Evropska država Sirije i Iraka

Dakle, koji u svoja kriva usta po podlom pravilu uzimaju „malu Milicu Rakić“, koji pozivaju na „A šta su oni nama radili?“ diskursiće i flatulencije mozga, koji se preko Vikipedije mudroserski prisećaju odvratnog belgijskog rasizma iz 19. veka, i tome slično. Pred udarom sumanutog i verski ispirisanog bezumlja, stradali su neki obični ljudi. A napadnuto je i društvo koje se, mnogo bolje od našeg sopstvenog, decenijama trudi(lo) da sačuva kakvu takvu pristojnost, multikulturalnost, demokratiju, slobodu i modernost. I zato, „Klintone, bombarduj“ bandu iz „Islamske države Sirije i Iraka“ koja nasumično otima nevine živote u ime teokratije, mržnje i fašizma. Koja orgijastički odseca glave, siluje devojčice, uništava antičke spomenike, koja kamenuje, davi, amputira udove, progoni i samoubilački raznosi sve izmišljeno drugo i drugačije od uskogrudog sebe. Dakle, „No Pasaran!“ za sve one mrzitelje koji jedva čekaju ovakva zla i naopakosti kao malo isceđenog libida za svoje frustracije „Evropom“ kojoj ne pripadamo i ne želimo da pripadamo. Okej?

E sad, ako su stvari razjašnjene, strasti stišane, a žrtve ukopane, možemo i valja progovoriti o otužnom ponašanju Evropske unije i mitološkog i mrskog „Brisela“ prema događajima po sopstvenoj periferiji. Bila ona gradska ili evrounijska periferija, svejedno. Dakle, Brisela koji, još jedared, usirenu krv po svojim trotoarima, aerodromskim čekaonicama i metro stanicama nipošto nije „zaslužio“, baš kao što je nije zaslužila nijedna druga tačka na kugli zemaljskoj. Naravno, reč je o ponašanju Brisela prema sirijskim i iračkim, kao i avganistanskim, nigerijskim, pakistanskim, somalijskim i drugim izbeglicama na sopstvenim krvavim granicama. Bez trunke relativizacija, opravdavanja ili razvodnjavanja, važno je postaviti pitanje zašto Evropa dozvoljava utapanje hiljada Sirijaca i Iračana u Mediteranu? Zašto leže u krevet sa Turskom koja progoni kurdske borce ili partizane iz Rožave kao retko progresivnu snagu na tom ukletom pesku Bliskog istoka? Kako se to – i zašto – dogodilo da Idomeni u Grčkoj izgleda gotovo isto humanitarno katastrofalno kao Alepo u Siriji? Zašto Stari svet diže svoje nove granice i žilet-žice koje brani dugim cevima, suzavcem i šok bombama? Progonom i proterivanjem ljudi druge vere i nešto tamnije boje kože, zar Evropa ne počinje da liči upravo na svog neprijatelja iz Islamske države?

Samo dva dana pre terorističkog napada u Briselu (22. mart), u Evropskoj uniji je 20. marta stupio na snagu odvratni sporazum između istog tog Brisela i Turske o preraspodeli izbeglica. I samim tim, Evropa je izgubila i ono pidžavo kredibiliteta i pristojnosti što joj je bilo preostalo. Turska je izrugujuće zadovoljno trljala ruke zato što je Evropska unija pristala na sve njene ucenjivačke uslove – da Turskoj plati zbrinjavanje izbeglica na njenoj teritoriji (tri, a zatim još najmanje šest milijardi evra u naredne dve godine), da otvori famozna nova pregovaračka poglavlja, te da pokrene liberalizaciju viznog režima sa Turskom. Sve to usred katastrofalnog stanja ljudskih prava i medijskih sloboda, odnosno progona Kurda i hapšenja novinara od strane Erdoganovog režima. Zbog sopstvenog nejedinstva, nedoslednosti i neozbiljnosti, Brisel je pristao na sve – samo da ne vidi sirijske i iračke izbeglice u svojim gradovima. A sa „humanim preseljenjem“ smo na Balkanu već imali odvratnog iskustva. Žrtvujući slobodu radi izmišljene bezbednosti, Brisel je odustao od proklamovanog evropskog multikulturnog identiteta i evropskih slobodarskih vrednosti. A već dva dana kasnije je na ulicama Brisela postalo jasno koliko je takva trampa besmislena i tragična.

Ako na trenutak izuzmemo Mađarsku, Sloveniju i Austriju i njihove bodljikave žice, zatim mediteransku masovnu grobnicu, kao i ksenofobne izjave i prakse od strane Češke, Danske, Slovačke, Poljske, Francuske i drugih, Tvrđava Evropa se danas najbolje ogleda u Idomeniju. U ovom malom grčkom pograničnom selu, oko 12 hiljada ljudi je zaustavljeno u blatu presečenom kišom i bolestima. Oko 32 hiljade ljudi je zarobljeno u Grčkoj kao „čekaonici Evrope“, sa brojevima koji mogu da stignu i do 100 hiljada. Sve je pokrenulo lančanu reakciju i u balkanskim državicama poput Makedonije i Srbije koje više ne drobe o svojoj nadasve tranzitnoj gostoljubivosti. Naprosto, svi su nekako pristigli do proročke pozicije desničarskog ksenofoba Viktora Orbana koji je prvi odmotao svoje koture bodljikave žice. Grčki graničari treba samo da izvade jedan tanani metalni klin iz ležišta, ali im je zabranjeno da to urade. Sve to zbog šampanjca koji se prolio zbog sporazumevanja između Brisela i Turske, a čija je jedina suština: držati sirijske i iračke izbeglice podalje od Evropske unije. Dakle, odbiti i udaljiti ljude koji beže od strave i užasa Islamske države. Ljude koji – posve neverovatno – ne žele da njih ili njihovu decu raznese bomba islamskog fundamentalizma podjednako kao što to ne žele ni građani Brisela, Pariza, Budimpešte ili Beča. Pa ipak, na vratima na koja ovi ljudi kucaju u očaju i strahu nailaze na jedan drugi, nadasve beli i hrišćanski fundamentalizam.

Jer, mi Evropljani, se smejemo narandžastom tenu i ptičjem gnezdu na glavi ksenofoba i milijardera Donalda Trampa koji je Meksikance predizborno nazvao ubicama i silovateljima. A pritom zaboravljamo na češkog predsednika Miloša Zemana koji je povodom izbegličke krize bez blama rekao da „Islamske izbeglice donose Šerijat u našu zemlju“, što znači da će „neverne žene biti kamenovane, lopovima će odsecati ruke, a naše prelepe devojke će biti primorane da nose burke“, odnosno na britanskog premijera Kamerona koji je u Kaleu o migrantima govorio kao o „pošasti“. Zaboravljamo na Dansku koja izbeglicama uveliko otima novac i nakit i ostale vrednosti, ili na mađarskog premijera Viktora Orbana na braniku „hrišćanske Evrope“, te njegovu veselu opasku: „Najbolji migrant je migrant koji ne dolazi ovamo“. Zatim, bivši poljski premijer Jaroslav Kačinski je rekao da migranti sa sobom donose „parazite i protozoe“ (!?), na „epidemije“ je upozoravao i poljski predsednik Andrej Duda, slovački premijer Robert Fico obznanio je da je „Slovačka stvorena za Slovake, a ne za manjine“, a Nadin Morano, francuska poslanica iz Sarkozijeve partije naprosto je rekla: „Mi smo judeohrišćanska država bele rase. Ako ne želite da se prilagodite, možete slobodno da odete.“ A ovo je samo komadić onoga o čemu i kako trabunjaju visoki evropski zvaničnici, i to bez prenošenja stavova o krvi i tlu od strane evropske ekstremne desnice. Koja je još na relativnoj margini, ali u galopirajućem usponu.

I ovakva Evropa je prevladala, a politika otvorenih granica je doživela svoj krah. Kako su to aktivisti Amnesti Internešnala poručili: „Evropski lideri, nije broj glasova ono o čemu treba da brinete. Već knjige iz istorije“. A nije moralo tako da bude. Da se Evropa usaglasila, Stari kontinent bi sa svojih pola milijarde stanovnika komotno ugostio 2-3 miliona izbeglica. A tek izdašni budžeti za kojekakve projekte posvećene razmenama studenata, regionalnom povezivanju, multikulturalizmu i uopšte dizanju svesti i ljudskopravašenju predstavljaju posebnu ironiju. Pa ipak, Evropljani pred izbeglicama radije glume Rimljane pred Vandalima. Ili žmure pred darvinističkom prirodnom selekcijom uživo, prihvatajući jedino one ljude koji su preživeli svoju borbu za opstanak i domogli se italijanskog kopna ili nemačkog predgrađa. Jedinstvo u vrednostima postoji samo u kolektivnom okretanju leđa i Nemačkoj i Grčkoj, državama sa nešto drugačijim sećanjem od aktuelne evropske uskogrudosti, rasizma i ksenofobije. Jer Grčka zna da je za blistavost i genijalnost antičkih grčkih polisa bila zaslužna upravo razmena ideja sa strancima koji su neometano pristizali sa Bliskog istoka, Egipta i Persije. Kao što se i Nemačka dobro seća politike brojanja krvnih zrnaca, masovnih deportacija, te podizanja kampova i logora.

I zato beše istinski potresno gledati šeficu evropske diplomatije Federiku Mogerini kako je u Jordanu briznula u plač zbog terorističkih napada u Briselu. I bila je sasvim u pravu kada je rekla da je ovaj napad, na stotinak metara od zgrada evropskih institucija, bio napad na evropske vrednosti. Ali su isti takav napad na evropske vrednosti poduzele i te evropske institucije, zatvaranjem vrata za unesrećene ljude druge vere i nijanse boje kože nakon sporazuma sa Turskom. Umesto istinskih „Sjedinjenih Država Evrope“ dobili smo – „Evropsku državu Sirije i Iraka“. Ili „Hrišćansku državu Mađarske i Danske“, na primer. I ako se Evropa ne sabere, upravo takav, nikakav, međunarodni ugled, legitimitet i snagu će da ima u budućnosti. Ličiće na običnu hrpu reakcionarnih sektaša na pogrešnoj strani istorije. Stoga nije previše cinično upitati po čemu se tačno u svom tretmanu Sirijaca i Iračana razlikuju Evropska unija i Islamska država? Po svom ponašanju prema inovernima i drugačijima? Obe u svojim svetim knjigama, Kuranu ili Mastrihtskom ugovoru, imaju miroljubive ideologije – a kakva je realnost? Tako je, Evropa dozvoljava mini suknje, alkohol i preljubu, što su sve sjajne izvojevane slobode. Ima i tu demokratiju i ombudsmane i zaštitare životne sredine. Ali u korenu najnovijeg evropskog odnosa prema izbeglicama je isto ono mentalno đubre na kojem su ižđikali i holokaust, i ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, i Islamska država. A to je ljubomorno čuvanje granica sopstvenog plemena, uz ubijanje, progon i diskriminaciju pripadnika drugog plemena koji su se našli među nama. Ovo, a ne izbeglice iz Sirije i Iraka, jeste ona Islamska država koju u evropskim gradovima ne smemo da dozvolimo.