Gde se dede studentski protest?

Više hiljada studenata, u društvu ostalih građana, par nedelja je demonstriralo protiv diktature, i to u svim većim gradovima u Srbiji. Bilo je tu i dezorganizovanosti i duhovitih transparenata, i frakcijašenja i suvislo hrabrih zahteva, i desnice i levice, pa i onih koji bi samo da učestvuju i viču, o čemu god da se radi. Ali, najzad i hvala falusu, ovo nije bila još jedna umobolna studentska borba za dodatni ispitni rok ili za više mesa u grašku u menzi. Prizivao se šesti oktobar, a ne oktobar dva, takoreći. A zatim je sve zamrlo i pritajilo se kao buva u krasti. Vlast je mudro oćutala, i sačekala da se to sve raziđe kućama na maminu kuhinju i veš mašinu, sa ili bez omekšivača. Međutim, takav abortus od razvoja događaja bio je sasvim očekivan. Naprosto, i suprotno popularnom mišljenju, univerziteti i fakulteti nisu mesto ili prostor za ozbiljno političko organizovanje, odnosno za bunt koji može da dovede do fundamentalne društvene promene. Kako to?

Prvo i pre svega, izuzetno mali broj ljudi uopšte studira. U Srbiji, na sedam državnih univerziteta ili 89 državnih fakulteta, trenutno uči školu oko 200 hiljada studenata. Ovo je brojka koja možda deluje impresivno i masivno, ali ona to zapravo nije. Jer, u pitanju je skromnih 2,85 odsto stanovništva Republike Srbije. A među tih 200 hiljada fakultetlija su i mnogi večiti studenti koji se na fakultetu ni ne pojavljuju i koje dotični uopšte ne zanima, već samo statistički poseduju indeks, duboko zakopan u polici koja se ne otvara (uzgred, procene su i da oko 40 odsto studenata nikada ne diplomira). Naravno, tu su i prekobrojni aktivni studenti, ali koje politika hronično ne zanima, već im pažnju drže jedino separei po klubovima i prndačenje po studentskim domovima. A čak i da su baš svi oni kolektivno voljni, željni i sposobni da se politički organizuju (što naprosto nije moguće), opet nedostaje ili fali jedan ogroman broj srbijanske populacije za bilo kakav suvisao i realan društveni bunt. Najzad, samo tankih 6,5 odsto građana Srbije ima visoko obrazovanje, što akademsku populaciju Srbije u celini čini izuzetno mršavom i gotovo nebitnom kad se o odistinskim društvenim promenama radi.

Drugo, studentski protesti su neumoljivo – sezonski. Nema studentske borbe tokom letnjeg i zimskog raspusta. Drugim rečima, studentski aktivizam možemo očekivati jedino tokom zimskog i letnjeg semestra (što u akademskom žargonu zapravo znači par meseci na jesen i u proleće), kad su studenti na okupu po kampusima, učionicama i amfiteatrima. A to nije naročito čvrsta osnova za društveno-političko organizovanje. Takođe, nadajmo se, odgovorni, marljivi i suvisli studenti tokom pet ili šest ispitnih rokova (dakle, tokom juna, septembra, oktobra, januara, februara i aprila) imaju pametnija posla od demonstriranja. I zagrevaju stolicu, umesto da šetaju tabane. Upravo tako su se i studentski protesti protiv diktature bili raspršili u nepovrat, čim su pristigli uskršnji praznici. I ne treba zbog toga kriviti same studente. Naravno da će ovi mladi ljudi iskoristiti praznike i raspuste da praznuju i da se raspuste, ili da usput pripreme neki ispit, a ne da menjaju svet. Ali, ozbiljni sociopolitički angažman zahteva kontinuitet, a ne prekide u skladu sa radnim kalendarom i rasporedom predavanja i vežbi. Politika ne poznaje raspust i ona traje tokom cele godine.

Treće, studenti su izuzetno promenljiva, prolazna ili putujuća društvena grupa, odnosno kategorija. Uprkos spomenutoj i skaradno visokoj brojci večitih studenata, neki studenti, nekada, valjda, i diplomiraju. Što znači i to da se članovi neke studentske političke organizacije ili pokreta u potpunosti promene na svakih četiri-pet godina, a sporadično i delimično i svake proklete školske godine. Iznova, ovo nije dovoljno dobra osnova za relevantno političko delovanje i konzistentnu sociopolitičku snagu. Zamislimo samo organizaciju ili grupu čije se celokupno članstvo promeni na svake četiri godine, ali i koje je hronično fluktuirajuće od meseca do meseca, odnosno od semestra do semestra? Politički potencijali i famozni ljudski resursi takve grupe su, u najmanju ruku, nužno oskudni, tanki i slabi.

I, četvrto, osnovni prioritet studenata ipak je taj da polože ispite i da zatim nađu zaposlenje. I usput se malo (za)jebavaju i stvaraju nostalgična sećanja za ceo život. NJihov prioritet jednostavno nije mir u svetu, zdravlje delfina i Aleksandar Vučić u političkoj opoziciji i/ili političkoj istoriji. Što je sve savršeno okej. S tim u vezi, mnogi studenti su neretko i objektivno isuviše zauzeti da bi svoje dragoceno vreme na fakultetu posvetili političkom organizovanju i društvenoj pobuni. Takođe, sve veći broj studenata u Srbiji i unaokolo danas radi paralelno uz studije, a razni kafići, trafike, pekare, kladionice i igraonice, uz studiranje, studentskom proletarijatu ne ostavljaju previše slobodnog vremena za borbu protiv kapitalizma, partokratije, pokvarenog i nakaradnog sistema. Iako je u pitanju jeste kapitalistički, partokratski, pokvareni i nakaradni sistem koji ih primorava baš na to da rmbače po kafićima, trafikama, pekarama, kladionicama i igraonicama. Umesto da uče, saznaju i razvijaju se kao što su to njihovi roditelji svojevremeno bili mogli. Upravo zato su među liderima studentskih protesta uporno i komično baš oni ostareli studenti koji su batalili celu tu gužvu i oko studiranja i oko budućeg posla, jer (ni)su tako u mogućnosti. Konačno, u savremenoj eri interneta, i našeg trajnog digitalnog otiska u onlajn svetu, mnogi politički svesni studenti ponekad osećaju i to da ne smeju rizikovati da se politički angažuju ili da im kontroverzna politička prošlost osujeti mogućnost (partijskog) zaposlenja. Studenti ipak nisu populacija koja nema šta da izgubi osim svojih lanaca, i zato će se tim istim lancima obradovati čim im se za njih ukaže prilika. Bilo u zemlji, bilo u inostranstvu.

I zbog svega ovoga, studentski protesti, buntovi i narajcanosti su i bili i ostali osuđeni na bolni auspeh. A uprkos romantizovanoj istoriji, isto je bilo i 1968, kao i 1996/97. godine. O ovim kultnim studentskim mrdanjima kaveza uopšte i govorimo samo zato što su se, uz studente, masovnim demonstracijama bili priključili i drugi relevantni(ji) politički i društveni akteri poput političkih partija, sindikata, i uopšte grupacije gnevnih radnika, seljaka i (ne)poštene inteligencije. I baš zato su nedavni štrajk radnika Fijata, Goše i ostalih skaradno privatizovanih fabrika, ili štrajk advokata od pre par godina, pa čak i seljačke bune i malinarske, stočarske i druge barikade puteva – bile neuporedivo društveno i politički relevantnije od po definiciji mrtvorođenih studentskih protesta. Fakulteti i studentarija jesu relativno česta tema u medijima, kao i na kafi kod komšinice (posebno ako nam dete studira tu neku visoku školu), pa nam se može dogoditi omaška da precenimo broj, značaj i uticaj studenata u društvu. Ali, tada smo u krivu i napravili smo mentalnu grešku u koracima. Akademci u Srbiji su možda za nijansu glasniji, ali su nespretni, šeprtljavi i nebitni poput globalnog zagrevanja u Trampovoj administraciji.

Najzad, nije ovo (samo) nekakav pesimizam, skepticizam ili defetizam jednog ubogog kolumniste i fakultetskog radnika. Inače suočenog sa prečestim vraćanjem ceduljice ili kombinacije na kojoj piše Karl Marks ili Maks Veber na ispitu iz Socioloških teorija. Zato što je posredi teško pitanje, pa ko će sad to još naučiti, naopako. Niti je u pitanju nekakav vrednosni ili pristrasni, već isključivo sociološki, empirijski i objektivni stav. Dakle, ovo ne znači da je naročito dobro ili naročito loše to što studentski protesti mahom predstavljaju samo buru u čaši vode, već znači samo da je naprosto tako. DŽaba bilo konja vranih, po amfiteatru razigranih, ali fakulteti nisu i ne mogu da budu centralno mesto političkog i protestnog organizovanja nekog društva iz mnogih strukturnih i odvajkadašnjih razloga. Studente zaista treba ohrabrivati na to da se sociopolitički angažuju, kako bi učili i kako bi se razvijali kao odgovorni i politički svesni građani. Međutim, ne treba očekivati da će baš studenti biti oni koji će doneti političku promenu.