Ganglije nepromenljivosti

 Poznati zaključak, neurološki proveren i objavljen 15. marta u uglednom časopisu Nacionalne akademije nauka Sjedinjenih Država, glasi: što je teža odluka pred nama, verovatnije je da nećemo delati. Drugim rečima – pred teškoćama, naš mozak preferira status kvo. Fleming, jedan od autora istraživanja, naveo je da bez obzira na to da li je u pitanju selidba, prodaja automobila, promena partnera ili promena TV programa, u našem mozgu postoji snažna sklonost da se držimo trenutne situacije, odnosno da radije ne uradimo ništa. Ovi naučnici, naime, locirali su i istraživali upravo one delove mozga – takozvani suptalamički nukleus – koji su uključeni u taj neobičan, a opet uobičajen proces. Ta sklonost ili logička greška prisutna je i u slučajevima kada nam nepromenjeno stanje uopšte ne ide u korist. Odnosno, kada je promena postojećeg jedina racionalna i razumna odluka. Ali, jednostavno, mozak nam je poslagan na taj način. Iz nuspojavno evolucionih razloga, najverovatnije.

Ovaj iracionalni scenario nam je dobro poznat. Između „uraditi nešto“ i „uraditi ništa“ ljudi odviše često odabiraju potonje. Isuviše teško se odričemo starog i nikakvog automobila, čak i kada imamo novca za novi. Posao menjamo još teže, iako nam nude bolji. U slučaju prevelikog izbora, poput izbora namirnica u hipermarketima, naši mozgovi se jednostavno uspavaju i odustanu od racionalnih kalkulacija. Ne napuštamo muža ili momka, iako znamo da nam sa ljubavnikom može biti i lepše i bolje. I na pauzi za ručak, radije jedemo isti dosadni sendvič. Izazov je drugo ime za strah. Objašnjenje za našu odluku da ne odlučimo ništa, obično pripisujemo jednoj opštoj neofobiji, navikama ili sentimentalnim emocijama. Ozbiljni naučnici pronašli su mehanizme u mozgu koje zapravo treba okriviti. Mehanizme koji nas podlo navode da odabiramo suprotno našim istinskim preferencijama ili sklonostima.

Uz slikanje po raznim vojnim i civilnim paradama, posao političara je i da donose teške odluke. Sklonosti njihovog mozga ka nepromenljivosti trenutnog stanja, nažalost, imaju pogubne posledice po sve nas zajedno. Jedna od takvih odluka je i ona da predstavnici Srbije ne učestvuju na političkim samitima gde učestvuju i zvaničnici Kosova. Iracionalnost ovakve političke akcije-koja-to-nije dobro je poznata. Njena korist je minimalna, a šteta može biti značajna. U slučajevima poput ovih, sedenje za istim stolom znači puno manje od propuštanja da se za taj sto sedne. Čak i ako je korist kratkoročno i jeftino podilaženje onom delu domaće javnosti kojoj takvo podilaženje hrani nacionalni ego i izaziva patriotske erekcije. U pitanju je nuspojava puno šireg političkog mehanizma koji korespondira sa mehanizmom u lobanjama svih nas – da je mentalno lakše ne promeniti ništa. I otuda je politika Srbije prema Kosovu već decenijama tako dosadno jednolična. Za rešavanje tog problema potrebne su teške odluke i, pre svega, drugačija politika i drugačiji pristup. A naš mozak radije trenira postojeće i pešači utabanim.

Međutim, i prednost i vrednost prakse odabiranja nekih ljudi da bi donosili teške odluke umesto nas samih, upravo je u tome što oni ove odluke ne donose za sebe same. Odnosno, tada ove odluke za njih ne bi trebalo da budu naročito teške, te bi njihov mozak imao postupati racionalnije, na korist svih nas ličnije zainteresovanih. Pošto to ne čini, ovo govori mnogo o doživljaju politike među onima koji je (spro)vode – doživljaju lične misije ili misionarskog poziva, umesto birokratskog, racionalnog i bezličnog posla.

Ali, nije sve izgubljeno. Nismo prepušteni nemilosti naših ponekad iracionalnih ganglija. Odnosno, jesmo, ali dotične umeju i drugačije reagovati. Neki ljudi ipak menjaju automobile i poslove, te ostavljaju svoje partnere zbog ljudi koje istinski vole. Rad Fleminga i njegovih saradnika istraživao je i procese prevazilaženja ove sklonosti nepromenljivom. Odbacivanje statusa kvo tokom teških odluka je moguće, i uključuje specifičnu neuralnu dinamiku unutar predfrontalnih ganglija. Lociranjem tog jeretičkog ili pobunjeničkog mehanizma, spomenuti naučnici odgovorili su na pitanje „kako?“ naš mozak odluči da prekine sa strahom od izmene postojećeg stanja. Nadajmo se da odgovor na pitanja „kada?“ i „zašto?“ nećemo dugo čekati.