Frankenštajni

 Ćaskalo se i romantičarski zgražavalo nad Erazmusom Darvinom, Čarlsovim dedom, koji je navodno pokrenuo neživu materiju. Uzgred, Frankenštajn iz romana nije glavato i oživljeno čudovište, već prezime naučnika koji ga stvara. I ceo roman nema toliko veze sa horor-klišeima, koliko sa kritikom industrijalizacije. Ali, i kritikom nauke. Naime, u istinski romantičarskoj tradiciji, Šeli je stvorila prototip zlog i/ili ludog naučnika. Osobenjaka zainteresovanog jedino za prestiž, svoje mesto u istoriji i nepočinstva različite vrste. Sve ovo je karakteristično za romantičarski pogled na svet: atak na industrijsku revoluciju, poziv da se sa prirodom ne treba petljati i slika naučnika kao glavnog zlikovca. I tako tipično za gotovo dominantni pogled na svet danas.

Primera je mnoštvo, čak i odskora. U popularnoj imaginaciji, naučnici su bezosećajci što se poigravaju sa narodnim emocijama kada Pluton izbacuju sa spiska planeta. Ili korumpirani mračnjaci koji za novac farmaceutskih kompanija vakcinama truju organizme miliona ljudi. I, najveselije od svega, superzlikovci koji nastoje uništiti čitav svet kada sudaraju elementarne čestice u CERN-u. Malo superzlikovaca u istoriji je optuživano za uništenje čitavog sveta, pa u nedostatku Adolfa Hitlera ili Sadama Huseina, tu nelaskavu titulu dobijaju – fizičari? Da ovo nije istina, sve bi podsećalo na lošu holivudsku priču. Što je takođe indikativno.

Slika naučnika u umetnosti ili popularnoj kulturi najčešće ili gotovo isključivo je slika naučnika koji je lud i/ili zao. Meri Šeli je zaista stvorila „Frankenštajna“ – hiperprodukciju radova sa motivom zlikovaca čiji je posao nauka. Stivensonov doktor Džekil i Vernov kapetan Nemo takođe su varijacije na temu bistrih ekscentrika sa sumnjivim etičkim koordinatama. Još je Aristofan umeo predstaviti Sokrata kao čudaka koji izvodi eksperimente da bi shvatio prirodu, a legenda o Faustu koji radi znanja đavolu prodaje dušu opšte je mesto evropske mitologije, i motiv za Marloa, Getea, Mana i mnoge druge. Nakon atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki, kao i romantičarske mutacije nazvane hipi pokretom i „novim dobom“, stvar se samo zahuktava. Doktor Strejndžlav iz istoimenog Kjubrikovog filma, Leks Lutor iz stripova i filmova o Supermenu, Doktor Džulijus No iz knjige/filma sa Džejmsom Bondom i mnogi drugi – svi oni su maestralni zlikovci iz popularne kulture. A njihovo zanimanje je: nauka. Čak i dobroćudni doktor Emet Braun iz trilogije „Povratak u budućnost“ prilično je posvađan sa razumom. A lični favorit, doktor Frenk N. Furter iz bizarno sjajnog i sjajno bizarnog mjuzikla „Roki horor (filmski) šou“, divno je etički problematičan u pogledu opscenosti i seksualne perverzije. Režiser Džejms Kameron je ovo i rekao naglas: „Filmovi su skloni slikanju naučnika kao idiosinkratičnih štrebera ili aktivnih zlikovaca“. Od čega ni sam nije pobegao – njegov doprinos pokretnoj slici apokalipse u koju nas guraju zli naučnici bili su, naravno, „Terminator“ i „Terminator II: Sudnji dan“.

Ovakvo slikanje nauke nije naivno, i govori mnogo o mestu koje nauka ima u savremenom društvu. Popularna kultura odavno služi kao nezvanični školski program za mnoge generacije. Stereotipna slika naučnika kao ludih, zlih i ekscentričnih pojedinaca koji se „igraju boga“ učinila je da nauka izgubi na prestižu. Većina ljudi danas neće navesti naučnike kao svoje uzore ili osobe na koje se valja ugledati. I nauka, kao aktivnost zasnivanja znanja o svetu na osnovu dokaza, neretko se smatra nekim oblikom zavere, zlog plana ili apokalipse po lošem holivudskom scenariju. Od Frankenštajna i Fausta do Supermena i Džejmsa Bonda – istraživanje prirode i znanje o prirodi percipirano je kao maliciozno, opasno ili jednostavno „aut“. Od toliko priča o navodno pogubnim uticajima nasilja i seksa po filmovima, propušta se uvideti jedan istinski opasan i uporan stereotip: onaj o ludom/zlom naučniku. Ne primećuje se opasna popularnost perspektive da je bolje da se priroda ne razume. Ili da, kada se razume, to i nije naročito važno. Globalni uspeh kampanje protiv vakcinacije najbolje je pokazao kako reči „naučno dokazano“ više ne znače mnogo. A povlačenje potvrđenog ili dokazanog znanja pred mitologijom i lošom fikcijom već je jednom zadesilo zapadni svet. Nazvali su ga „srednji vek“. I epitetom „mračni“.