Evropa kao nepristojna ponuda

Zamislimo ovu situaciju. Na godišnjici mature razgovaramo sa davnim prijateljem iz klupe koji govori: „Eh, ja u ovom gradu nemam više gde da parkiram svog novog mercedesa. Sad sam se vratio sa Sejšela, gde za nas koji na berzi trgujemo zlatom i plemenitim metalima uvek ostavljaju slobodno mesto. Jeste da tamo tanko mažu kavijar na tost, ali zato na njihovim golf terenima služe najbolje tartufe…“. Ako bismo uspeli da se suzdržimo od sasvim nasilne komunikacije, bar bismo se predali govoru mržnje, zar ne? Zašto ovakve osobe smatramo arogantnim i nepristojnim kretenima? Jednostavno je: zato što nas rečima koje izgovaraju (mercedes, Sejšeli, tartufi) podsećaju da su u boljem socijalnom, kulturnom ili ekonomskom položaju od nas samih. Čak i ako to rade sasvim nesvesno, i dalje su podli i neotesani idioti koje mrzimo.

Kvaka je u sledećem. Sociolozi su davno otkrili da je u svim našim društvenim interakcijama uvek na delu svojevrsna dinamika moći, statusa, prestiža i sličnog. Svaki put kada razgovaramo sa nekim svesni smo da je taj neko bogatiji, elokventniji, pametniji i/ili šta već od nas, ili obrnuto: da smo mi socijalno kvalitetnija sorta od njega. Međutim, društvo je kurva i pred nas postavlja paradoksalne zahteve. Jer, iako su sve ove lestvice i rangiranja stalno prisutne i poznate, društvene konvencije nalažu da ih ne smemo reći naglas. Naše nejednakosti najčešće moraju ostati prećut(a)ne, tj. moramo prepustiti da snaga neizgovorenih reči govori za sebe. Jer skromnost je vrlina i u umotvorini, pa zato lepe devojke brbljaju da su na fotografijama ispale ružne, vredni đaci lažu da su samo imali sreće na testu, a dobitnici Oskara za režiju zahvaljuju porodici i prijateljima, iako dotični ne znaju ni kako se drži kamera.

Na primer, Kventin Tarantino se usudio da na kraju fantastičnog „Inglourious Basterds“ (2009), kada nacisti urezuje svastiku na čelo da bi svi zauvek znali ko je on, kroz usta Breda Pita kaže „Mislim da je ovo moje remek-delo“. I da odmah sledeći kadar ovog briljantnog filma o filmu bude kartica „Napisao i režirao Kventin Tarantino“. Zbog ovog egocentričnog gesta, sam je bio dočekan na nož kritičara zato što je, pa, pretenciozan i arogantan manijak. A samo je rekao naglas ono što bi verovatno rekle iste te kritike, da je prećutao. Verovatno je zato i eksplodirao sam sebe pri kraju najnovijeg i jednako sjajnog, „Django Unchained“ (2012). Dakle, možemo popiti kafu sa nobelovcem, ali čim bi rekao „Ja sam jako pametan“, otpisali bismo ga kao naduvenka, iako smo sami imali dvojku iz fizike. Možemo razgovarati sa Bilom Gejtsom satima, ali onog trenutka kada bi nas pogledao u oči i rekao „Znaš šta, ja sam bogatiji od tebe“, on bi za nas postao najobičniji džiber. Bez obzira na to što obojica znamo da je rekao istinu.

Ovo je posebno dramatično ako smo sami već socijalno neadekvatni i nesigurni u sopstveni status, pa tuđu priču o statusu doživljavamo kao razmetanje, nabijanje na nos ili čeprkanje po otvorenim ranama. A svaki razgovor koji učini da se nakon njega osećamo loše, doprinese tome da izbegavamo kontakt sa tom osobom. U pitanju je beskrajno zanimljiv socijalni mehanizam u kojem kada neko razori fasadu prividne ravnopravnosti u dijalogu – taj neko je vulgarna stoka i kosmička prostačina. I potpuno je nebitno da li se taj raspad desio slučajno ili ne. Matematički genije tada će biti „pametnjaković“, bogataš će biti „razmetljivac“, a pobednica izbora za miss „površna“ i „praznoglava“. Um je nezgodno evoluirana naprava, zato što je evoluirao u društvu.

Čemu ova priča? Jer upravo u mehanizmu iz nje dobrim delom leži koren dubinskog nepoverenja i nerazumevanja između Evropske unije i Srbije. Dakle, nekakva kultura i nekakva ekonomija tu igraju ulogu, ali na jednom sasvim ličnom, socijalno psihološkom planu. I taj personalizovani razlog ima veze sa onim što se podvodi pod „zamor od uslovljavanja“, ali što takođe ostaje bez boljeg, uzročno-posledičnog objašnjenja. Jer, Evropska unija ničim ne uslovljava nikoga od nas pojedinačno – već sedi za vratom ljudima koje smo, valjda, izabrali da bi im sedela. A oni onda zauzvrat vozikali skupe automobile i izvlačili pare iz državnih preduzeća, naravno. Od čega smo onda toliko umorni, stotinu mu studija o izvodljivosti? Uz to, mnogi od nas osećaju taj vratni pritisak kao nešto podlo i nefer, te radije odustaju od te gužve kada ih anketar upita za stav.

Podrške pridruživanju članstvu u EU mogu da variraju u zavisnosti od noge na koju se ustalo kada je zazvonio telefon sa umornim anketarom na drugoj strani žice. Ono što, međutim, ostaje trajno jeste nepodnošljivi osećaj sopstvene neadekvatnosti, u sadejstvu sa aktivnim prezirom prema drugome. Otuda izmišljotine o nekakvom ponosu i identitetu pred Evropljanima, i upravo zato smišljamo podrugljive stereotipe koji čine da se ne osećamo toliko socijalno neravnopravno u boljem društvu. Dakle, zato je Nemac „hladan“ i ne zna da se provodi, a Englez „ružan“ i takođe ne zna da se provodi – iako su najbolji evropski provodi u Berlinu i u Londonu. I fabrikujemo fikcije o nekakvoj transcendentnoj „duši“ koju posedujemo baš mi, a koja ostalima manjka, iako su i bogatiji i uspešniji. Ili preterujemo u svom nutkanju raznih Tesli i Đokovića kao sličica za razmenu u iluziji ravnopravnosti. I celim tim repertoarom samo kiselimo grožđe poput lisice koja ne uspeva da ga dosegne u onoj sjajnoj socijalno-psihološkoj basni. Okej, i to što smo svakako ksenofobni nacionalisti ne pomaže.

Samo zato nam evropska ponuda da se upristojimo tako uporno izgleda nepristojno. Jer podsećanja na sopstvenu nerazvijenost bole, koliko god ona bila istina. Zato se pozivi na reforme u sopstvenom interesu čitaju kao džibersko „Ja sam bolji od tebe“, na šta se automatski reaguje srednjim prstom. Prezir prema EU nije tu zato što Evropu ne uviđamo kao bogato i uređeno društvo, već baš zato što je vidimo kao takvu. Kao starijeg i uspešnijeg prijatelja iz detinjstva kojeg iz nužde pozivamo na slavu, a najradije bismo ga oterali dođavola. Ni krivog ni dužnog, naravno, jer smo sami sebi krivi.

Kako izaći iz tog kruga pakla socijalne psihologije? Jednostavno je: prestati da posmatramo te stvari lično. Evropska unija pregovara i barata sa društvima, a ne sa nama kao individuama. Mi nismo naše društvo. A ponajmanje naša država, srećom.