Fusnota o Australiji

Ništa lakše, ako nismo prespavali Poznavanje prirode i društva, odnosno Svet oko nas u osnovnoj školi. Jer, Australija je na pola puta oko sveta udaljena od Evrope. I još na južnoj, a ne severnoj hemisferi. A sa kengurima, koalama, sisarima što polažu jaja, ogromnim gmizavcima i insektima, golemim pustinjama i drvećem eukaliptusa – australijski pejzaž ponajmanje liči na onaj evropski.

Dakle, Australija je geografski mnogo bliža Kini ili Japanu nego Evropi, te 50 puta bliža Indoneziji nego Velikoj Britaniji. Od Evrope je udaljena jedno 10 vremenskih zona. Međutim, stvari nisu tako geografski proste, niti očigledne. Uostalom, zašto Australija nastupa na takmičenju za – Pesmu Evrovizije?

„BELA AUSTRALIJA“: Zvuči šašavo, ali Australija do juče zaista nije bila sigurna da li (više) pripada Evropi ili Aziji. Neobično? Bizarno? Pa, pogledajmo u ogledalo na tren ili bar malčice. Zato što i Srbija danas nije sigurna da li (više) pripada Evropi ili Aziji, odnosno Rusiji, zar ne? Evropskoj ili Evroazijskoj uniji, sve uprkos očiglednoj geografiji. I sad, do 1970-ih godina, Australija jeste izgledala kao udaljena britanska ispostava na Tihom okeanu. I negovala stanovništvo koje je belo poput toaletne keramike.

Gledala je u Veliku Britaniju kao na izvor svog nacionalnog identiteta, i praktikovala politiku Bele Australije koja je zabranjivala ne-evropske (ili ne-bele) emigrante. Po ugledu na London, i Sidnej ima svoj Hajd park, stanicu Kings kros, kao i Oksford strit. Australijske kafane bile su britanski pabovi, a ulična hrana britanski fiš end čips.

U Australiji se govori engleski, na čelu države je (još uvek!) britanska kraljica, a na državnoj zastavi čuči ona britanska. Drugim rečima, Australijanci su bili veći Britanci od Britanaca, isto kao što Srbi nastoje da budu veći Rusi od Rusa, te veći pravoslavci od patrijarha. U čemu je kvaka? Da li su to Australijanci zagubili svoje globuse i kompase? Krenimo redom.

Prvi evropski doseljenici pristižu u Australiju u januaru 1788. Kao što je poznato, bili su to – britanski zatvorenici (730 osuđenika, zatvorskih čuvara, administratora i jedan pomorski oficir). Velika Britanija je tada imala problem sa rastućom zatvorskom populacijom, i odlučila je da ih naprosto istovari negde daleko. Sve do sredine 19. veka, belu populaciju Australije činilo je 84 odsto zatvorenika i bivših zatvorenika. Naravno, još pre 50.000 godina, Australiju su naselili tzv. Aboridžini koji su živeli kao nomadi i lovci-sakupljači.

Za evropske doseljenike i bivše kriminalce, ovo je značilo da Aboridžini nemaju ni zemlju, niti naročita prava (pa i na život), jer su u pitanju primitivni ili subhumani divljaci. Poslednji veći masakr (32 Aboridžina) dogodio se krajnje nedavne 1928. godine. Australijski premijer Kevin Rad se formalno izvinio za ove i druge zločine prema Aboridžinima tek 2008, ali mu je prethodni premijer Džon Hauard odgovorio da „Australijanci ove generacije ne treba da osećaju krivicu i odgovornost za ranije postupke i politike“. Zvuči poznato?

Pročitajte prethodne kolumne autora:

• Fusnota o Kubi
• Fusnota o Kini
• Fusnota o Finskoj

I sad, za razliku od npr. američkog iskustva secesije ili nezavisnosti izvojevane u ratu protiv Velike Britanije, Australija ne prepoznaje, niti slavi svoj Dan nezavisnosti – zato što on ne postoji. Prvi savezni Ustav Australije usvojen je tek 1901, sa preambulom u kojoj stoji da se Australija uredno nalazi „pod krunom Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Irske“. Naprosto, stanovnici Australije tada su još uvek videli sami sebe kao isključivo i gospodu – Britance. Uprkos tome što žive, rade i umiru na potpuno drugom i drugačijem kraju sveta.

GALIPOLJE I(LI) KOSOVO POLJE: Upravo zato, kada je izbio Prvi svetski rat, oni se masovno prijavljuju kao dobrovoljci da bi odbranili interese svoje Velike Britanije u Evropi. Oko 300.000 građana Australije svojevoljno odlaze na evropski front, od čega većina bivaju ubijeni ili ranjeni. Najveće stradanje dogodilo se na Galipolju u Turskoj (1915), što je postao simbol ratnog promašaja, lošeg britanskog komandovanja, i uzaludne žrtve.

Međutim, dan iskrcavanja australijskih trupa na Galipolje (25. april), čak 15.000 kilometara daleko od Sidneja, danas je najveći nacionalni praznik u Australiji. Sve zbog spremnosti Australijanaca da polože život za svoju državu-maticu ili (britansku) otadžbinu. Galipolje se doživljava kao mitološki trenutak rođenja australijske nacije. Dakle, Australijanci danas proslavljaju ovo krvoproliće, pa i bitku koju su tragično izgubili u sukobu sa Turcima. Identično kao i Srbija sopstvenu bitku i poraz na Kosovo polju. Jer istorija je prenapučena neobičnim paralelama, pošto svi ljudi u lobanjama nose slične umove.

Ali, onda se dogodio Drugi svetski rat. Australiju je direktno napao Japan, i belosvetski rat se vodio na njenom tlu, a ne na drugom kraju planete. Odjednom je neprijatelj postao azijski sused, a ne daleki Turci, Nemci i Austrougari. Bilo je više od 60 japanskih vazdušnih napada na Australiju, uz traumatičan pad britanskog Singapura, gde su mahom bili stacionirani Australijanci. Hiljade australijskih vojnika iz britanskih baza po Pacifiku i Jugoistočnoj Aziji postaju zarobljeni, mučeni i brutalno ubijani. Dok Britanija, zaokupljena sopstvenim ratom u Evropi – nije mrdnula prstom niti naoružanjem da ih zaštiti i izbavi. Bila je to poprilična (iako razumljiva) izdaja ili ispala od britanske domovine ili matice.

Iz tih razloga, Australija nakon Drugog svetskog rata prolazi kroz svojevrsnu krizu identiteta. I samoj sebi postavlja pitanja poput – Ko smo mi? Gde se nalazimo? Kome pripadamo? Što je nezgodno i mučno i za jednu osobu, a ne za osam miliona (koliko je stanovnika Australija brojala 1945). Na površinu Australije isplivalo je shvatanje da ona možda nije „Druga Britanija na drugom kraju sveta“, i da to ne odgovara novim istorijskim okolnostima. I, ona gradualno olabavljuje svoje veze sa Britanijom, strogu imigracionu politiku Bele Australije, pa i sliku svojih građana kao „lojalnih britanskih podanika“. Uzgred, i Velika Britanija nije naročito bendala Australiju, pošto je Carstvo već otišlo dođavola.

PORED AZIJE, A NE EVROPE: Vremenom, Australija je ukapirala gde se nalazi. I shvatila da je njen narajcano bledoliki i britanski identitet u grubom raskoraku sa australijskim geografskim položajem, spoljnopolitičkim interesima, bezbednosnom strategijom, pa i sastavom stanovništva. I zato su australijska trgovina i politika danas orijentisani na Aziju, australijske ulice i univerziteti prepuni Azijata i imigranata uopšte, dok kineskih, japanskih i vijetnamskih restorana sada ima koliko i britanskih pabova.

Najveći trgovinski partner Australije postaju Japan i Sjedinjene Države, umesto daleke Velike Britanije. Britanska himna je zamenjena australijskom 1984, poslednji ostatak britanskog suvereniteta u Australiji ukinut je 1986, a Vrhovni sud Australije je definisao Ujedinjeno Kraljevstvo kao „stranu zemlju“ 1999. godine. Monarhija ili kraljica se jedva provukla na referendumu (1999), ostavši formalna šefica države (55 odsro za, 45 protiv monarhije).

Neka čitateljka oprosti na ovoj podužoj (i nadajmo se ilustrativnoj) fusnoti o Australiji. Ali, suština je sledeća. Baš kao što je Australija vremenom shvatila da se nalazi pored Azije, a ne Evrope – tako i Srbija već jednom mora da shvati da se nalazi u Evropi, a ne u Aziji ili pak Rusiji. Zvuči blesavo, ali bolje da prodajemo atlase i globuse po Kalemegdanu i Petrovaradinskoj tvrđavi, umesto majica sa likom Vladimira Putina. Jer, neverovatno ali istinito, Srbija je evropska zemlja. I Evropa, a ne Azija, je njen centralni trgovinski, politički i kulturni partner, kao i oslonac. Dok pod hitno moramo da rešimo svoju krizu geografskog, političkog i geopolitičkog identiteta. Ili da sačekamo još jednu rusku izdaju, poput Australije koju je izdala britanska Kruna?

Dakle, Australija se posle Drugog svetskog rata bila zapitala – Ko smo to mi? Da li smo još jedna britanska ispostava, podružnica ili gubernija koja je posve slučajno u blizini Azije, ali ne zarezuje svoje azijske susede? Da li su Australijanci lojalni britanski podanici koji gledaju u daleki London kao u svog zaštitnika, i koji dobrovoljno ratuju u interesu Velike Britanije? Ili je Australija nezavisna nacija na periferiji Azije, sa sopstvenim nacionalnim, političkim i bezbednosnim interesima? I upravo zato je u bliskoj saradnji sa Azijom, a ne Evropom, uprkos navodnim kulturnim vezama sa Velikom Britanijom?

Ista pitanja važe i za Srbiju danas. Ko smo mi? Da li smo to još jedna ruska ispostava, podružnica ili gubernija, koja je posve slučajno u Evropi, ali ne zarezuje svoje evropske susede? Da li su Srbi lojalni ruski podanici koji gledaju u daleku Moskvu kao u svog zaštitnika, i koji dobrovoljno biju bitke u interesu Rusije? Ili je Srbija nezavisna nacija u Evropi, sa sopstvenim nacionalnim, političkim i bezbednosnim interesima? I upravo zato je u bliskoj saradnji sa Evropom, a ne Azijom, uprkos navodnim kulturnim vezama sa Rusijom? Australija je bila pronašla svoj kompas. A da li će ga ikada pronaći Srbija?