Genocid, varvarstvo i civilizacija

Samo u tom logoru smrti, za pet godina, ubijeno je više od milion Jevreja.

Zahvaljujući posleratnoj istoriografiji i kulturi sećanja, pa i igranim filmovima i dokumentarcima, javnost jeste relativno upoznata sa načinom funkcionisanja nacističkih fabrika za istrebljivanje ljudi.

Međutim, i dalje nam izmiče promišljeno razumevanje logike koja se nalazi u osnovi ili iza tih zastrašujućih stočnih vozova, prerušenih gasnih komora i pratećih krematorijuma.

Kako i zašto je civilizovana ljudska životinja sposobna za ovakva zverstva i varvarstva?

Deo odgovora krije se u jednom mahom nepoznatom i posve zaboravljenom genocidu u današnjoj Namibiji, gde su od 1904. do 1908. godine već bile isprobane metode sistematskog istrebljivanja i izgladnjivanja, koncentracionih logora i eksperimenata na ljudima.

Adolf Hitler tada je bio petnaestogodišnji tinejdžer i ispisivao se iz srednje škole jer mu dotična nije išla. Reč je o genocidu nemačkog Drugog rajha nad narodima Herero, Nama i San na jugozapadu Afrike.

Gde, ko, šta?

Krenimo redom.

Početkom 20. veka, Nemačka je prednjačila civilizacijom Zapada.

Čak 33% svih dodeljenih Nobelovih nagrada za nauku između 1901. i 1910. godine, i 29% onih u narednoj deceniji, otišlo je u ruke građanima Nemačke. Modernu fiziku utemeljili su pojedinci poput Maksa Planka, Alberta Ajnštajna i Vernera Hajzenberga, a nuklearnu hemiju Oto Han i Lisa Majtner. Robert Koh bio je vodeće ime u bakteriologiji, Paul Erlih u imunologiji, a Verner fon Braun u aeronautici.

Ambiciozni studenti iz celog sveta slivali su se na univerzitete u Berlinu, Hajdelbergu, Getingenu i Tibingenu kako bi slušali i divili se divovima nemačke nauke.

U tom periodu, Nemci osnivaju i prvi moderni zoološki vrt, stvaraju prvi radarski sistem, sintetišu prvu plastiku, pronalaze prvi moderni frižider i prvi moderni automobil, sve u kreativnom miljeu ekspresionizma i Bauhausa.

Međutim, iza ovog fantastičnog naučnog uspeha, vrebala je jedna odurna pseudonauka. Bio je to tzv. naučni rasizam ili rasna biologija.

U pitanju je zlomisao prema kojoj čovečanstvo zapravo i nije jedna živa vrsta, već je šatro podeljena na više „rasa“. Koje je zatim i moguće i potrebno rangirati, od najviše („Arijevske“) do najniže („crne“), a za koju je upitno da li uopšte pripada Homo sapiensu.

Ovo nije bila neka minorna teorija nekolicine zadrtih fanatika i eugeničara, već zvanično znanje civilizacije Zapada.

Pri čemu se nije radilo samo o količini melanina u koži, zato što je „rasa“ značila i pripadnost određenom narodu (etnicitetu) i/ili veri. Uostalom, Jevreje, Jermene ili Tutsije istrebljivali su ljudi koji su imali istu boju kože.

I sad, ova nadrinaučna logika jeste imala svoj vrhunac u nacističkoj Nemačkoj i njenim satelitima poput Pavelićeve Hrvatske i Nedićeve Srbije.

Ali je započela ranije, u spomenutom istrebljenju naroda Herero, Nama i San, tom prvom genocidu 20. veka.

Kako navodi istoričar Nil Ferguson, Nemci su svoju kolonizaciju Afrike posmatrali kao veliki praktični eksperiment rasne teorije. Kolonijalno se zapljunuvši na puste obale jugozapadne Afrike 1884. godine, nameravali su da tamo nasele nemačke farmere i potisnu lokalno stanovništvo.

Odmah su uveli tek kasnije ozloglašene „rasne zakone“ i „rasnu higijenu“, pa crncima beše zabranjeno čak i da jašu konje i voze biciklove, morali su da salutiraju belcima, koji su ih izdašno tukli, silovali, linčovali i tretirali otprilike kao više primate (omiljeni naziv bio je „babuni“).

Nezgodacija je bila samo u tome što ovi crni ljudi uopšte nisu bili detinjaste i rasno inferiorne karikature iz ove karikaturalne teorije, već izuzetno snažni, vešti i očvrsnuli stočari i ratnici.

I koji su podigli ustanak protiv svojih „arijevskih“ gospodara već 1904. godine, ubijajući oko stotinu nemačkih doseljenika, ali upadljivo civilizovano poštedevši njihove žene i decu.

Odgovor nemačkog Kajzera bio je brutalan, koliko i varvarski nemilosrdan. Genocidna namera jasno je iskazana u zvaničnim naredbama i vojnim dokumentima: „istrebljenje Herero naroda“.

General Lotar fon Trota koji je komandovao odmazdom poručio je da „ovakvu naciju treba uništiti“ zato što je u pitanju „rasna borba“.

I, u planski organizovanim racijama, muškarci, žene i deca masakrirani su topovima i Maksim mitraljezima bez izuzetka.

Preostala populacija proterana je u pustinje Namib i Kalahari, kako bi pomrli od gladi i žeđi.

Pobijeno je oko 100.000 ljudi, što je bilo oko 80% Herero, Nama i San populacije.

Retki preživeli prebačeni su u koncentracione logore na prinudni rad, gde su bili izgladnjivani i prebijani, a nad mnogima su vršeni medicinski eksperimenti poput onih u Aušvicu, samo oko 30 godina kasnije.

Tek svaki deseti logoraš je preživeo, a oko 300 lobanja ovih sirotih ljudi bilo je poslato na nemačke univerzitete na „rasne“ analize.

Uzgred, nemačka vlada se izvinila za „događaje“ u jugozapadnoj Africi tek 2004. godine, nazvavši ih genocidom tek u julu 2015. godine.

Spomenute lobanje vraćene su u Namibiju 2018. godine.

Zvuči poznato?

Veze između nemačkog genocida u Namibiji (1904-1908) i holokausta (1941-1945) su i neposredne i gotovo lične.

Na primer, kolonijalni guverner nemačke Jugozapadne Afrike bio je Hajnrih Ernst Gering, otac onog poznatijeg Geringa, naciste Hermana.

Zatim, Hans Grim, tvorac ekspanzionističke i velikonemačke ideje o „Lebensraumu“ ili „Životnom prostoru“ proveo je 14 godina baš u Africi. Eksperimente nad Afrikancima obavljao je izvesni rasni teoretičar Eugen Fišer, od kojeg je medicinu učio i Jozef Mengele.

A Fišerov bestseler „LJudsko nasleđivanje i rasna higijena“ (1921) u zatvoru je čitao i Adolf Hitler, i citirao je u „Mojoj borbi“.

Sve ovo znači da su uzroci holokausta mnogo dublji od onog prostog objašnjenja prema kojem je, eto, jedna ekipa antisemitskih bandita u braon košuljama na prevaru preuzela vlast 1930-ih, pa uzela da „konačno rešava“ neka „jevrejska pitanja“.

Najzad, gorljivi antisemita je bio i Staljin, a rasista i Čerčil.

Namera iza našeg opisa te zastrašujuće, tragične, ali i u mnogome nepoznate istorijske epizode sa jugozapada Afrike nije u etiketiranju nemačke države i nacije kao hronično „genocidne“.

Niti je ona u nekakvoj relativizaciji ili razvodnjavanju nacističkog genocida nad Jevrejima jer „svi su to radili“ i pre i posle.

Poenta ovog vraćanja jedan istorijski korak unazad samo je u usredsređivanju pažnje na ono dugotrajnije zlo i naopako u evropskim lobanjama.

Mnogi koji su se bili latili genocida tokom 20. veka, organizovali su i opravdavali svoja zlodela na osnovu jedne virulentne ideje rasizma i etnonacionalizma, a koja se možda ponajbolje očitava na primeru Afrike.

U tom smislu, umesto da Evropljani „civilizuju“ Afriku, biće da je Afrika ta koja je od Evropljana napravila – „divljake“.

I zato je važno da razumemo kako pseudonaučni rasizam nije neka marginalna, potkulturna ideologija tzv. „ekstremne desnice“ i neonacista po bespućima interneta.

Onih nesrećnih „incela“ što dižu ruku na „Sieg Heil“ jer ne dižu spolovilo na suprotni ili pak isti spol.

Rasna segregacija bila je pravilo i na jugu Sjedinjenih Država i u Južnoj Africi, sve do duboko u 20. vek.

Pretpostavka je da se u Sredozemnom moru 2015. godine utopilo preko 1200 migranata, 2016. njih 4700, a 2018. njih 2200.

Zamislimo samo taj javni gnev, medijski „šok i nevericu“, ukoliko bi se na nekom brodu utopilo par hiljada belih, srednjeklasnih individua?

A zašto isto to ne zaslužuju one tamnoputije i siromašne osobe?

Pročačkajmo komentare, opise i strahove Evropljana, pa i mnogih građana Srbije, kada je reč o migrantima sa Bliskog istoka i podsaharske Afrike.

Ili mnogih bledolikih Amerikanaca u vezi sa migrantima Latinoamerikancima, koji prema predsedniku Donaldu Trampu sa sobom „donose drogu, donose kriminal, donose silovanja“.

Nemački general fon Trota odlučio se na istrebljenje čitave Herero populacije zato što „mogu da zaraze nemačke trupe svojim bolestima“. A zar i danas ne drobimo o bolestima i zarazama koje prenose nama drugi i drugačiji, virus HIV-a homoseksualci, a najnoviji korona virus – Kinezi?

Mnogi ljudi i danas učestalo i potpuno komotno razmišljaju u kategorijama superiornijih i inferiornijih ljudskih populacija.

I samo ih zbog političke korektnosti nešto ređe nazivaju „rasama“.

Ali princip jeste isti, dok su ostalo nijanse, rečima onog novosadskog pesnika. Kako Evropljani posmatraju Afrikance ili Balkance?

Kako mi vidimo Kineze, muslimane, Albance?

Kao pripadnike iste ljudske vrste, i ljude kao što smo i mi sami, ili i ne baš sasvim? I šta tačno kolonijalno znači kada kosovske takse ili crnogorsko uređivanje slobode veroispovesti nazivamo – „anticivilizacijskim“? Za sociologa Zigmunta Baumana, Holokaust jeste bio definitivni proizvod civilizacije, a ne „varvarstva“.

Zasnivao se na racionalnoj birokratiji, jasnoj podeli zadataka i rada, taksonomskoj kategorizaciji, (pseudo)naučnim teorijama i, pre svega, na jednoj industrijskoj proizvodnji uz pomoć železnice i pesticida.

Jedino što se industrijski bila proizvodila – smrt.

Izuzetno je važno sećati se Holokausta ili Šoe, odnosno genocida nad Jevrejima.

Ali tada moramo razumeti da je genocida bilo i pre i posle Drugog svetskog rata. I ne smemo zaboraviti da svi oni razlozi zbog kojih je Aušvic bio moguć, postoje i danas.