Glasanje utrobom

Prvi sistem je brz i instinktivan, i laički ga i ne smatramo za neko naročito mišljenje. To je situacija u kojoj se npr. uplašimo zmije ili nasmejemo na video klip mačića na internetu, kada saberemo dva i dva, shvatimo da je predmet A bliži od predmeta B, prepoznamo gnevno lice na ulici, u milisekundi čujemo ljutiti ton u glasu supruge, osetimo strah zbog turbulencije u avionu itd. Drugi sistem je već sporiji i zamišljeniji.

Uključujemo ga kada npr. treba da pomnožimo 52 i 37 na kontrolnom zadatku, pokušavamo da se setimo asocijacije u Slagalici, motrimo na svoje ponašanje na večeri sa kolegama i šefom, razmatramo alternativne putne pravce zbog gužvi na granici, ili pak pišemo kolumnu za Vikend Danas. Analiza ova dva sistema su osnovna tema izuzetne studije psihologa, ekonomiste i Nobelovca Danijela Kanemana, Misliti, brzo i sporo iz 2011. (Heliks, 2018). Iako su o ovim stvarima zapravo govorili još starogrčki filozofi poput Platona, razlikujući afektivni i razumski deo duše.

Sistem 1 je automatski, intuitivan, nesvestan, ne kontrolišemo ga i ne zahteva napor. Sistem 2 je racionalan, refleksivan, samosvestan, kontrolišemo ga i zahteva određeni trud. Hajde, koliko je 2+2, a koliko 52×37? U našoj kulturi preferiramo Sistem 2, ali su oba podjednako važna za naš opstanak i blagostanje. Dok učimo francuski jezik ili da vozimo automobil, mukotrpno je aktivan Sistem 2. Ali namera nam je da taj jezik ili vožnja postanu automatski i intuitivni.

Da ih obavljamo bez razmišljanja ili Sistemom 1, poput maternjeg jezika ili iskusnih vozača. Suština svakog učenja, vežbanja, treninga ili prakse, od košarke do matematike, jeste u zameni napornog Sistema 2 sa automatskim i glatkim Sistemom 1. Naše realno mišljenje i ponašanje obično je rezultat oba sistema.

Dok ćemo na prazan parking svoj automobil uparkirati automatski i instinktivno (Sistem 1), da bismo paralelno parkirali na uzano parking mesto, aktiviramo onaj svesniji, oprezniji i kalkulišući Sistem 2. Ili, dok kolumnu pišemo racionalno, kontrolisano i samosvesno (Sistem 2), mnoge ideje se pojave intuitivno ili padnu na pamet odjednom, tokom šetnje ili tuširanja, za šta je opet kriv Sistem 1, hvala mu.

U našim jezicima i njihovim metaforama, govorimo da je racionalni Sistem 2 stvar našeg mozga ili glave, a instinktivni ili emocionalni Sistem 1 stvar našeg srca, stomaka, želuca ili utrobe. Što je greška, zato što se oba ova sistema nalaze u našem mozgu ili umu. Tamo jeste smešten naš razum, ali i naše emocije, naši refleksi i naše intuicije. Uostalom, srce je samo hidraulička pumpa, a želudac tek biohemijska fabrika za proizvodnju energije. Automatski Sistem 1 samo je onaj stariji, drevniji i reptilski deo mozga, a koji nam je zajednički i sa spomenutim zmijama i mačićima.

I sad, ironija prenapučena taštinom je da mislimo da većinu našeg mišljenja i života čini – svesni i racionalni Sistem 2. I da mahom racionalno zaključujemo, razmatramo i donosimo odluke u životu nam i egzistenciji. I sopstvenu biološku vrstu tada smo krajnje sujetno nazvali Homo sapiens ili razumnim čovekom. Ali čovek je i dokoličarska vrsta sa mozgovima koji lenjivo koriste razne mentalne prečice.

Pa najveći deo našeg svesnog života zapravo provodimo – nesvesno. Sasvim automatski percipiramo svet oko nas, prepoznajemo čvrste objekte, orijentišemo svoju pažnju, instinktivno govorimo, čitamo i pišemo, brzo odgovaramo na pitanja o glavnom gradu Francuske ili o piscu Na Drini ćuprije, uzbuđujemo se na grudi i zadnjice, gadimo se glista i bubašvaba. I dok nam se avion trese i podrhtava mislimo Gotovo je, umreću (Sistem 1), a ne Statistički gledano, avion je najbezbednije prevozno sredstvo (Sistem 2).

A ovako i glasamo na izborima. Automatski, instinktivno, nesvesno, bez naročite kontrole, intuitivno i osećajno. Glasamo automatskim Sistemom 1 u mozgu ili, jezikom metafora, glasamo srcem, utrobom ili želucem. A to je činjenica koju upadljivo propuštaju da ukapiraju istraživači javnog mnjenja, sociolozi i politikolozi, analitičari i komentatori, mediji i novinari, te narajcana i uticajna Tviter zajednica koja je racionalno zainteresovana za nekakvu, o jeresi, politiku i političke stavove.

Opšte je mesto, topla voda i rupa na saksiji da ljudi ne čitaju i ne razmatraju političke programe partija i političara za koje (ne) glasaju. Ali najčešće nismo svesni do koje ogromne mere glasamo na izborima ne bendajući nikakav razum, objektivnu procenu, samosvest i mentalni trud. Već uključujemo jedino mentalne prečice, reflekse, osećanja i intuicije Sistema 1.

Prema jednom istraživanju psihologa Aleksandera Todorova sa Prinstona, moguće je predvideti rezultate izbora sa zapanjujućom preciznošću. Evo i kako. Na brzinu, kraće od sekunde, pokažimo studentima fotografije kandidata za izbore koje oni lično ne (pre)poznaju. Dakle, bez bilo kakve politike, ideologije, konteksta ili objašnjenja. Priupitajmo samo koje lice deluje dopadljivije i izgleda kompetentnije? Ono anonimno lice sa fotografije koje je studentima puko i priprosto izgledalo najkompetentnije – bilo je realno pobedilo na stvarnim izborima u 70 odsto slučajeva.

Što je bolja prognoza od većine onih koju nude racionalni politički analitičari i ostali Tviter meteorolozi. Dobro je poznato i da na američkim predsedničkim izborima najčešće pobeđuje onaj kandidat koji je – viši rastom. U 28 izbornih ciklusa između 1900. i 2011, 18 puta je pobedio viši kandidat, osam puta niži, a dva puta su kandidati bili iste visine. Od 1789. do 2012, viši kandidati su dobili i više ukupnih glasova u 67 odsto slučajeva. Naprosto, visina i oblik lica (npr. snažna kockasta brada) glasačima reklamiraju dominantnost i kompetentnost, što jesu poželjne osobine za političara i državnika. LJudi se ne udubljuju u programe i ideje, već misle i glasaju automatski, intuitivno i instinktivno.

Da li onda treba posebno istaći da je Aleksandar Vučić visok čak 199 cm? Da je u međuvremenu promenio svoj imidž i ponašanje iz 1990-ih, pa danas govori smirenije, nosi naočare, više nije onoliko žgoljav, i generalno se ponaša <I>državničkije<I> i kompetentnije? Ili, prisetimo se Saše Jankovića i njegovih relativno impresivnih 600 kila glasova. I on je bio odavao utisak jednog kompetentnog, smirenog i pristojnog čoveka u okeanu sveopšte nepristojnosti.

Analitičari su se tada isuviše bili fokusirali na Jankovićeve stavove o koječemu, od Kosova i Vojvodine, preko EU, NATO i Rusije, sve do ratnih zločina i zdravlja delfina. Kao da je to bitno. Dok ljudske životinje po političkim izborima instinktivno rasuđuju o nečijoj kompetentnosti tako što automatski i nesvesno procenjuju nečiju 1) fizičku snagu i 2) poverenje koje ulivaju, a ne kompleksna ideološka smatranja.

U političkim analizama, kao prosečnog građanina ili birača najčešće konstruišemo popkulturnog Mister Spoka iz Zvezdanih staza ili Šeldona iz Teorije velikog praska. Jednog Homo ekonomikusa koji je odviše racionalan, kalkulišući i refleksivan dok razmatra i smatra neke politike. A građani Srbije, kao i planete, mnogo više liče na Homera Simpsona – popkulturnog heroja nad kojim u potpunosti i bez mnogo samosvesti vladaju trenutni instinkti, osećanja, želje i strasti. Pa deder pivo, krofnu i ostalu slatkorečivost ovamo.

Najveći broj ljudi u društvu ne glasa tako što promišljaju političke stavove i bistre ideologije. Već glasaju iz stomaka ili na osnovu instinktivnog Sistema 1, kao da se nalaze pred mačićima ili zmijama. Uzgred, isto važi i za šatro racionalne protivnike vlasti Aleksandra Vučića. Čega je on sasvim svestan, što ga neobično nervira i na šta ne propušta da referiše, nazivajući te protivnike elitom. Bio to suficit u budžetu, novi autoput, nova fabrika, uvećanje plata ili penzija, uspešan belosvetski susret, porast BDP ili Srbije na nekakvoj rang listi – mnogi Vučićevi protivnici će na sve to takođe reagovati instinktivno i automatski negativno i mrsko.

Uz vredne, važne i hrabre izuzetke, mali je broj onih analitički i istraživački raspoloženih individua koje će zaista i uključiti svoj kognitivni Sistem 2, te objektivno proceniti izdašno reklamirani i najnoviji uspeh režima. Naravno, ni Vučićevi glasači, simpatizeri i ostali zaljubljenici nisu racionalna ekipa koja aplaudira hladnim ekonomskim pokazateljima, već jedino njegovoj ličnosti, karakteru, marljivosti, mudrosti i promisli.

LJudi ne glasaju razumom, ljudi glasaju utrobom. Intuicijom i osećanjima. Glasaju reptilski, estetski i erotski. Da li mi se neko sviđa? Kako mi neko deluje? Izgleda? Kakav utisak ostavlja? Da li je snažan? Da li mu se može verovati? I zato, ukoliko neko uopšte želi da pobedi Vučića na izborima, treba da misli na Homera Simpsona, a ne na Mister Spoka kao na paradigmu srbijanskog biračkog tela.

Uostalom, baš zato propagandni ili prorežimski mediji mudro prikazuju opozicione političare samo kadrovima i fotografijama na kojima ovi pokazuju zube. I neozbiljno se keze i zevzeče, ili su preteće gnevni i besni. Jer evolucija prirodnom selekcijom obdarila nas je sposobnošću da u delovima sekunde procenimo prijatelje i neprijatelje, priliku i pretnju.

Da prepoznamo dominantnost i stepen poverenja, kao i emocije na licu, u tonu i ponašanju. Poput gazela u afričkoj savani, i ljudi najčešće misle instinktivno, automatski i brzo, a ne sporo. Zajeb je samo u tome što za preživljavanje u političkoj džungli obično valja zastati, izmeriti i razmisliti. Pomnožiti 52 i 37, a ne samo sabrati dva i dva.