Fusnota o Finskoj

Prošle nedelje Finska je objavila nameru da postane članica NATO. U pitanju nije samo još jedna država u nizu, niti obična vest iz dalekog sveta. Već krajnje odvažan, izuzetan, te istorijski događaj. I koji progovara mnogo šta značajnog o karakteru ruskih invazija, pa i na Ukrajinu, te predstavlja važnu lekciju o odnosima sa Rusijom – pa i za Srbiju. Naime, upravo Finska je sa Rusijom prvo požrtvovano i herojski ratovala, a potom održavala veoma bliske, prilično servilne i krajnje trpeljive odnose. To jest, ova nordijska zemlja je čak 75 godina zaista sedela na dve stolice, ili na rasedu između dva bloka. Pošto nije samo Balkan, već malo i Baltik, na famoznoj raskrsnici geopolitičkih puteva.

Međutim, za razliku od Srbije, Finska je svoje odmaranje zadnjice na dva sedala obavljala umešno, promišljeno i vešto. U tom hladnoratnom međuvremenu, ‘ladno se posvetila unutrašnjem društvenom razvoju i napretku, i nezapamćenom ulaganju u obrazovanje, istraživanja i tehnologiju, umesto da ispravlja istorijske nepravde, vraća izgubljene teritorije, te pumpa ozlojeđenosti i uzavrele krvi prema prema dojučerašnjem agresoru sa Istoka. S druge strane, kao neprimereno neutralna i relativno bezmuda prema Rusiji, Finska je svesno narušavala i svoju demokratiju i svoj međunarodni ugled na Zapadu. Zvuči poznato?

SUOMETTUMINEN: Ovo se u međunarodnim odnosima i naziva finlandizacijom (finski: suomettuminen). Reč je o fenomenu u kojem se jedna mala zemlja ne suprotstavlja velikom autokratskom i vojno narajcanom susedu. Već mu se umiljava da bi sačuvala svoju nezavisnost i slobodu. Kao u Srbiji, i u Finskoj je bio nemoguć svaki uspeh ili napredovanje u politici ako bi se kritikovala Rusija. Finska nije objavljivala ruske disidentske pisce (poput Solženjicina), a finski mediji su (auto)cenzurisali svaku kritiku ruske politike. I što je ponašanje koje mnogi sugerišu Ukrajini danas. A da li to i predsednik Vučić gurka izvesnu srbijanizaciju kao politiku servilnog sakrivanja ispod kamena po uzoru na finlandizaciju? Krenimo redom.

Za one sa jeftinijim geografskim kartama: Finska je nordijska zemlja koja broji tek 5,5 miliona ljudi, graniči sa Švedskom na zapadu, te Rusijom na istoku. Pre 1917, ili do prekjuče, Finska je bila samo još jedna autonomna oblast u Rusiji, a ne nezavisna država-nacija. Kao i siromašna i posve nevažna regija za Evropu i svet, sa prostom ekonomijom koja se zasniva na poljoprivredi i drvnim sirovinama. Finsku je na svetsku mapu stavio tek Leteći Finac Pavo Nurmi na Olimpijskim igrama u Parizu 1924 (postavljajući svetski rekord na trci od 1.500 metara, a zatim i na 5.000 metara, sat vremena kasnije). A danas? Finska je širom sveta (pre)poznata kao jedna od najbogatijih, najrazvijenijih i najsrećnijih država na planeti Zemlji, sa vrhunskim obrazovanjem i naprednom tehnologijom. Međutim, njen razvoj, bezbednost i nezavisnost počivali su na paradoksu: u pitanju je liberalna demokratija koja održava izuzetno bliske političke i trgovinske veze sa komunističkim Sovjetskim Savezom, te autokratskom Rusijom. Što ima svoje geografske, ali i istorijske uzroke.

ZIMSKI RAT: Naime, odmah po izbijanju Drugog svetskog rata, i Staljinovog pakta sa Hitlerom, Rusija već u oktobru 1939. izražava teritorijalne pretenzije prema četiri baltičke zemlje: Finskoj, Estoniji, Letoniji i Litvaniji. Da, slično kao i Putin prema Ukrajini, Moldaviji i Gruziji danas. Finska je bila jedina koja se usprotivila, i započeo je Zimski rat (1939-1940). Sovjeti su napali Finsku sa samo četiri armije i ukupno 500 hiljada vojnika, a ista se branila sa vojskom od 120 hiljada ljudi.

Sovjeti su imali i modernu avijaciju i artiljeriju, a Fincima su komandanti savetovali da štede municiju. Ipak, na jednog finskog vojnika, stradalo je čak osam sovjetskih. Jer, finski otpor u Zimskom ratu bio je nezapamćen, i ostao legendaran. Uz to, (alkoholu skloni?) građani Finske tada su izmislili i svetu podarili – Molotovljeve koktele. Koji se u Ukrajini, kao i posvud, koriste i danas. Legendarni su bili i finski snajperisti, posađeni po drveću, na skijama i kamuflirani u belo, koji su pucali i zatim nestajali u snegu poput nindži, demorališući rusku vojsku i komandante svojim gerilskim ili partizanskim taktikama. Snajperista Simo Hajha je, navodno, ustrelio pviše od 500 ruskih vojnika (ili pet neprijatelja na dan) – i što je najveći broj u istoriji ratovanja.

Poginulo je oko 100.000 Finaca (ili pet odsto muškog stanovništva), u populaciji od tada 3,7 miliona ljudi. Uz mnoge civilne žrtve, Sovjeti su bombardovali Helsinki i druge gradove, i vremenom su odneli svoju Pirovu pobedu. Rusija je zatim anektirala deset odsto finske teritorije, kao i njen drugi najveći grad (Vipuri, danas Viborg). Ali, nije okupirala čitavu Finsku, mahom zbog finske hrabrosti i junaštva. Na primer, kad su sovjetske snage napredovale preko zaleđenog Finskog zaliva, branile su ga jedino male grupe finskih vojnika na ostrvima. Rečeno im je da jednostavno ne postoji način da budu spaseni, te da moraju da ostanu na tim ostrvima i unište što više Sovjeta, dok ne nastradaju i oni sami – što su i uradili. Istorija se ponavlja, pa iste herojske priče pristižu iz Ukrajine danas.

A zatim se nešto promenilo.

Na mesto hrabrog otpora, dolazi spomenuta finlandizacija, odnosno politika servilnosti, ustupaka ili pak kukavičluka prema istočnom susedu kao politika nečačkanja ruske mečke. Iste godine kad je Tito iskulirao Staljina, potpisan je Sovjetsko-finski sporazum O prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći (1948). Moskva je garantovala da (više) neće napadati Finsku, a Helsinki pristao na ruske trupe na finskoj teritoriji, na obaveznu kvotu robne razmene sa Rusijom, kao i na opštu trpeljivost prema SSSR u međunarodnoj areni.

Na primer, Finska nikad nije osudila sovjetske invazije na Mađarsku, Čehoslovačku i Avganistan. A finski gradovi su više ličili na ruske (nego na švedske ili evropske), dok je na ulicama Helsinkija bilo više Moskviča nego Mercedesa. Baš kao i gomile druge i upadljivo nekvalitetne ruske robe iz obaveznog uvoza. I na šta su Finci, na svom specifičnom, autentičnom i komplikovanom jeziku reagovali – vicevima, a ne oružjem. Ipak, miroljubiva Finska do danas zadržava obavezni vojni rok, pošto razume da neprijatelj vreba sa Istoka.

MOGU LI SRBI BITI FINCI: U tom smislu, finlandizacija je termin koji je hladnoratovski podrugljiv, i koji upućuje na svojevrsni kukavičluk ili izvesnu pičkastost (neka ne zamere nositeljke vagina) u međunarodnim odnosima. Dvojica finskih predsednika, Juho Pasikivi (1946-1956) i Urho Kekonen (1956-1981) vladaju 35 godina i usvajaju politike raspojasane skromnosti i poniznosti prema svom golemom istočnom susedu.

Uz to, Finci organizuju i suđenja za ratne zločine svojim ratnim predsednicima i komandantima, legalizuju finsku Komunističku partiju, i plaćaju visoku ratnu odštetu Rusima, i po cenu topljenja zlatnih burmi sa prstiju finskih građana. Jednostavno rečeno, posleratna Finska je (u)videla gde se geografski nalazi, šta joj je istorijski raditi, i kuda i kako da ide ka budućnosti. Bila je to politika miroljubive koegzistencije, vojne neutralnosti, pa i bliske saradnje sa Staljinom, Hruščovim i Brežnjevim, a koja danas odzvanja u srcima, umovima i preponama građana Srbije. Međutim, da li Srbi danas zaista mogu da budu – Finci?

Neka čitateljka oprosti na ovoj podužoj (i nadajmo se ilustrativnoj) fusnoti o Finskoj. O jednoj zemlji poznatoj po saunama, jezerima, votki, vozačima Formule 1 – i po ambivalentom odnosu prema Rusiji, baš kao i u Srbiji. Jer, ne želi Republika Srbija da bude odistinski neutralna, nesvrstana i nezavisna poput SFR Jugoslavije, već da bude servilna i ponizna prema Rusiji poput hladnoratovske Finske. Neko bi rekao, iz istih razloga – očuvanja svog teritorijalnog integriteta. Ali po skupocenoj ceni sopstvene slobode i demokratije.

Međutim, Finskoj je neuporedivo teže, izazovnije i komplikovanije da se usprotivi Rusiji nakon skoro osam decenija finlandizacije kao vladajuće politike nezameranja, balansiranja i raspojasane miroljubivosti. Uostalom, Finska ima čak 1.340 kilometara dugu kopnenu granicu sa tom istom Rusijom. A mi ovde imamo samo – rusku propagandu i agenture, i prenapučeno naprasnu rusofiliju.

Uz to, Finci su istorijski, kulturno i politički bili mnogo bliži Rusima nego što su to ikada bili Srbija i Srbi. A već su i bili ruska gubernija. I sad, gde se dede naš herojski otpor prema osvajaču? Gde su pouke iz naših narodnih pesama, te partizanskih filmova, u epskoj borbi protiv okupatora? Kad smo postali četničke kukavice, kolaboranti i kvislinzi, što radije mlataraju tuđom zastavom? Da li onda nekakvi hladni Finci treba da nas nauče i borbi za slobodu, kad se već divimo njihovom obrazovanju i tehnologiji? Dakle, pažljiva i promišljena Finska je već jednom bila preoprezna prema Rusiji. Ali ne više. U pitanju jeste kraj jedne ere. U ime odbrane i zaštite svojih interesa, ona danas podnosi kandidaturu za NATO. A šta onda mi čekamo? Ili, ako je jedna Finska iznova skupila petlju za borbu protiv okupatora – zašto ne bismo i mi?