Godine umiranja

Šta treba da činim?

Čemu mogu da se nadam?

Ovo su tri osnovna pitanja filozofije koja je postavio Imanuel Kant u svoje tri čuvene Kritike – čistog uma, praktičnog uma i moći suđenja još krajem 18. veka.

Dok ista pitanja u epidemiji postavljaju i gotovo svi ljudi na svetu danas.

Šta (ne) znamo, šta da radimo, i čemu da se nadamo?

Posebno nakon još jedne revolucije planete Zemlje oko svoje zvezde ili Sunca.

Jer svako je amaterski filozof posle mamurluka, prasećeg pečenja i ruske salate.

Vreme je samorefleksije i svođenja računa.

A iza nas su vreme smrti ili godine umiranja, odnosno upadljivog viška smrtnosti građana Republike Srbije od i/ili zbog kovida-19.

Smrtnost je i početak i kraj svakog filozofiranja.

I onda, šta možemo da znamo, pitao se Kant?

Pa, mrtvozorni račun je sledeći (hvala prijatelju sa Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu na proračunu).

Samo na osnovu zvaničnih podataka Republičkog zavoda za statistiku, a u poređenju sa desetogodišnjim prosekom, taj višak smrtnosti u našoj Republici u prošle dve godine bio je tragično vrtoglav. Umrlo je i do četiri puta više ljudi nego što ljudi umire inače.

„Višak smrtnosti“ je i krajnje pouzdan statistički podatak o raspojasanom umiranju u državama poput Srbije.

U onim državama sa više testiranja, dostupnijim zdravstvom, efikasnijom birokratijom i transparentnijom javnom upravom, ovaj podatak se gotovo poklapa sa zvaničnim brojem preminulih.

A u ovakvoj državi i društvu, imamo dramatični raskorak.

A NEMA NI DANA ŽALOSTI: Jer, ukupan višak smrtnosti u Srbiji od početka epidemije do danas (april 2020 – novembar 2021) je tačno – 44.587 ljudi.

A zvaničan broj preminulih od kovida je 12.806.

Dakle, kad saberemo sve ljude koji su umrli tokom epidemije, i još bez smrtonosnog decembra, ima ih čak 44.587 više u poređenju sa (inače stabilnim) prosekom umiranja.

Drugim rečima, jedan ceo Sombor je izbrisan sa lica (naše) zemlje zbog koronavirusa.

A i prema zvaničnim podacima, mesecima umire oko 30-40 ljudi dnevno.

Što je isto kao da se svakog dana u nekakav klanac survava ili sa autoputa izleće po jedan autobus pun ljudi.

Razmislimo o tome na tren. Jedan. Autobus. Mrtvih. Svakog. Dana.

A nema dana žalosti, niti mrske klasične muzike sa radija i televizora tim povodom.

Od koronavirusa prošle godine preminuli su i Đorđe Balašević, Dragoljub Đuričić, Sanja Ilić, Vlasta Velisavljević, Predrag Živković Tozovac, Zafir Hadžimanov, Đorđe Marjanović, Zoran Simjanović, Lane Gutović, Marina Tucaković, Nenad Nenadović, Marko Živić i drugi. Bile su to odistinske „godine opasnog življenja“, odnosno preteranog i masovnog umiranja.

Da li će i ostati?

I onda, šta treba da činimo, pitao se Kant?

Prvo i osnovno, da se vakcinišemo.

Doduše, neko i trpa Pavlovićevu mast u nos, a stočne lekove u želudac. Međutim, ono što zaista činimo u poslednje vreme jeste da naprosto – odustajemo, zar ne?

Dosadilo je i bogu i ljudima.

Umesto da ostanu udarne, i vesti o preminulima gradualno su premeštene negde između sporta i vremenske prognoze u TV Dnevniku.

Za mnoge ljude, epidemija kao da je bila i prošla.

Proslavlja se, okuplja i obeležava, grli i cmače u obraze triput, kao da sutra ne postoji.

Osim lekara, nikoga više nije briga.

Sve uprkos rekordnim brojevima novozaraženih.

I ljudski um je adaptivan poput koronavirusa, i prilagođava se novonastalom stanju, pa i nepojamnom broju mrtvih kao novoj normalnosti.

PRIRODNO ZASIĆENJE: Ljudi danas bataljuju maske, osim ako ih posao ne primorava na iste.

Prisustvo virusa uopšte nije faktor u odlučivanju o tome „šta da se radi“, kako bi rekao filozof Vladimir Iljič Uljanov.

Gotovo jedine vakcinacije su one treće ili buster doze.

Čak i mi zadrti provakcinaši odmahujemo glavom u neverici na vesti o potrebi za – četvrtom dozom.

Došlo je do prirodnog zasićenja ili do zamora mentalnog materijala.

I osim posebno tragičnih slučajeva (poput smrti trudnica), najnovije vesti o kovidu nas interesuju poput državnih udara u Mjanmaru.

Sve to sa maskama i dezinfekcijom ruku već deluje toliko dosadno i tako prokleto puritanski.

Pa deder alkohola u grlo za praznike, umesto da nam jedino dlanovi vonjaju na votku.

Na delu je lažni osećaj sigurnosti, iako virus nigde nije otišao, naprotiv.

U igri je – veliko opuštanje.

Jer, dokle više?

Novi talasi i najnoviji sojevi, razne Delte i Omikroni, prozvani poput negativaca iz naučno-fantastičnih filmova.

Prisetimo se, u proleće 2020. slušali smo o nasušnoj potrebi da „zaravnimo krivu“, te izbegnemo „italijanski scenario“.

Da nam ne postrada ceo zdravstveni sistem, a ljudi ginu po hodnicima ambulanti.

Da peremo ruke i nosimo maske, jer tada nismo umeli bolje.

Početkom 2021. stigle su i spasonosne vakcine, hvaljen Fajzer i Sinofarm.

Razboriti pojedinci se pelcovaše, i nadali smo se najboljem.

Na traljavu gurku dogurali do oko 48 odsto vakcinisanih.

Malo li je na ovu skupoću, te na hronično i viralno nepoverenje prema institucijama u društvu? Međutim, sada je početak 2022.

I čak i sa vakcinama i pratećim antitelima, nova godina ne deluje ništa više ohrabrujuće od prošle.

I onda, čemu možemo da se nadamo, pitao se Kant?

Ako je verovati internet mimovima, 2022. će biti još jedna umobolna i već viđena repriza.

Novogodišnja Tesna koža iznova i iznova.

Samo još više jednog te istog. Još polugodišta ili semestara onlajn, još redova ispred pošte, banke i dragstora, još nagovaranja i moljakanja na vakcinaciju, i još teorija zavere.

I još umiranja.

Kao da nam svega nije bilo dovoljno, preko glave ili spolovila, krajem novembra se pojavila nova verzija virusa – Omikron.

Hvala Darvinu, pa virus takođe evoluira u svojoj borbi za opstanak, kao i sva živa bića u kosmosu.

Omikron se zato širi brže od prethodnih sojeva (inače već krajnje zaraznog virusa), i verovatno je da ćemo ga dobiti ili da ćemo se zaraziti ako dosad nismo.

Iako jeste manje smrtonosan od Delte, posebno za vakcinisane, veća zaraznost znači i više hospitalizacija.

Pa smo se bili vratili natrag u proleće 2020, u novu-staru potrebu da zaravnimo krivu i sačuvamo zdravstveni sistem od kolapsa. Lekari i medicinske sestre su odavno prešli svoju tačku pucanja.

A nama, srećnicima izvan crvene zone, postalo je tačno svejedno.

PROLIFERACIJA TUGE: Uzgred, mnogi su predvideli ovu nevolju.

O tome smo drobili i ovde u Fusnotama (Nema opuštanja, 31. jula 2021). Bez brze i globalne vakcinacije, svi su znali da će virus da mutira ili evoluira, da će se pritajiti i zatim pojaviti kao još brži, jači, bolji.

To je bila Delta, pa se ništa nije promenilo.

Sad je stigao još nezgodniji Omikron, i očigledno je da se ništa promeniti neće.

Možda i najopasnija društvena posledica ili nuspojava kovida-19 je spomenuto odustajanje, te kolektivna nebriga spram umiranja bližnjeg svog.

Ako ne i gubitak nade u budućnost u celini, budućnost Srbije i budućnost naše dece, i mimo vešto nazvane i gotovo permanentne kampanje partije na apsolutnoj vlasti.

Među nama je prirodno biološko oružje sproću čovečanstva – i ništa.

Ko zna, možda su nam očekivanja bila previsoka?

Nada u ljudski razum preterana?

Slika o zapuštenosti našeg društva isuviše ružičasta?

Naivno i lakoverno, smatrali smo da ukoliko preživimo one prve nedelje i mesece epidemije i zatvaranja, pa onda prvu godinu (do vakcina), ili prve dve godine (do kolektivnog imuniteta), sudija će odsvirati kraj, a mi najzad stići na neku novu obalu.

Ali kopno još uvek nije na vidiku.

I to razočarenje je izvor našeg očaja ili kurcobolje.

Na delu je proliferacija tuge.

Imali smo priliku da ukrotimo virus i nismo uspeli u tome.

Postali smo plen istih onih rizika koje smo predvideli.

A poduzimali smo mere opreza, nije da nismo, kako smo znali i umeli.

Mnoge od njih su bile preterane, poput izuvanja patika pred vratima ili ribanja tetrapaka iz prodavnice alkoholom, ali smatrali smo da delujemo u korist svog zdravlja, naših bližnjih, pa i za neko više dobro.

Nadali se sigurnosti i opuštanju koje će biti trajnije, ako ne i za stalno.

Kad ono šipak ili falus.

Čemu onda sav taj trud?

Šta ako se epidemija nikad ne završi?

Kažu da ćemo ovu kugu jednom obuzdati ili kontrolisati.

Slaba je to vajda ili uteha, pošto je čitava 2021. prošla u tragičnom dokazivanju da nećemo.

Svaki novi talas pratilo je sve manje reakcija.

Svojevremeno je SARS-CoV-2 bio novi koronavirus.

Danas već deluje drevno, trajno i beskonačno.

Pa govorimo o Generaciji K, gde K označava kovid.

A ispit kod autora ovih redova, i vanrednog profesora sociologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, već je položilo na stotine studenata i studentkinja, i kojima on nikad nije video lice ispod maske.

Preostaje nam jedino da ponovimo gradivo iz istorije filozofije.

Šta mogu da znam?

Da vakcine bezbedno deluju i da su efikasne u borbi sa smrću.

Ali i da je zbog kovida-19 prekobrojno preminulo oko 45.000 ljudi u Srbiji.

Da nije korona virusa, oni bi danas bili živi.

Šta treba da činimo?

Da se vakcinišemo, pričuvamo, pripazimo, i ne opuštamo (mere) i u 2022.

Jer, biće da je ova epidemija poslovični maraton, a ne sprint.

Ali koliko ljudi imaju fizičke i mentalne snage da ga istrče? Čemu možemo da se nadamo? Pa, valjda srećnijoj novoj godini, Kanta mu poljubim. Živi bili i (pre)živeli.