Evropa uzvraća udarac

Svaki put kada se u Evropi vozdigne desnica, skoči popularnost Vagneru i dogodi se invazija na Poljsku. Međutim, u poslednjih šest-sedam meseci, ksenofobna, nacionalistička i antievropska ekstremna desnica se povlači poput spolovila u hladnom bazenu. Izgleda da su Evropljani na svojim biralištima odlučili da se priberu, saberu i zbiju redove.

Počelo je u Austriji. U decembru prošle godine, održani su ponovljeni predsednički izbori u ovoj zemlji šnicle, štrudle i Mocart kugle. Bio je to izbor između proevropskog, liberalnog i ekološki zabrinutog Aleksandera Van der Belena i antievropskog, populističkog i ekstremnog desnog Norberta Hofera. Na izborima u maju razlika između njih dvojice bila je tankih 30.000 glasova ili 0,6 odsto , a istraživanja javnog mnjenja predviđala su tesnu i napetu borbu. Šta se dogodilo? Proevropski hipik Van der Belen je pobedio sa 8 odsto razlike, a naci(onal)ista Hofer je dobio manje glasova nego u maju, uprkos većoj izlaznosti. Nastavilo se u Holandiji. U ovoj zemlji lala, vetrenjača i lakih droga, za parlamentarne izbore u martu, istraživanja su predviđala pobedu nacionalističke, populističke, antimuslimanske i antievropske Partije za Slobodu (PVV) izvesnog Gerta Vildersa, inače rasiste sa trampoidnom frizurom. U decembru je njihov rejting bio oko 22 odsto , što bi ih učinilo najbrojnijim u nizozemskoj skupštini. Međutim, na samim izborima i uz ogromnu izlaznost, PVV je osvojila 13 odsto glasova, što je nivo na kojem su godinama bili i kruto ostajali u ovoj izuzetnoj zemlji ispod nadmorske visine. Najveći skok na izborima zabeležili su proevropski liberali, zeleni i socijalisti.

Zatim, Francuska. Tu se planeta već bila zabrinula za zemlju vina, kroasana i buđavih sireva, pošto su istraživanja predviđala da je na njihovim predsedničkim izborima u aprilu sve moguće. To jest, da će ksenofobna, nacionalistička i antievropska Marin Le Pen sa svojim ispeglanim fašistima iz Nacionalnog fronta u prvom krugu uzeti 25-30 odsto glasova i izboriti „pol poziciju“ pred drugi krug. A ni bog ni Volter ne mogu znati šta će biti posle. I iznova i opet, Le Pen je u prvom krugu dobila manje nego što su politički vrači-pogađači smatrali (21 odsto ), a i u drugom krugu je od Emanuela Makrona potučena sa većom razlikom od očekivane (66-34 odsto ). Nacionalni front je još jadnije prošao na parlamentarnim izborima, osvojivši 8,75 odsto glasova (ili 8 mandata) u drugom krugu, što je otprilike isti rezultat kao i 2012. godine. Drugim rečima, i suprotno popularnom narativu, evropski trend u vezi sa ekstremnom desnicom, fašistima i sličnim Trampovima je takav da ona ili stagnira ili opada.

I sad, okej, ima nečeg bizarnog i naopakog u činjenici da je Evropa 2017. godine odahnula ili se obradovala tome što su fašisti u Francuskoj uzeli „samo“ 30 odsto glasova. Međutim, prostora za zadovoljštinu i nadu ipak ima. Naime, Makron se najzad nametnuo kao popularna i nova politička figura koja je hrabro i beskompromisno na liniji ujedinjene Evrope. Dok su ostali mejnstrim proevropski političari, u sudaru sa ekstremnim desničarima i populistima, takođe evroskeptičarili i razvodnjavali, Makron je jasno insistirao na evropskim i kosmopolitskim vrednostima, a u svom prvom obraćanju nakon proglašenja izbornih rezultata govorio je ispred zastava i Francuske i Evropske unije. Na pobedničkom mitingu ispred Luvra se pojavio uz zvuke Ode radosti (a ne Marseljeze), nakon čega se sve pretvorilo u rejv. Naprosto, seksepilni Makron je učinio da Evropa i Evropska unija ponovo postanu � kul.

A tu je i Velika Britanija. Iako je dotična zemlja čaja, pabova i Montija Pajtona bila izglasala napuštanje Evropske unije, partija koja je najviše zagovarala celu tu budalaštinu od Bregzita � Partija nezavisnosti Velike Britanije (UKIP) � zapravo je propala do nivoa nuklearne devastacije. Naime, na vanrednim parlamentarnim izborima u junu, UKIP je osvojio manje od 2 odsto glasova (a na izborima 2015. osvojiše 12,6 odsto ). I, ova nacionalistička, populistička, desničarska, islamofobna i virulentno antievropska partija je izgubila (jedino) mesto u kultnom i legandarnom britanskom parlamentu. Uz to, u neočekivanom usponu (30 mandata više) su Laburisti pod vođstvom sve popularnijeg antiratnog socijaliste DŽeremija Korbina, a koji zagovara „mekši“ Bregzit i otvoreno napada ksenofobiju i nacionalizam.

Najzad, Nemačka. U toj će zemlji kobasica, kupusa i Mercedesa parlamentarni izbori tek najesen, ali istraživanja pokazuju da se demohrišćani Angele Merkel lagano oporavljaju. S druge strane, socijaldemokrate za budućeg kancelara ističu neobično popularnog Martina Šulca („nemačkog Bernija Sandersa“), koji je vatreni zagovornik Evropske unije, odnosno protivnik rasizma, ksenofobije i antisemitizma. Dakle, glavni fajt u septembru biće sudar između Merkel i Šulca, od kojih se ne zna ko je veći „evrofanatik“. A ekstremna desnica, što je sintagma koja u Nemačkoj zvuči i jeste posebno zloglasna? Možda najumivenija inkarnacija neonacista do sada, antievropska i antiislamska „Alternativa za Nemačku“ (AfD) je od 12-13 odsto podrške krajem prošle godine, sada spala na oko 8 odsto . Držimo fige da će se taj trend nastaviti i da će AfD na izborima proći kao i ostala desničarska banda po matorom kontinentu.

Uviđamo li obrazac? Ekstremno desni i nacionalistički probisveti, hohštapleri i zlodusi postižu blamantne i razočaravajuće rezultate na izborima širom Evrope. Da li to populističke i antievropske egzaltacije gube momentum? Ili je u pitanju greška induktivne logike? Jer još je Dejvid Hjum u 18. veku pisao o guski koju seljak svakog dana hrani i tovi, pa ona razmišlja „seljak me voli, i brine za moje zdravlje i blagostanje“. I svaki novi dan potvrđuje ovakav zaključak, sve do Božića kada seljak izvuče nož i sirotoj guski prereže vrat. Koja je time postala žrtva kako jedne pagansko-hrišćanske ceremonije, tako i induktivnog mišljenja � izvlačeći univerzalne zaključke na osnovu pojedinačnih opservacija. Pa ipak, biće da Evropljani nisu samo naivne Hjumove guske u redu za klanje od strane populista, demagoga, ksenofoba i nagih fašista. Uostalom, razni antievropljani već decenijama zlurado sahranjuju Evropsku uniju, ali ona ostaje žilava, uprkos sporadičnim alergijama, prehladama i ostalim dečijim bolestima. Drugim rečima, Evropa još nije umrla (a ka’ će ne znamo). Na primer, zdrava je i zato što je ovog meseca ukinula roming tarife za svoje građane, te je postalo moguće koristiti mobilne telefone bez manične potrage za vaj-fajem ili bez telefonskog računa od kojeg se pada u nesvest. Najnovije evropsko rušenje zida od rominga jeste izuzetno važno zato što čini da građani Evropske unije, svaki put kada pogledaju u svoj mobilni telefon u drugoj državi-članici, ne osete da su u „inostranstvu“. Već (kao) da su kod kuće.

Najzad, politikolozi ovaj trend stagniranja ili opadanja antievropskih partija i politika povezuju sa Bregzitom i Trampom, odnosno sa poražavajućim rezultatima ovih antievropskih pojava i ksenofobnih, narandžastih tvari. Međutim, ovo su kratkoročni događaji i dnevnopolitički efekti. Mnogo značajniji, dugoročniji i mudriji fenomen koji drži Evropu živom i na okupu je npr. „Program Erazmus“, a koji je ovog meseca proslavio čak 30 godina postojanja. U pitanju je sistem studentske razmene, zgodno nazvan po Desideriju Erazmu (Roterdamskom) � humanisti i borcu protiv zatucanosti, a koji je živeo po celoj Evropi. Naime, posredstvom „Erazmusa“, više od tri miliona evropskih studenata je od 1987. do danas provelo po jedan-dva semestra na univerzitetu u nekoj drugoj evropskoj zemlji. A i ovaj docent Filozofskog fakulteta u Novom Sadu može da se pohvali svojim studentima sociologije koji, preko „Erazmusa“, trenutno provode semestar u Hajdelbergu, Groningenu i posvud. U pitanju je izuzetni kulturni, obrazovni, društveni, pa i seksualni fenomen i eksperiment sa nezapamćenim posledicama. Jer, prema jednom proračunu, „Erazmus“ je „krivac“ za rađanje okojedan milion evropskih beba. Nimalo neobično, studenti i studentkinje na studentskim razmenama neretko razmenjuju i telesne tečnosti, ali i pronalaze svoje životne partnere i gradualno kreiraju jedan istinski evropski identitet. Pojavljuju se generacije mladih ljudi koji Evropu doživljavaju kao svoj kontinent i svoj zajednički dom. I koji ne žele da ih odvajaju, balkanizuju i dele. Ovakvim i sličnim evropskim programima, sporo, strpljivo, ali i dugoročno, stvaraju se građani koji uviđaju da granice njihovog vidokruga nisu granice sveta. I koji zatim izlaze na izbore i čuvaju Evropu od zatucanosti i zla. Evropa najzad uzvraća udarac, sa osvetom.