Fusnota o Kubi

Ova zemlja ima i tu geografsku nevolju da se nalazi u neposrednoj blizini velike imperijalne sile (nazovimo je Moskovija) koja Kijeviju smatra svojom teritorijom ili legitimnom sferom uticaja, pa i vazalnom državom.

Posle ove revolucije, velika sila Moskovija se golemo uplaši da će izgubiti svoj uticaj na politiku i društvo u Kijeviji, zbog čega podržava protivnike revolucije, i koristi golu silu. Nova vlast u Kijeviji tada nema izbora, pa razmatra savez sa vojnom alijansom koja je rivalska Moskoviji, sve da bi ostvarila garancije po svoju bezbednost i nezavisnost. Moskovija se onda nepojamno razgnevi, izvrši invaziju na Kijeviju, i počne da zvecka nuklearnim oružjem. Na horizontu je Treći svetski rat. Zvuči poznato? Baš kao tekući odnos između Ukrajine i Rusije, zar ne? Ali, zapravo smo opisali – Kubu i Sjedinjene Američke Države, 1960-ih godina.

TREĆI SVETSKI RAT (PONOVO): Dakle, i Amerika je Kubu smatrala državom u svojoj sferi uticaja (Kuba je udaljena samo oko 150 kilometara od obala Floride). A zamisao o istinski nezavisnoj i socijalističkoj Kubi koja je svrstana uz SSSR bila je politički nezamisliva i vojno nepodnošljiva za Ameriku. Da, identično kao što i Rusija Ukrajinu smatra državom u svojoj sferi uticaja. A istinski nezavisnu i demokratsku Ukrajinu koja je svrstana uz NATO kao podjednako nepodnošljivu. I protiv koje se ima boriti svim sredstvima. Naravno, postoje razlike između kubanske i ukrajinske krize. Ideološka priroda i politička suština njihovih revolucija, Kubanske (1959) i Narandžaste (2005), bili su u mnogome različiti. Pa ipak, (neuspešna) američka invazija na Kubu, kao i kubanska raketna kriza, predstavljaju odličnu analogiju, te izuzetnu lekciju za rusku (jednako neuspešnu) agresiju na Ukrajinu i tekuću globalnu krizu. Uostalom, tada beše i najizglednije izbijanje Trećeg svetskog rata – sve do danas.

A zapitajmo sledeću stvar ovdašnje rusofile, putinoljupce, pa i šatrolevičare i antiamerikance, te sve koji podržavaju ili posve razumeju ruske geopolitičke interese, i vide vaskoliku pretnju u ukrajinskom približavanju NATO. Da li onda imaju razumevanja i za američko ponašanje prema Kubi? Priupitajmo to, na primer, narajcanog rusofila Aleksandra Vulina, i koji se popaljeno fotografisao kraj postera i zastava sa likom Ernesta Če Gevare. Da li je to Kuba imala suvereno pravo da se svrsta uz Istočni blok, da bi se odbranila od američkog imperijalizma? Ako jeste, da li onda i Ukrajina ima pravo da se svrsta uz Zapadni blok, da bi se odbranila od ruskog imperijalizma? Ili to samo Ukrajina nije smela da provocira svog velikog suseda i da se približava Zapadu, umesto da ostane servilna prema Moskvi? Da li je to Rusija smela da specijalno interveniše, a Amerika ne? Ali, krenimo redom.

CENTAR POROKA ZAPADNE HEMISFERE: Nakon kubanskih Ratova za nezavisnost, kolonijalni Španci prepuštaju to ostrvo Sjedinjenim Državama (1898) i koje Kubom vladaju do 1902, te ustavno instaliraju jedan neokolonijalni sistem. Mnogi američki političari smatraju da bi nezavisna Kuba bila pretnja po interese SAD, zbog čega ograničavaju količinu novca koju Kuba može da pozajmi od drugih nacija. Americi je garantovano i pravo da vojno interveniše na Kubi (što i čini 1906, 1912. i 1917), uz trajnu okupaciju kubanskih teritorija za svoje vojne baze, poput Gvantanama. Američki ambasador na Kubi je bio važnija figura i od kubanskog predsednika. Uz to, američke kompanije su dominirale privredom, siromaštvo beše rasprostranjeno, a vlast beskrajno korumpirana. Havana je postala centar poroka čitave Zapadne hemisfere, kao i globalni centar prostitucije.

Naime, američka vlada i kompanije investirale su stotine milione dolara u rudarstvo, uzgajanje šećera i turizam na Kubi. Dok američka mafija u Havani otvara niz hotela i kazina, pa desetine hiljada Kubanki počinju da se bave prostititucijom, telesno servisirajući američke turiste i vojnike. Nezavisna Kuba se praktično transformisala od španske u američku koloniju pod upravom korumpiranih marionetskih vlada. Istovremeno, siromašnim delovima kubanskog društva gospodare krupni zemljoposednici, te manje od 10 odsto stanovništva kontroliše 3/4 obradivog zemljišta i plantaža šećerne trske. Sve te okolnosti motivisale su novu generaciju revolucionara. Među njima je bio i studentski aktivista i budući advokat Fidel Kastro, te spomenuti argentinski lekar Ernesto Gevara koji je motociklom proputovao celu Južnu Ameriku, upoznavši bedu i siromaštvo običnih ljudi.

Kastro, Gevara i još 79 revolucionara tada odlaze u planine, i započinju kampanju gerilske ili partizanske borbe po šumama i gorama. Inspirišu mnoge sugrađane koji im se pridružuju, te ubrzo napadaju i gradove. Nakon osvajanja Santa Klare, 1958. su opkolili Santjago, nakon čega se predala vojska. U pitanju je mahom bila revolucija za nacionalno oslobođenje, pošto Kastro prihvata marksizam-lenjinizam tek nekoliko godina kasnije. I kada se okreće Sovjetskom Savezu, samo da bi se zaštitio od Amerike. Da, isto kao što se i Ukrajina okreće ka NATO da bi se zaštitila od Rusije. Kastrova vlast započinje i mnoge društvene reforme. Hoteli, klubovi i plaže postaju otvoreni za sve građane. Ukidaju se velika poljoprivredna imanja i zemlja se daruje siromašnim ljudima na selu. Otvaraju se bolnice i ambulante, i lansira kampanja masovnog opismenjavanja. Desetine hiljada pismenih mladih ljudi odlaze da privremeno žive na selu, učeći lokalno stanovništvo da čitaju i pišu.

„SPECIJALNA VOJNA OPERACIJA“:  Kako su na to reagovali Amerikanci? Narajcano kao i Rusi prema Ukrajini danas. Počeli su da organizuju planove za svrgavanje Kastra, i za invaziju na Kubu. Navodno, postojala su čak 638 različita plana CIA da se ubije Kastro, uključujući tu i cigare koje eksplodiraju, otrovno ronilačko odelo, otrovno penkalo i slično. Otvoreni sukob Amerike i Kube eskalirao je zato što je Kuba kupila sirovu naftu od SSSR, a američke rafinerije na Kubi odbile da je prerađuju. Kubanska vlada je zatim prosto preuzela ove rafinerije, a Amerikanci zabranili uvoz šećera sa Kube (80 odsto kubanskog izvoza). Ubrzo je uveden i opšti embargo, pa Kuba nacionalizuje i sve ostale inostrane fabrike i kompanije. Kuba je ovako (p)ostala prva socijalistička država na zapadnoj hemisferi, te jedna od najuspešnijih (ili najmanje neuspešnih) socijalističkih država na svetu.

Američka invazija (nazvana „Operacija Pluton“) otpočela je 17. aprila 1961, kad se oko 1.400 vojnika iskrcalo na kubansku južnu obalu (tzv. Zaliv svinja). Međutim, dočekao ih je snažni otpor lokalne milicije i stanovništva, pa je samo 72 sata kasnije, 1.200 preživelih vojnika primorano na predaju. Ova „specijalna vojna operacija“ je bila fijasko, a Kastrov domaći i međunarodni ugled je legendarno porastao – nalik na ugled Zelenskog danas. Ali, svesna da Amerika neće lako odustati, Kuba se približava Sovjetskom Savezu i pristaje da se na ostrvu smeste sovjetske nuklearne rakete, da bi to odvratilo Amerikance od naredne invazije. Što je Ameriku razbesnelo, pa je počela da preti nuklearnim ratom, smatrajući i mrsomudeći da Sovjeti dolaze preblizu američkoj granici. Svet je nekoliko dana bio na ivici novog globalnog sukoba. Srećom, dolazi do sporazuma, pa SSSR povlači svoje rakete sa Kube (i Amerika svoje iz Turske). Planeta je odahnula, sve do danas.

Poenta je samo u sledećem – na svetu ništa novo. Velike sile se ponašaju upadljivo slično, netrpeljivo i agresivno prema susedima koji ne pristaju na diktat, dolazio isti iz Vašingtona ili Moskve, iz kuhinje CIA ili KGB, svejedno. Kao i Kuba, i Ukrajina je bila prostor neokolonijalnog uticaja, raspojasane korupcije, kriminala i prostitucije. Da li je onda Vladimir Zelenski – gerilac Fidel Kastro ili Če Gevara našeg doba? Zeleno-maslinastu uniformu (ili džemper) već ima. Međutim, Vladimir Putin nije Kenedi, pa ni Hruščov. Zato što su ova dvojica bili mnogo odgovorniji i razboritiji od Putina. Jer, nakon rešavanja raketne krize, uopšte nije prestala saradnja između Kube i SSSR, niti se sovjetske trupe povlače sa ostrva – što nije naročito provociralo Ameriku. Dok u Ukrajini danas ne postoji nijedna nuklearna bojeva glava koju instalira NATO, niti je tako nešto u najavi, pa je stvarna pretnja po Rusiju minimalna. Uprkos ruskoj propagandi, Zapad je Rusiji bio ponudio bezbednosni sporazum, a koji Putin glatko odbija i pokreće svoj užasni rat.

Drugim rečima, Putinov osnovni motiv za ozlojeđenost i agresiju uopšte nije nacionalna bezbednost Rusije. Već jedino nacionalistička želja da Ukrajinu vrati pod rusku kontrolu, kao i da Rusiji pripoji nove ukrajinske teritorije. I onda, svako ko ima razumevanja za Rusiju koja se rasrdila, uzbudila ili uvredila zbog „širenja NATO na Istok“ – mora imati razumevanja i za ljutitu i uvređenu Ameriku zbog „širenja SSSR na Zapad“, odnosno na Kubu onomad, zar ne? I zato bi našim Vulinima, Jeremićima, i svima koji se tako osećaju po Ćirilicama, bilo bolje da poskidaju Čeove postere, i da prestanu da se licemerno i podlački sakrivaju iza borbe protiv zapadnog imperijalizma. Pošto su i oni isti takvi imperijalisti – samo u ruskom interesu. I koji deluju protiv interesa ove zemlje.