Fiskultura uma

Dakle, šta se dogodilo sa starim dobrim danima kada omladina iz ruku nije ispuštala ruske klasike, presečene avangardnom poezijom? Umesto toga, pred nama su nepismeni balavci ili neuki probisveti i hohštapleri sa komunikacijskim veštinama akvarijumskih ribica koji će državu da prepuste invaziji vanzemaljaca ili, još gore, Amerikanaca. Naravno, ovaj stav o masovnom odsustvu čitanja knjiga često ne važi samo za mlade. U opštem smislu, on predstavlja argument o sveukupnom kolapsu ljudske civilizacije, odnosno dijagnozu prema kojoj je sve na putu za dođavola. Jer, umesto da čitaju, današnji ljudi samo gledaju televiziju i rijaliti programe, zaglupljuju se i zatupavljuju. Uostalom, biti „načitan“ je bapski sinonim za mudrost, kao da su knjige žuta supa, rindflajš i gomboce od kojih se najedemo i prejedemo tokom nedeljnog ručka. Naprosto, konzumacija knjiga ono je što odvaja pametne od neukih, kao i dežurni recept za blagostanje. A da li je zaista tako?

Čitanje knjiga je zapravo sasvim neuobičajena stvar za čoveka. Kao i prilična novotarija. Naime, čovek je dvonoga i ćosava životinja koja je stara oko 200 hiljada godina, a pismo se prvi put pojavljuje pre samo oko 5.200 godina. Dakle, oko 98 odstosvog vremena na planeti Zemlji, ljudska vrsta je lovila i sakupljala, pevala, plesala, klanjala se bogovima, razmnožavala se i umirala, ne opterećujući se nekakvim škrabotinama i tekstovima. I sasvim pristojno živela. Zatim nastupaju poljoprivreda, dakle, rmbačenje, zarazne bolesti i ono što volimo da nazovemo civilizacijom, a sa njima i sumersko klinasto pismo na glinenim pločicama. Međutim, pismo nije bilo izmišljeno da bi imitiralo govorni jezik, niti da bi se, naopako, pisale legende, pouke, književnost, poezija, filozofija ili neka slična subverzija. Kako veli izraelski istoričar Juval Noje Harari, „Veliki sumerski roman, ako je ikada i postojao, nikada nije bio stavljen na glinene pločice“. A i hebrejska Biblija i grčka Ilijada i islamski Kuran i induska Mahabharata nastale su kao usmena dela i tako su se prenosila. Piskaranje je bilo mukotrpan posao kojim su se bavili strogo malobrojni ili teška elita, a pismo je korišćeno jedino za – vođenje knjiga ili evidenciju poreza, odnosno za računovodstvo. Jedna od najranijih sačuvanih poruka koju su nam ostavili naši preci glasila je: „29.086 merica ječma 37 meseci Kušim“ (dakle, toliko i toliko ječma prikupljeno je za 37 meseci, u potpisu Kušim). Drugim rečima, famozne sumerske glinene pločice samo su nabacani privredni dokumenti o sledovanjima i porezima, o dugovima i vlasništvu. A mukotrpni posao njihovog dešifrovanja, a zatim čitanja – dosadan je kao prirodna smrt.

Štampanje knjiga je još veća novotarija. Najraniji dokazi za štampanje dolaze iz Kine, pre oko 1.800 godina, a najstarija poznata štampana knjiga pojavila se 11. maja 868. godine. U pitanju je bila izvesna „Dijamantna sutra“, budistička knjiga mudrosti, a zanimljivo je da se dotična bavi ograničenjima ljudske percepcije i znanja. Naravno, Evropa, zagledana u svoj pupak i zaokupljena svojim bogovima, sopstvenu štamparsku presu izmišlja tek oko 1439. godine, dakle, pre oko 570 godina. Izum se obično pripisuje Johanu Gutenbergu, što takođe nije sasvim adekvatno. Naime, proces otkrića štampe na Zapadu obuhvatao je i mnoge druge ljude pre Gutenberga, a on je (sa saradnicima) bio odgovoran samo za poslednji korak ubacivanja metalnih slova i njihovog zatvaranja u drvenu mašinu. Međutim, izum se raširio velikom brzinom i već do 1500. godine u Evropi je odštampano oko 6 miliona knjiga. Prva štamparska presa se u Beogradu pojavljuje već 1552. godine, a na Cetinju devet godina ranije. Uzgred, svi vole da drobe o famoznoj Gutenbergovoj „Bibliji“, ali je stvarni zamajac štampanja omogućila – pornografija. U pitanju su bili tzv. „Požudni soneti“ Pjetra Aretina, praćeni lascivnim i pornografskim grafikama seksualnih poza od strane Đulija Romana u zbirci „Načini“ („I Modi“) iz 1524. godine. Ovo je bila prva i jedina knjiga sa kojom je najveći deo Evrope tada imao – ili želeo da ima – kontakt, čime su indirektno i pokrenute i štamparska revolucija i masovna pismenost. Masovno štampanje jeftinih knjiga, kao i talas masovnog čitanja, zapljusnuo je Evropu tek u 19. veku. Praktično, prekjuče.

Drugim rečima, čitanje knjiga – ili novinskih kolumni poput ove – niti je drevno, niti tradicionalno, niti od predaka praktikovano. I zapravo je prilično neobično za ljudsku, kao i za bilo koju drugu životinju. Tačnije, ovo što ljubazni čitalac upravo radi – fokusira oči na nizove crno-belih simbola na oko lakat daleko od sopstvenog nosa – potpuno je neprirodno. A stanje u kojem se nekoliko sati zabuljimo u dobru knjigu, do nivoa da izgubimo svest o vremenu i prostoru oko sebe, zapravo je i za opstanak opasno. Za nas, vrstu koja se vazdigla iz tumaranja po džungli ili afričkoj savani posebno. Mnogo je korisnije fokusirati se na daljinu iz koje vrebaju nekakvi sabljozubi tigrovi nego se gubiti u egzistencijalnim dilemama onog danskog carevića ili ruske plemkinje sklone šinama i vozovima. Uz to, postoje i dobri razlozi za pretpostavku da je eksplozija kratkovidosti u poslednjih par stoleća zapravo rezultat masovnog čitanja. Oko trećina evropske i američke dece između 7 i 17 godina je kratkovida, a još ih je više u razvijenim dalekoazijskim zemljama, dok je samo oko 3 odsto savremenih lovaca-sakupljača kratkovido. Tetke i babe su ponekad u pravu. Nalik na „Bušmane“ (tj. !Kung-San populaciju podsaharske Afrike) pred izazovima flašice koka-kole u „Bogovi su pali na teme“. Naprosto, višečasovno buljenje u reči ili nešto slično na toliko maloj udaljenosti od lica bi sa dobrim razlozima izazvalo iskrenu zapanjenost ljudi koji su živeli u prvih 98 odsto istorije čovečanstva. Masovno čitanje knjiga se pojavilo ili je izmišljeno paralelno sa nastankom baterije, stetoskopa, fotografije, pisaće mašine, šivaće mašine, limene konzerve ili šibice.

I sad, koliko je ta gužva sa čitanjem nova, toliko se mi u vezi sa njom ponašamo kao skorojevići. I redovno sudimo i procenjujemo nečiju inteligenciju na osnovu proste količine pročitanih knjiga, kao da je u pitanju porcija bureka za poneti. I kršimo prste jer dečurlija radije sedi pred video-igricama, omladina pred društvenim mrežama (i video-igricama), a naši sredovečni i stariji sugrađani pred televizijskim ekranima. A mnogo je važnije i šta i kako se nešto čita, od toga da se nešto – čita. Uostalom, i mnoga šuma i ekosistem i univerzum plaču zbog toga što su pretvoreni u „Protokole sionskih mudraca“ ili „Majn kampf“, odnosno u „Da Vinčijev kod“, „Alhemičara“ ili „Dnevnik srpske domaćice“. I zato se uvek valja podsetiti na to koliko je čitanje nova i neobična stvar. I ne žuriti sa preuranjenim zaključcima i mentalnim završnicama. Jer ako se zaista pozivamo na neka stara dobra vremena i zlatna doba gutanja knjiga, zapravo se malograđanski i sitnoburžoaski pozivamo na prethodnih vek i po. A kultura i civilizacija, i sa njima i mudrost i intelekt, mnogo su stariji od toga. I zato su proste formule i mantre o tome da samo treba čitati više promašene koliko i snoberajske i pozerske.

Konačno, niko više ne voli da ispadne pametan od ljudi koji to nisu. A takvi ljudi, na žalost ili na sreću, i nisu naročito dobri u prikazivanju intelekta. Oni se nesuvislo šepure unaokolo radeći stvari za koje misle da ih pametni i bistri ljudi rade – usvajajući i imitirajući njihove ukuse, stavove i ponašanja, dok zapravo grubo maše poentu. Pa se prave da vole džez ili citiraju Kafku. Naime i na kraju krajeva, za bistroću i pamet uopšte nije važno kakav nam je prosek ocena ili koliko knjiga smo pročitali. Biti pametan svodi se na jednu jedinu stvar – radoznalost. A istinska intelektualna radoznalost je ona koja vodi u život ispunjen istraživanjima, refleksijama, debatama i kritičkim mišljenjem. Knjige su samo jedan deo ovako vođenog života. Od sumerskih poreskih knjiga pre 5.000 godina do ljubavnih roto-romana danas, knjige su zaista transformisale svet. Pitanje da li je ta transformacija bila nabolje ili nagore zapravo je otvoreno. Jer, računa se ono šta (ne)ćemo uraditi sa knjigama. Naprosto, one su za mozak ono što su fitnes i ostala vežbanja za telo – jedna fiskultura uma. Kako ćemo iskoristiti taj um ostaje na nama.