Fusnota o Kini

Šta se dogodilo? Jednostavno rečeno, Kina se zatvorila prema međunarodnoj trgovini, te povukla u sebe, i zato je počela da stagnira, zaostaje i propada. U pitanju je neobično važna lekcija o trgovini i inovacijama, pa i sankcijama ili embargu, odnosno pouka o globalizaciji nasuprot (samo)izolaciji. I što su teme koje danas pritiskaju i srpsko društvo u kontekstu rata u Ukrajini, prateće izolacije Rusije ili preteće izolacije Srbije.

S tim u vezi, kineski mislilac i istaknuti državni zvaničnik Feng Guifen se u 19. veku zapitao: „Zašto su oni (Zapad) tako mali, a tako snažni? I zašto smo mi (Kina) toliko veliki, a opet slabi?“ Krenimo redom.
„ORIJENT“, OBLAST IZOBOLJA: U 15. i 16. veku, ubedljivo najrazvijenija i najnaprednija civilizacija na svetu bila je Kina. Godine 1420, najveći grad na planeti bio je Nanking, sa oko milion stanovnika, kao impresivni centar trgovine, istraživanja i obrazovanja.

U poređenju sa tim, na zapadu evroazijskog kopna, London je brojao tek 40.000 ljudi. Dok je Nanking bio dom i za više od 2.000 učenjaka koji su proizveli enciklopediju dotadašnjeg znanja od čak 11.000 tomova (koju je, po obimu, 2007. prevazišla tekVikipedija). Kineski moreplovac Dženg He je iz Nankinga doplovio i do današnjeg Tajlanda, Singapura, Indije, Irana, Saudijske Arabije, Somalije i Mozambika, gotovo stoleće pre sličnih putovanja Kolumba ili Vaska de Game.

Kinezi su proizveli i prvi mehanički časovnik na svetu, prvu mehaničku sejalicu, prvu visoku peć za proizvodnju gvožđa, prvu mašinu za predenje tekstila, prvi viseći most, kao i prvu tehniku štampanja pokretnim slovima, vekovima pre Gutenberga i zapadneIndustrijske revolucije. Kineski izumi su i papir, tapete, papirni novac i toalet papir (na Zapadu se u tu pozadinsku svrhu koristio štap sa sunđerom, ili pak gola ruka i voda), kao i barut, kompas, insekticidi, mašinica za ribolov, šibice i četkica za zube. Prema imaginaciji Zapada,Orijent iliPolitički Istok (i Bliski i Daleki) bila je oblast izobilja, bogatstva, luksuza, ali i vaskolike mistike i znanja. Jer, upravo su porcelan, začini i svila sa Istoka činili svakodnevnu ishranu i odevanje toliko uzbudljivim, zar ne? I ko je tada bio civilizovan(iji) – Zapad ili Daleki Istok?

Međutim, sredinom 17. veka se nešto promenilo. I epidemije, glad, pobune i građanski ratovi su urušili kinesku civilizaciju dinastije Ming. Jer, Kina je zatvorila svoja vrata za međunarodnu trgovinu i tržišta, te konkurenciju i razmenu. I njena populacija se smanjila za vrtoglavih 40 odsto. Simbol ovakvog zatvaranja bio jeKineski zid – tvorevina neviđena na Zapadu, uprkos ambicijama i Hadrijana i Honekera. Kineska domovina spomenutog moreplovca Dženg Hea je i zabranila izgradnju brodova i sva pomorska putovanja. Kad je britanski diplomata erl Džordž Makartni posetio Kinu 1793, sa ambicioznom namerom da nagovori kineskog cara da otvori svoje carstvo za globalnu trgovinu, sa sobom je poneo čitav planetarijum, teleskope, staklena sočiva, električne pumpe i slične naučno-tehnološke drangulije. Kineski car je bio upadljivo nezainteresovan i nimalo impresioniran. „Nama ništa ne nedostaje. Ne uzbuđuju nas vaši neobični ili ingeniozni objekti, niti nam treba više proizvoda iz vaše zemlje“, poručio je. Zvuči li to ruski ili srpski poznato?

ZATVARANJE U SVOJ SVET: Naprosto, Kina se zatvorila pred svetom. Ili zatvorila u samo svoj – kineski svet. Parohijalno i provincijalno se okrenula samoj sebi, zagledavši se u sopstveni pupak. Izgledala je impresivno spolja, ali je bila ranjiva iznutra – i zatim srušila pred prvom većom krizom, odnosno jednom sušnom godinom. Pošto nije bilo međunarodne trgovine sa Zapadom, nije bilo ni resursa da se nabave spolja. I zato najavljene nestašice goriva, struje, šećera, ulja, graška i konzervi sardina toliko upozoravaju i plaše danas.

Nadmoć Zapada je definitivno potvrđena u Opijumskim ratovima, kad su Britanci 1842. grubo porazili Kineze na ušću reke Jangce, zauzeli Šangaj, preuzeli Hong Kong, i otvorili sve kineske trgovačke luke za sve trgovce. Nekad bedni London je trijumfovao nad Pekingom, a nekadašnja velika civilizacija je bila na kolenima, u letargičnoj izmaglici opijumskog dima. Jer nije svejedno ni koju psihoaktivnu supstancu odabiramo u slobodno vreme. Na Zapadu se odavno konzumirao alkohol, ali i uvozio – američki duvan, arapska kafa, i indijski čaj.

I sad, kineska privredna stagnacija je bila motiv za brojne rasističke stereotipe na Zapadu. Mnogi su u Kinezima videli nepopravljivo inertne, trome i pasivne individue. Omiljeni sociolog Aleksandra Vučića, Maks Veber, drobio je da je istočni konfučijanizam, nasuprot zapadnom protestantizmu, glavni krivac za kinesko hronično zaostajanje. Međutim, ne postoji nikakav pasivni ili inertni kineskimentalitet, o čemu svedoče i navedena kineska otkrića i inovacije. Uostalom, pogledajmo oko sebe, i ukineske prodavnice po ulicama naših gradova. Da li ovim odvažnim trgovcima zaista nedostaje preduzetničkog duha? LJudima u tuđoj zemlji i kulturi, koji su naučili tuđi jezik, i koji tuđinima guraju svoju jeftinu robu da bi zaradili za život?

Slom civilizacije Ming bio je samo posledica kratkovide odluke tadašnjih kineskih careva da se zatvore, ograde ili samoizoluju pred šatro varvarskim i neduhovnim Zapadom. Smatranja da mogu i da trebaju sami, odnosno mimo sveta. Kao i posledica sistema i ideologije čiji su ideal predstavljale samodovoljne seoske zajednice bez prilika za društvenu pokretljivost. I onda, zbog zatvaranja vrata pred međunarodnom trgovinom i saradnjom, prva ozbiljnija propast useva (pirinča), i/ili epidemija zarazne bolesti, srušila je čitav sistem i poredak. Međutim, Kina je izvukla pouke iz sopstvene istorije. Pa danas opet proizvodi brodove, kao i svaku moguću robu koju prodaje Zapadu, od ajfona do turističkih magneta za frižidere. Rečima kineskog reformiste Denga Sjaopinga, „Nijedna zemlja koja želi da postane razvijena, ne sme da sprovodi politiku zatvorenih vrata. Već smo okusili ovo gorko iskustvo. Za 300 godina izolacije, Kina je postala siromašna, nazadna, i uronjena u mrak i neznanje. Neotvorena vrata više nisu opcija“.

SVET JE POSTAO MALI: Neka čitatelj/ka ne zameri na ovoj podužoj (i nadajmo se ilustrativnoj) fusnoti o Kini. Poenta je samo u činjenici da jedna zemlja ne može da bude i ostane zatvorena ukoliko želi da napreduje. Kina je to shvatila tek nakon Maove smrti (1976). A Japan nakon sloma feudalnih šoguna ili Tokugava perioda stroge zatvorenosti (sakoku) krajem 19. veka. A Rusija? A Srbija? Sa svojim ideologijama o organskom seljaku, te patrijarhalnom, pravoslavnom i samodovoljnom domaćinu? Da li su Putin ili Vučić razumeli Denga i zašto nisu?

Sankcije, embargo ili izolacija tokom zločinačke vladavine Slobodana Miloševića ostavile su dalekosežne posledice po srpsku privredu i društvo. I pokidale su odvažno nasleđe jugoslovenske modernosti, saradnje, trgovine i komunikacije sa svetom. Ista sudbina danas čeka Rusiju zbog njenih zločinačkih avantura prema Ukrajini u najnovijoj inkarnaciji nacionalističke hegemonije, (samo)izolacije i agresije. A da li to i Srbija zatvara vrata prema svom najvećem trgovinskom partneru, EU? Pa se i u Predsedništvu naše Republike okrećemo teologiji, metafizici i sholastici, umesto nauci, istraživanju, trgovini i inovacijama?

Jer Zapad je smanjio svet. Svojom železnicom, telefonom, televizijom, autoputevima, avionima, internetom, teSueckim iPanamskim kanalom. Svet je odjednom postao mali. Pa onda Velika Rusija ili Velika Srbija jesu nakaradni anahronizmi, recidivi davnih vremena, ili odurni pluskvamperfekti. Globalno selo više ne podnosi zatucane selendre i zapuštene provincije. Upravo zato je PutinovRuski svet osuđen na propast, baš kao iSrpski svet Putinovog i Vučićevog buldoga Aleksandra Vulina. To što se Rusija zatvara, a Srbija navodno okreće samoj sebi, predstavlja recept za katastrofu. Svako zatvaranje u okvire sopstvene kulture i civilizacije, te poljoprivrede, pravoslavlja i ćirilice, osudiće tu kulturu i civilizaciju na kolaps, kao u slučaju dinastije Ming u Kini.

Države nisu pusta ostrva. I zato su sankcije sveta prema Rusiji mnogo više od ekonomije i ukidanjaSWIFT računa za ruske oligarhe. One su i embargo na jednu provincijalnu viziju planete kao skupa samodovoljnih sela i parohija, odnosno izolovanih država-nacija. Rusija se vojno nasukala pred Kijevom, ali se i društveno i politički upropastila zbog ograđivanja i izolacije prema ostatku planete. Pred našom generacijom je sledeća ključna odluka. Hoćemo li da budemo deo, ili da budemo mimo razvijenog sveta? Da trgujemo i sarađujemo, ili da se (samo)izolujemo? Uz restrikcije struje, jednom smo već švercovali benzin,Koka-kolu, parizere i vajkrem iz Mađarske, odnosno država Evrope i Zapada. Hoćemo li opet?