Farenhajt 451

I dao se u posao. Objavio je prvih deset knjiga, u mekom i jednostavnom povezu po ceni od samo šest penija, u vremenu kada je većina knjiga koštala oko sedam ili osam šilinga. Prvih deset objavljenih „pingvinčića“ bili su jedan specifičan miks danas mahom zaboravljenih autora: roman o jednoj staroj gospođi, tri ljubavna romana, jedna autobiografija, jedna biografija Meri Šeli, jedan roman o kafani, jedan krimić, i dva klasika – „Zbogom oružje“ Ernesta Hemingveja i prvi roman Agate Kristi. Posebno mesto priče o „Pingvinu“ zauzima i dizajn. Za razliku od bogato ilustrovanih i/ili dizajniranih knjiga i korica, „Pingvinova“ izdanja karakterisao je jednostavan font, odsustvo slika, i samo dve obične horizontalne ili vertikalne štrafte u boji edicije na koricama: narandžasta za opštu beletristiku, zelena za krimiće, tamno ružičasta za avanture, tamno plava za biografije, crvena za drame, ljubičasta za eseje, siva za svetsku politiku, i drugo.

Rezultat je bio definicija uspeha. Lanac robnih kuća „Woolworth“ odmah je kupio 63.000 „Pingvinovih“ knjiga, a već deset meseci nakon osnivanja, iz štamparije je izašlo milion knjiga sa oznakom pingvinčića na koricama. Ubrzo, bilo ih je tri miliona. U Drugom svetskom ratu, britanski vojnici su masovno nosili ove knjige u svojim torbama – bile su lake, jeftine, savitljive, izdržljive i sjajne za prekraćivanje vremena. U drugoj polovini dvadesetog veka, dali su se i u objavljivanje kontroverznih naslova koje ostali izdavači nisu želeli – od „opscenog“ „Ljubavnika lejdi Četerlej“ D. H. Lorensa do „Satanskih stihova“ Salmana Ruždija, pomerajući granice slobode i javne reči. U sudskim slučajevima koji su usledili, „Pingvin“ odnosi pobedu, čime je definitivno stavljena tačka na cenzuru pisane reči u Velikoj Britaniji.

„Pingvin“ je, dakle, društveni fenomen, a ne samo popularna izdavačka kuća. U pitanju je poduhvat vođen hrabrom i značajnom idejom da knjiga treba da bude pristupačna za sve slojeve stanovništva. A najlepša od svega je činjenica da ova ideja beleži uspeh. Slučaj „Pingvina“ vrišti da siromašniji delovi populacije takođe žele da pročitaju i poseduju dobru knjigu. Da o Šekspiru, Hemingveju ili Sartru mogu i žele diskutovati i radnici za pokretnom trakom, baš kao i vlasnici dotične trake između dve partije tenisa. Književnost i umetnost su univerzalne ljudske potrebe, koje ne poznaju klasne razlike.

Posle rata, „Pingvin“ je objavio i gotovo sva klasična dela iz književnosti, filozofije i nauke, od „Odiseje“ do „Anti-Edipa“, u jednako pristupačnom duhu, sa prepoznatljivim štraftama crne boje. Do 2005. godine, u ovoj ediciji objavljeno je ukupno 1082 naslova. Za one koji knjige mere u metrima – u pitanju je 23,5 metara „klasika“, kada se poslažu na policu, jedna do druge. Ili 340 kilograma „jeftinog“ Heraklita, Aristotela, Rablea, Dantea, Voltera, Pejna, Marksa, Balzaka, Darvina, Ničea, Tolstoja, Tvena, Frojda, Gorkog, Ajnštajna, Kamija, Kafke i mnogih drugih kada se stave na vagu. Zbog svega ovoga, fenomen „Pingvin“ je, naravno, imao i svoje protivnike. Masovno štampanje, široka dostupnost ili demokratizacija umetnosti nailazi(la je) na otpor onih pojedinaca koji smatraju da umetnost ne treba da bude masovna i/ili demokratska. Najčešće, pojedinaca sa dubokim džepom koji u književnosti, filozofiji i umetnosti vide jedino sredstvo za očuvanje ili produbljivanje klasnih razlika. U tom smislu je i proleter koji za šest penija kupuje i čita Džojsovog „Uliksa“ zaista politički subverzivan i opasan po društveno stratifikovani poredak. Jer svedoči o arbitrarnosti i konačnom besmislu razlika u koje ga društvo smešta ili koje mu pripisuje. Projekat „Pingvin“ je zato i politički akt sa krupnim porukama za sve nas. U pitanju je latentno buntovnički program brisanja klasnih razlika, barem na polju književnosti. Specifični i istinski komunizam, na kraju krajeva.

Roman „Farenhajt 451“ Reja Bredberija govori o društvu budućnosti iz kojeg su proterani hedonizam i kritičko mišljenje, te zabranjene sve knjige. Pobunjenici protiv ovog režima sakrivaju knjige od „vatrogasaca“ koji ih traže i pale (papir, navodno, gori na temperaturi iz naslova), svesni subverzivnog karaktera pisane reči, književnosti i filozofije. Međutim, društvo u kojem su dobre knjige skupe i nedostupne jeste društvo koje nije daleko od društva iz mračne i satirične Bredberijeve naučne fantastike. Upravo „Pingvin“ je ovakvo mračno stanje promenio. I zato, umesto odličnog i istoimenog filma Fransoa Trufoa iz 1966. godine, valja se uhvatiti (i) Bredberijeve knjige. U „Pingvinovom“ izdanju, naravno.