zagrevanje je nepredviđena posledica porasta broja automobila i njihovih izduvnih gasova. Dok je globalni porast broja stanovništva, odnosno prenaseljenost na određenim tačkama planete, takođe jedna nepredviđena posledica – i to masovne vakcinacije i iskorenjivanja mnogih zaraznih bolesti koje su desetkovale populacije kroz istoriju. Fraze poput „kolateralna šteta“, „nuspojave“ ili „put u pakao popločan je najboljim namerama“ oslikavaju upravo taj sveprisutni, uporni društveni fenomen.

A u paklu nepredviđenih posledica svojih ili tuđih akcija našao se Aleksandar Vučić u svojoj polemici oko cenzurisanja srbijanskog interneta. Na primer, vest o citatno i sadržajno problematičnom doktoratu ministra Stefanovića eksplodirala je tek nakon što se neko kratkovid setio da obori Peščanik, koji je objavio analizu ovog doktorata. Pa su analizu, a zatim i doktorat u celini, preneli i kusi i repati. Slična paklena posledica bila je i besplatna reklama za zaveraški, huškački i nadasve kretenoidni pseudoportal „Teleprompter“, koji je ranije bio poznat jedino po pozivu na linč vlasnika jednog novosadskog lokala, optužujući dotične da su orgijastički sektaši. A danas se šatro nalazi na liniji odbrane medijskih sloboda i liniji napada na Vučićev lik i delo koristeći naoružanje koje je neargumentovano koliko i nepismeno. Ali zato kvalitetno zloupotrebljava tuđi sumasišavluk koji se dosetio da ovaj internetski budžak hakeraški obori i time ga bespotrebno učini bitnim. Prisetimo se, isto se dogodilo i sa video-klipom „Supermen u Feketiću“, koji bi, da prvobitno nije misteriozno nestao, svakako bio manje popularan ili „zarazan“.

Tada je, međutim, Vučić napravio jedan jeftini, ali i korisni i neophodni gest – stavio je dotični klip na svoj zvanični Fejsbuk profil. I u jednoj efikasnoj „Ako ih ne možeš pobediti, pridruži im se“ akciji uspešno odagnao sumnje o svom cenzorističkom duhu i telu. Nažalost, dok se Vučić u ovoj postfeketićkoj akciji spasavanja svog političkog ugleda i demokratskog kredibiliteta snašao sasvim dobro, biće da su nove prirodne katastrofe na površinu izbacile i ponešto sociopolitičkih. Dok je sada stvar nešto ozbiljnija i međunarodnija, odvijaju se isprazna i isprana kukumavčenja zbog zlehudog sveta koji nas ne voli (a mi smo, u podtekstu, najbolji). Što je uže na kojem smo već visili. Bilo bi mnogo suvislije da se i što pre i što nepristrasnije pronađu i prokažu obarači Peščanika i da se usta kritičara zapušavaju na takav način. Kao i da se slične čorbe i zaprške više ne zakuvavaju.

Ima li nekakve lekcije iz cele ove gužve? Svakako, a to je da će Aleksandru Vučiću pre svega i pre svih političke glave doći nepredviđene posledice akcija – njegovih ljudi. Ne iznova antisrpski OEBS ili novi antisrpski širioci defetizma po Fejsbucima i blogovima, već armije njegovih stranačkih poltrona bez ukusa i mozga, koji su najednom počeli sebe ozbiljno da shvataju. Dok očigledno ne poznaju internet, a vole da ga koriste. Ako nisu čuli za „Efekat Strajsend“, mogli su da nauče koji je efekat cenzure. Jer ne moramo poznavati Mertonov rad i složenu konstrukciju „nepredviđene posledice društvene akcije“, dovoljno je da poznajemo frazu „obiti se o glavu“. Samo da i mi ostali ne završimo sa nekakvom frakturom dok se ovo skapiravanje od strane srbijanskih vlasti jednom ne dogodi. Jer kao što slobode vlasti prestaju tamo gde nos građana počinje, isto mora da važi i za prste građana pod tastaturom. Bar dok žena s jačim nosom ne zapeva. Kao u spomenutom slučaju Barbre Strajsend, ili Salmana Ruždija, ili danskih karikatura, ili Vikiliksa, ili prohibicije, ili australijskih zečeva koji se tucaju kao ludi – sloboda će uvek pronaći način da ižđika i ugrize nas za zadnjicu. Prestaje nam samo da joj mahnemo. Dugoročno gledano, a u eri interneta posebno, mnogo je efikasnije i lagodnije vladati odgovorno i ozbiljno, a ne cenzorski bahato i besno, sujetno i uvređeno. A, po svemu sudeći, vlada Aleksandra Vučića baš tu dugoročnost ima u vidu.