Fizika krivice i hemija odgovornosti

Ovaj put, u ruci je nosila jedan sasvim drugačiji tekst od onih koje je uobičajeno furala pod miškom. Jer, u pitanju nisu bile naučne formule o molekulima, gasovima, hemijskim vezama i poluraspadima, već tekst govora tadašnjeg predsednika Zapadne Nemačke Riharda fon Vajcekera, a povodom četrdesetogodišnjice od završetka Drugog svetskog rata. Vajceker je tada sa nezapamćenom hrabrošću i iskrenošću govorio o nemačkoj krivici i odgovornosti za rat i za Holokaust. Dan nemačkog ratnog poraza nazvao je danom nemačkog oslobođenja – iako je bila usledila okupacija i sa Zapada i sa Istoka. Tvrdio je da upravo putem frontalnog suočavanja sa svojom genocidnom prošlošću, Nemačka mora da redefiniše svoj identitet i svoju budućnost, ako želi da je ima. U Zapadnoj Nemačkoj i širom zapadnog sveta, ovaj govor je dramatično odjeknuo i predstavljao je simbol moralne savesti nacije. Međutim, u Istočnoj Nemačkoj, vladajuća partija i ideologija iskrivile su istoriografiju nacističke Nemačke i holokausta, a Vajcekerov govor je bio potpuno nepoznat, ako ne i zabranjen. Ova mlada naučnica sa Istoka došla je do retkog primerka tog govora preko svojih veza u crkvi, a te reči su je značajno uzdrmale, impresionirale i duboko nadahnule. Kako se zvala ova fizičarka? NJeno ime (bilo) je Angela Merkel.

Tridesetak godina kasnije, ta je ista Angela Merkel ponovo pobedila na nemačkim izborima, i obezbedila četvrti uzastopni mandat za premijerku ili kancelarku ujedinjene Nemačke. Na drugoj strani, 32,5 odsto glasova za Merkel i demohrišćane se interpretiraju i kao njen poraz, pošto je u pitanju pad od 8,6 odsto i najtanji rezultat ove partije u posleratnoj Nemačkoj. Bez obzira na to da li je ova čaša polupuna ili poluprazna, ta je čaša svejedno napukla, muzgava i srknava. I to zato što se kao treća partija u Bundestagu nametnula desničarska, populistička, antievropska i ksenofobna „Alternativa za Nemačku“ ili AfD (12,6 odsto glasova, što je porast od 7,9 odsto). U izvesnom smislu, Merkel je „izgubila“ „kod kuće“ ili na domaćem terenu, odnosno na nemačkom Istoku. Dok je AfD u proseku osvojila 11 odsto u Zapadnoj Nemačkoj, u bivšoj komunističkoj Istočnoj Nemačkoj osvaja duplo više, čak 21,5 odsto glasova. U pitanju je i danas zaostajući i zaostaliji deo Nemačke, a ako se gledaju postizborne mape, pred očima se pojavljuje i kao mrena navlači – Gvozdena zavesa.

Tema na kojoj se izborno okliznula Merkel bila je njena politika otvorenosti ili dobrodošlice prema migrantima („Willkommenspolitik“), odnosno dopuštanje da u Nemačkoj ostane oko jedan milion izbeglica iz Afrike i Bliskog istoka. Naravno, u pitanju nije samo još jedna tehnokratska politika, poput povećanja PDV-a ili otvaranja auto-puteva i vrtića, već tema koja zaseca u pitanja identiteta, religije, kulture, drugosti, pa i krvi i tla. Takođe, „nemačka majka“ ili (kako joj tepaju) „Mutti“ se sve češće percipira kao osoba koja nema jasnu ideologiju, viziju, program ili čak ideje, već „samo“ 12-godišnji niz dobrih odluka. Neko bi rekao „malo li je (na ovu skupoću)?“, posebno pred političkim krizama u Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji i Francuskoj. Ali, ovo je čini ranjivom i nekako dosadnom pred prepaljenim ekstremistima i antievropskim populistima. Naime, populizam je politički uspešan zato što zaista postavlja „prava“ pitanja, tj. ona pitanja koja tište ljude. Problem sa populizmom je taj što su njegovi odgovori na ta pitanja pogrešni, skaradni i opasni. Međutim, i odsustvo nacionalističkog zanosa i patriotskih egzaltacija, baš kao i uporno tumačenje zašto su Evropska unija i prihvatanje miliona izbeglica i dobre i korisne ideje, takođe su politika. A koreni te politike mogu se pronaći u spomenutoj epizodi iz naučnog instituta u Istočnom Berlinu, kada je mlada fizičarka Merkel bila impresionirana i nadahnuta jednim političkim tekstom ili govorom o krivici i odgovornosti Nemačke.

Upravo zato Angela Merkel ne izgovara krupne reči i ne govori glasno. Bavi se nepopularnim stvarima kao što su klimatske promene i borba protiv nuklearne proliferacije, dok uporno stoji na liniji odbrani Evropske unije i evrozone, bez aspiracija da Nemačka postane svetska supersila ili globalni lider, koliko god to zvučalo seksi. Uprkos kritikama njene politike u vezi sa evropskom dužničkom krizom, Merkel sigurno zna da evro(zona) nije samo birokratska zamisao propisana u Briselu, već i svojevrsna polisa (životnog) osiguranja za ostatak Evrope i sveta, odnosno odbrana od obnove nemačkog nacionalizma. Brojka koja je tu zaista važna nije trenutno držanje evra na berzi, već brojka od 30 miliona – koliko je bilo smrti Evropljana u Tridesetogodišnjem ratu između 1914. i 1945. godine. Za Merkel, Nemačka koja je, Kisindžerovim rečima, „prevelika za Evropu, premala za svet“, može da preživi i napreduje samo u snažnoj Evropi, iako je to nepopularna, dosadna, birokratska i tako grozno ciljno-racionalna politika. Ali, činjenica je da samo ujedinjena Evropa može da učini (i učinila je to) Nemačku „velikom“, šta god nemački populisti drobili i desničari laprdali. Uostalom, u prošlom veku, Nemačka je to dva puta pokušala sama za sebe, i uvukla je planetu u brutalne sukobe koje nazivamo svetskim ratovima. Merkel zna da je Nemačka bila poražena, uništena i osramoćena zbog svojih glasnih reči i krupnih ideologija iz prošlosti, nacizma i staljinizma. Politika ove kratkokose fizičarke, doktorke nauka i konzervativne nudistkinje sa Istoka jeste politika koja prihvata krivicu i koja se zasniva na odgovornosti.

Pa ipak, prvi put posle Drugog svetskog rata, ogoljeni ili nagi nemački nacionalisti, uz sporadičnog fašistu i antisemitu, ulaze u Bundestag. Tamo će ih, na drugom spratu, dočekati i sledeći grafiti: „Moskva-Berlin 9. maj ’45.“ i „Jebaću Hitlera u dupe“. Na tečnoj ćirilici, naškrabani od strane vojnika Crvene Armije dok su osvajali ili oslobađali Berlin, kako ko voli. Tokom rekonstrukcije Rajhstaga, građevinski radnici su otkrili ove grafite i nakon ponešto debate zvaničnika, doneta je odluka da se oni sačuvaju kao istorijski spomenik i – podsetnik. Kako će ih pročitati „Alternativci za Nemačku“? I u tome leži deo odgovora na pitanje o tajni nemačkog uspeha. Naime, malo je zemalja na svetu koje će u svom parlamentu namerno sačuvati i integrisati pobedničke reči agresorskih (sovjetskih) snaga, odnosno svojih osvajača. Baš kao i u Vajcekerovom govoru, nemački poraz je prihvaćen kao sloboda, a usvojena je politika jačanja samih sebe i svog karaktera putem samokritike i priznanja svojih grešaka. Ovo znači i da je (Zapadna) Nemačka naučila ključne lekcije iz svoje prošlosti – dok Rusi i ostali sa Istoka, od Balkana do Istočne Nemačke, to nisu. To jest, dok na Istoku u vezi sa tom prošlošću vlada jedino kičolika (n)ostalgija, uz paralelni porast desnice, ekstremizma i neofašizma, Zapadna Nemačka je (uz zdušnu pomoć ostatka Zapada) o svojoj prošlosti razgovarala, diskutovala, ogolila je i isukala na površinu, da je svi vide.

„Porast desnice u Nemačkoj“ jedna je od onih fraza koje ne treba čuti dok smo živi, poput „Dragi putnici, gubimo pritisak u avionu“ ili „Dragi, čiji je ovo brushalter?“ Međutim, Nemačka još uvek ima institucionalne mehanizme za hrvanje sa tim izazovima i, što je još važnije, ima kulturno i političko nasleđe suočavanja sa prošlošću. Fragment tog nasleđa je i fizički sačuvan i ovekovečen po zidovima centralne nemačke političke institucije. Što se ne može reći za neslobodne demokrature poput Mađarske i Poljske, o Balkanu da i ne trošimo reči i karaktere, sa istinski upozoravajućim porastom desnog ekstremizma, populizma i ksenofobije. S druge strane, upadljiva diskrepancija između nemačkog Zapada i Istoka u vezi sa podrškom ekstremnim desničarima i ksenofobima je svojevrsni prirodni eksperiment kada je reč o efektima kontinuiranog rada na kulturi sećanja, krivici i odgovornosti. Fizičarka i eksperimentatorka Merkel je ovoga sigurno svesna.

Angela Merkel je, naime, imala dovoljno radoznalosti, hrabrosti i lične snage da se sama „reedukuje“ i da shvati važnost Vajcekerovog govora o suočavanju sa prošlošću. Uz prateća i svakako neprijatna osećanja stida i samoprezira zbog stigme kolektivne krivice, kada se naš čitav mentalni aparat aktivno protivi takvim negativnim emocijama i radije se zapitkuje „A šta su oni nama radili?“. Pokušajmo da je zamislimo, u maju 1985, u Institutu za fizičku hemiju u Istočnom Berlinu, među epruvetama, spektroskopima, i sivim zidovima sa onom masnom farbom karakterističnom za komunističke institucije. Verovatno i odevenu u nekom tako jako „nemačkom“ kompletu kao antitezi estetike i ukusa, a koji danas hipsteri u modu vraćaju kao „retro“. I zamislimo je kako čita i mahnito stiska taj prokrijumčareni Vajcekerov govor, a možda i odlučuje da je politika njen stvarni poziv. Bilo kako bilo, neka ga dohvati i stisne ponovo, trebaće joj.