Fašisti u našem sokaku

Mlatarali zastavama, zig-hajlovali, i palili rođendanske sveće domaćem izdajniku i saradniku okupatora, odnosno antisemiti, rasisti i fašisti Milanu Nediću. Slavljenik i Hitlerov sluga Nedić bio je i intimno i javno zaljubljen u nacističku Nemačku i u „dušu nemačkog čoveka“, te u njenog Firera kao u „ličnost sveobuhvatne genijalnosti“, „genijalnog državnika i umetnika“, „zaštitnika bele rase“ i „neimara i graditelja“. S tim u vezi, Nedić i njegov režim su u smrt rado poslali na desetine hiljada srpskih i beogradskih Jevreja, Roma i Srba komunista i partizana. Koje je, Nedićevim rečima, trebalo „zatirati“, „satirati“, „uništavati“ i „trebiti bez milosti“. Usput je taj Nedić vatreno bogoradio protiv „jevrejske zavere“ i „jevrejske kuge“, ali i moralno i rasno „izopačenih“ Amerikanaca i Engleza. Prepun divljenja za „nacionalsocijalističko rasno gledanje na narodnosti“, izdavao je potvrde građanima okupirane Srbije da su „srpske narodnosti“ i „arijevskog porekla“ ako u porodici nemaju „jevrejske ili ciganske krvi“. I upravo zato se na njega, godine 2018. pozivaju najnovije fašističke falange i vanumni zlotvori po Beogradu.

Ponekad u istoriji i društvenoj stvarnosti nema dilema, a stvari su jasnije i čistije od prepona mlade kaluđerice. Milan Nedić je bio samo još jedan fašistički zlikovac, zločinac i kvisling kakvih je, uostalom, po celoj Evropi tokom Drugog svetskog rata bilo tušta i tma – od Filipa Petena, preko Vidkuna Kvislinga, do Ante Pavelića. I nema tu ama baš nikakve geopolitike i kontroverze, a verovatno ni naročite nacionalne sramote. U zlom dobu, svoj momenat iskoriste oni koji su jednostavno zli. U pitanju je samo kombinacija ličnog kukavičluka, ambicije i vere u svoju rasnu i nacionalnu superiornost. Uz sadistički bahatu želju za kinjenjem drugih i drugačijih u sopstvenom dvorištu. Bude trenutaka kada na istorijsku površinu ispliva jedan takav moralni i društveni talog, poput izlivanja septičke jame. Ali, tada bude i dobrih, požrtvovanih i hrabrih ljudi koji to fekalno zlo i naopako počiste. A baš o tome se i radi kada je reč o najnovijim (neo)nacistima u Beogradu. Jer tih i takvih kratko ošišanih mandrila (neka oproste braća primati) u stanju hronične nejebice, a koji bi zato da marširaju, progone i maltretiraju, je i bilo i biće. Poenta je u tome kako se mi ostali ponašamo povodom toga. Mnogi su se jako živcirali jer „država“ nije zabranila njihov skup, a pravo pitanje je zašto ga organizovanom akcijom nisu rasterali i razbucali – građani.

Jer, na kontraprotest protiv neonacista u nedelju, došlo je (odvojeno) samo par desetina partijskih omladinaca iz DS, LDP i Ne da(vi)mo Beograd, kao i ponešto levičarskih aktivista. Pa se isto tako performerski vikalo i mlataralo stranačkim zastavama ili nekakvim izgrafitiranim čaršavima. Umesto militantnog, imali smo predizborni antifašizam. I zatim je, kao u onom traljavom vicu o Nemcima i partizanima, pristigao šumar u vidu lokalne policije i rasterao tu slabunjavu gužvu jer valja saobraćati beogradskim saobraćajnicama. Naprosto, panduri su odvojili 30-ak neonacista od 50-ak stranačkih aktivista kojima je u partiji bilo rečeno da treba da dođu. I sve je to bilo simpatično i slatko i nekako viralno za Tviter i Instagram, ali može li bolje od toga? Posebno zato što je, ne zaboravimo to nikada, ta ista naprasno „antifašistička“ Demokratska stranka fakat bila glavni krivac za rehabilitaciju kvislinga i četničkih zločinaca iz Drugog svetskog rata. Zahtev za rehabilitaciju fašiste i kvislinga Milana Nedića zgodno je podnet još 2007. godine, na osnovu zakona o rehabilitaciji i restituciji iz 2006. i potom 2011. godine, kada je Demokratska stranka vedrila i oblačila Srbijom.

A ne zaboravimo ni to da su upravo demokrate nasmejano skidale petokraku sa beogradske skupštine i potom mahnito prekopavale Adu Ciganliju nekrofilno tražeći kosti Draže Mihailovića. Pa se sada šatro iznenađuju i krše prste zbog fašista po beogradskim ulicama. Vodeći ideolog rehabilitacije Nedića i vaskolikog četništva, Bojan Dimitrijević, do nedavno je bio visoki i istaknuti član Demokratske stranke i savetnik za reformu vojske Borisa Tadića. Lepo je ako su se demokrate odjednom dosetile da fašizam ne valja, ali im je potrebno još mnogo rada i truda ukoliko žele da budu ubedljivi. S druge strane, ostatak nakaradne srbijanske opozicije uopšte nije ni bendao celu tu stvar sa nedićevskim neonacistima koji salutiraju Hitleru po predizbornom Beogradu. Ništa Janković, nula Đilas, ni mukajet Jeremić, ma kakvi Dosta je bilo, a Dveri su verovatno malo i pišnule firnajz zbog celog neonaci događaja. Jer, istog dana je bio i nekakav blesavi retro protest sa pištaljkama ispred zgrade Radio-televizije Srbije glede ravnopravnog partijskog zastupanja po državnim televizijama. Pa im je svima bilo mnogo važnije da „oslobađaju“ Beograd od „medijskog mraka“, nego od mraka fašizma.

A srpski fašizam jeste prvorazredni društveni problem i ne treba imati iluziju da su ove i slične neonacističke sekte baš sasvim nebitne i bezopasne. Čak i ukoliko jesu irelevantne u nekom širem društvenom smislu, one su i te kako opasne po pojedince. Beogradski neonacisti su na smrt bili pretukli romskog dečaka Dušana Jovanovića, kao i glumca Dragana Maksimovića, jer im je i on delovao tamnoputo. Oni periodično upadaju u nehigijenska romska naselja gde se iživljavaju nad ovim sirotim ljudima, a mnogi srpski neonacisti su i naoružani, i (bili su) angažovani ili regrutovani na proruskoj strani u nedavnom ratu u Ukrajini. Takođe, džabe se zgražavamo nad ovim eksplicitnim izlivima fašizma po ulicama ako ne umemo da taj isti fašizam, rasizam i militantni etnonacionalizam prepoznamo u mejnstrim politici. Zighajlovanje je samo poslednji (i nekako blesavo dosledni) stadijum državne politike prebrojavanja krvnih zrnaca i uopšte ideologije krvi i tla. A koja je i danas tako neodoljivo privlačna mnogima među nama kada se spomenu migranti, Romi, Bošnjaci ili Albanci.

Drugim rečima, slobodarski, slobodoumni i pre svega antifašistički Beograd je imao jedinstvenu priliku da u paramparčad razbuca i kao mačke sa jebišta rastera ovu ekipu neonacističkih kretena i opasnih zlikovaca. Motkama, ciglama, kamenicama, rukama i nogama, kako fašističkom šljamu i dolikuje. I Beograd je tu šansu upadljivo propustio. A samo u proteklih nekoliko godina, u Berlinu, Hamburgu, Bostonu, Sakramentu, Melburnu, Lionu, Modeni, Barseloni, Varšavi, Pragu i drugim belosvetskim gradovima, brojni militantni antifašisti su sasvim nasilno razbijali neonacističke demonstracije u svom sokaku. Uostalom, isto kao i u Novom Sadu 7. oktobra 2007. godine, kada se bilo okupilo više od 5.000 Novosađana i Novosađanki, kako bi moćno demonstrirali protiv najavljenog neonacističkog marša, namerno organizovanog na rođendan Hajnriha Himlera, a kao u ime nekakvog Kosova i Vojvodine u sastavu Srbije.

I, tada su na hiljade antifašista i inače poslovično pristojnih građana upravo motkama, ciglama, kamenicama i odvaljenim retrovizorima sa parkiranih automobila, sasvim nasilno iskomunicirali sa pedesetak neonacista koji su se bili okupili u (naravno) lokalnoj novosadskoj pivnici. Bili su to „obični“ novosadski građani koji su najednom urlali i vrištali na neonacoše, gađali ih, opštili im sa majkama, i koji bi bili doslovno rastrgnuti, samo da ih policija nije brzo pohapsila, spašavajući im živu glavu. Bez prethodnog dogovora, bez „Fejsbuk iventa“, ovaj kolumnista i sociolog je na tom veličanstvenom i relativno spontanom antifašističkom skupu video na stotine prijatelja i drugova, komšija i kolega, kao i svog oca Jakova, koji su puni građanske hrabrosti i odgovornosti rado potrošili svoje slobodno vreme da bi poručili kako fašizam u njihovom gradu nikada neće proći. A gde su pre sedam dana bili „urbani“ Beograđani? Bili su duhoviti na Tviteru? Da li su preskupa novogodišnja jelka i Busplus zaista veći društveni problemi? Da li je „Beograd na vodi“ strašniji od Starog Sajmišta?

A ukoliko imamo bilo kakve dileme oko te neke nasilne komunikacije i militantnog antifašizma, poslušajmo izvesnog Adolfa Hitlera u njegovom slavodobitnom partijskom govoru iz 1933. godine, kada je poručio i sledeće: „Jedina stvar koja je mogla da sruši naš pokret, bila je ta da su naši protivnici odmah shvatili njegove principe i da su još od prvog dana, sa krajnjom brutalnošću, uništili jezgro tog našeg novog pokreta.“. I Hitler i hitlerovci su dobro znali da bi ih samo brutalno fizičko nasilje sprečilo u njihovim zlokobnim naumima. A ne razna partijašenja, umetnički performansi i ostala dizanja svesti. Uostalom, fašizam je poražen u ratu i borbi, a ne na izborima. I zato, prisetimo se ponekad šta su pred fašistima bili uradili Josip Broz Tito, Peko Dapčević, Koča Popović, Sava Kovačević, Ivo Lola Ribar, Sonja Marinković, Mirko Tepavac, Stjepan Filipović, Boško Buha. Uz ogroman rizik po goli život, uzeli su puške, bombe i mitraljeze, i pucali na fašiste. Da bismo mi imali budućnost i slobodu, nekakvo pozorište, gradski prevoz i kapućino. I da bismo im danas podlo i nezahvalno menjali nazive ulica. Razmislimo šta bi uradile naše (pra)babe i (pra)dede pred fašistima u našem sokaku? Šta se dogodilo pa su oni bili toliko bolji i hrabriji ljudi od nas? I tačno zašto smo mi onda ostali kod kuće?