Fabrike za decu

Pijačnim kantarima, mediji mere težinu školske torbe i cenu kompleta udžbenika, mahom bez (pre)ispitivanja onoga šta u tim knjižurinama i piše. Ali, valjda je krivljenje kičme opasnije od krivljenja mozga. I sad, horde učenica i učenika u Srbiji u 21. veku koračaju ka školama čija je nastava u najvećoj meri prilagođena – industrijskom radu i proizvodnji iz 19. veka. Dakle, ka sistemima obrazovanja i vaspitanja koji su istovremeno i sasvim mladi i umobolno zastareli. Starmali, takoreći. Jer, univerzalno i masovno obrazovanje kakvo poznajemo danas zapravo je mnogo novijeg datuma nego što to obično mislimo, i nastalo je pre tek oko 200 godina.

Praktično do prekjuče, formalno obrazovanje ili poučavanje bilo je rezervisano za društvenu elitu, odnosno za plodove njihovih prepona. I beše dobrovoljno, plaćalo se privatnim tutorima, i obično ograničeno na dečake. U feudalnoj Evropi jesu postojali i univerziteti, kao i zanatlije i umetnici, i pravnici i popovi, ali se tada čak sedam od deset radnih Evropljana bavilo poljoprivredom. Otuda je i potreba za masovnim obrazovanjem bila tanka ili nepostojeća, sve do terminatorskog uspona mašina krajem 18. i početkom 19. veka. A pošto je industrijska revolucija promenila način na koji živimo i radimo, beše neophodno da se promeni i način na koji se obrazujemo i vaspitavamo. Kako to?

Fabrika je i bila i ostala jedna krajnje neobična stvar. I na koju su se dojučerašnji poljoprivrednici kao nove klase urbanih, industrijskih radnika navikavali sa teškom mukom i uz značajne otpore. A kako i ne bi? Seljaci su svoj radni vek provodili po sopstvenim domaćinstvima i radeći po sopstvenom vremenskom rasporedu i nahođenju. Da, rmbačili su neopevano, ali su bili „sami svoje gazde“ u smislu da su plemića kojem su „pripadali“ viđali retko ili nikad. A i ovaj je bio zainteresovan jedino za ratove i viteške turnire, a ne za nadziranje i kažnjavanje kmetova na vlastelinstvu. Zatim, i gotovo preko noći, populacije (Zapadne) Evrope nagurane su u gradove i fabrike sa užasnim uslovima za život i rad. I tamo su imali da primaju naređenja i da savijaju kičme pod diktatom zloglasnog časovnika. Ni vreme ni prostor više nisu pripadali njima samima.

Bio je to vrli novi svet otuđujućeg i repetitivnog rada u zatvorenom, odnosno gužve, prenatrpanosti, zagušljivosti, slabe svetlosti, buke, dima, mašina, časovnika, pištaljke, zvona i – discipline. Valja oduvati prašinu sa etnografske i horor studije „Položaj radničke klase u Engleskoj“ (1845) 25-godišnjeg Fridriha Engelsa, pa proveriti. I sama zamisao da se na nekakav rad uopšte odlazi od kuće, da tamo naređuje neki gazda, kao i da organizacija sopstvenog vremena više ne zavisi od samog radnog čoveka, bila je i sumanuta i suluda, koliko i uvredljiva, nečasna i nemuževna. Jedna od posledica ovih društvenih i ličnih napetosti bio je i novi intelektualni, književni i filozofski pokret romantizma. A koji je upravo zapomagao za povratkom prirodi, selu i osećajnosti, nasuprot racionalnosti fabričkog sistema. Uzgred, u socijalističkoj Jugoslaviji, specifična posledica iste ove posleratne industrijalizacije i urbanizacije bila je tzv. – novokomponovana narodna muzika (videti pod npr. „Devojka iz grada“ Miroslava Ilića iz 1972.). Ali, možda najuticajniji rezultat, posledica ili nuspojava svih ovih društvenih promena bila je u – novom sistemu obrazovanja, a u koji smo inertno i nesvesno uronjeni i danas.

Naime, fabrikama i njihovim pokretnim trakama najednom je bio potreban radnik koji će se na svom poslu pojaviti rano ujutru i na vreme, i koji je vredan, marljiv i vaskoliko poslušan. A postoje li bolji trening ili priprema za to od višečasovnog sedenja u klupi pod nadzorom i autoritetom narogušenog učitelja? Školsko zvono, pauze od 5 minuta i za veliki odmor, nastava u dve smene, raspored časova, ocena na kraju godine itd., sve su to vešte pedagoške imitacije – industrijskog rada i fabričkog modela. Koji je, uostalom, mlade umove i njihova tela i imao da sačeka čim završe osnovnu školu. Poreklo ovog sistema bilo je u Pruskoj u 19. veku, a on je ubrzo kopi-pejstovan širom sveta, ponajpre u Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Ovo i ovakvo obrazovanje bilo je osmišljeno više kao moralno, nego kao naučno i kritičko. Industrijski bezlični, efikasni i standardizovani sistem obrazovanja imao je da proizvede radnike koji su precizni i tačni, poslušni i mirni, trezveni i trezni. „Još jedna cigla u zidu“, poručili bi Pink Flojd.

Dakle, bezlične mase učenika (sirovina), kao na pokretnoj traci, prvog septembra pristižu na obradu i preoblikovanje od strane učitelja (radnika) u škole (fabrike), kako bi i oni sami postali radnici za pokretnom trakom. Vaistinu, bila je to zamisao industrijskog genija. Okej, istorijska stvarnost jeste malo kompleksnija od ovog priprostog imitiranja fabrike po osnovnim školama. I naravno da škole nisu prosta refleksija industrije automobila, gume ili automobilskih guma. Deca će u njima naučiti da čitaju, pišu i računaju, praviće uši na sveskama i deliti užine, družiti se i zaljubljivati, što su sve važna lična iskustva i neindustrijske veštine. A i Karl Marks je u obrazovanju i zbijanju radnika sociološki prepoznao klicu revolucije. Dok su i istorija i sadašnjica krcate slučajevima fantastičnih nastavnika, vaspitača, profesora i edukatora koji su kod učenika oduvek negovali kritičko mišljenje, slobodu i kreativnost, diskusiju i debatu. Radi se samo o strukturnom načinu na koji je bio osmišljen i ostao uređen ceo sistem, a ne o tome kako su ga mnogi hrabri, posvećeni i dalekovidi prosvetni radnici menjali ili bušili iznutra.

Drugim rečima, mnogi reformatori, neomarksisti, hipici i ostali Samerhili, jesu čitavo stoleće nastojali da promene dominantnu školsku organizaciju, paradigmu i logiku. Ali se industrijski model obrazovanja opet pokazao kao neobično uporan i žilav. Pa nam je i dan-danas neobično teško, naučno fantastično ili sumasišavše da npr. zamislimo odeljenja sa maksimalno 5-7 učenika, sa učenicima različitog godišta i/ili sa različitim sposobnostima. Škole u kojima nema ni ocenjivanja ni udžbenika, gde je učenje neodvojivo od igre i razonode, gde učenici celo polugodište grupno ili timski rade na jednom projektu, gde nema diktata, pismenih i kontrolnih zadataka, niti ocene iz vladanja. To jest, da zamislimo škole primerene postindustrijskom društvu u kojem već poodavno živimo.

Naše, i ne samo naše, osnovne i srednje škole jesu uređene po fabričkom i otuđujućem sistemu organizacije industrijskog rada iz 19. veka. Bez obzira na to koliko informatike i programiranja, a koliko „Ruka u testu“, imale u svojim kurikulumima. I zato, kada popularno i nostalgično zazivamo „stara, dobra vremena“ u kojima je učitelj bio vaskoliki autoritet i čvrstorukaški bogotac u odeljenju i čitavoj lokalnoj zajednici – razmislimo dvaput. Šta je to tačno ono što priželjkujemo? I na kakvu to poslušnost vaspitavamo? Ukoliko je dete centar našeg ličnog univerzuma, a zašto da ne bude i u centru našeg sistema obrazovanja? Današnja dečurlija možda jeste neposlušna, a situacija u učionicama napeta kao stanje u Prištini. Međutim, ukoliko roditelji ne uspevaju da disciplinuju i upristoje sopstvenu decu u okvirima kuće i doma, zašto bi to trebale da rade škole? Konačno, za koje to fabrike i industrije, i za kojeg izdašno subvencionisanog stranog investitora, tačno školujemo današnje učenike i učenice? Kada omladinu po završetku školovanja mahom očekuje postindustrijski i prekarijatski rad?

Industrijska pokretna traka obrazovanja u Srbiji jeste školovanje iz vremena sociopolitičkog paleolita. Ovo je obrazovanje za fabriku, i eventualno igrokaz na školskoj slavi, tribinu na stadionu ili paravojnu formaciju, a ne za kritičko mišljenje, rasuđivanje i zaključivanje. Jer, školski programi u Srbiji mahom nude aksiome, definicije i unapred zadate odgovore na pitanje „Šta je Srbija?“, umesto kritičke debate na pitanje „Kakvo društvo želimo?“. Sa kosmopolitskim izuzetkom fizičkih zakona mehanike i Periodnog sistema elemenata, zamislimo se nad uskogrudostima programa iz istorije, srpskog jezika, geografije, veronauke ili fizičkog vaspitanja, pa i psihologije ili sociologije? I sistemski i decenijama, u pitanju jeste svojevrsna predvojnička obuka ili tribalističko obrazovanje za Isusa i otadžbinu. Kontra Čehovu, ovde postoji i nacionalna tablica množenja, a posebno deljenja i oduzimanja. I zato, ovog i svakog prvog septembra, zapitajmo se sledeće: školujemo li naše mlade ljude da budu tek fosne i ragastovi za podupiranje vladajućeg sistema i poretka? Da budu industrijski šrafovi ili kritičke individue? Tek broj u dnevniku, bio on ukoričen ili elektronski? Vaspitavamo li to decu i omladinu koja je uronjena u kulturnu hegemoniju nacionalizma, ili onu koja bi radije kosmopolitski pripadala planeti i svetu? U obrazovnoj fabrici našeg društva, proizvodimo li decu i odrasle ljude koji liče na nas same? I da li smo sigurni da to zaista želimo?