Gostoljubiv narod

Dakle, srdačni, topli, gostoprimljivi, druželjubivi, dobri domaćini, otvorenog srca i mekane duše. Dobro, ne baš gostoljubivi kao Eskimi, koji će dragom gostu ponuditi i svoju ženu da opšti sa njom, ali fakat tu negde, odmah ispod, zar ne? Prema sjajnom istraživanju Dragana Popadića i Mikloša Biroa iz 1999. godine („Autostereotipi i heterostereotipi Srba u Srbiji“), najveće slaganje ispitanih Srba (90%) je upravo oko toga da su Srbi „gostoljubiv narod“. To je gotovo nesporna datost i primarna vrednost koju toliko obožavamo da mislimo o sebi. Zemlja se okreće oko Sunca, preljuba boli, nemački automobili su najbolji, dobro je oprati ruke pre jela, a Srbi su naprosto gostoljubivi i tačka. Sve dok gost nije drugačije vere i drugačije boje kože.

Jer, ima i taj neki Galup. Ugledna i ogromna kompanija koju je 1935. godine osnovao izvesni Džordž Galup i koja se bavi istraživanjem javnog mnjenja širom sveta. I, dotična je 23. avgusta ove godine objavila rezultate svog globalnog istraživanja o državama koje su najviše i najmanje gostoljubive ili prihvatljive prema migrantima. Konstruisan je i Indeks prihvatljivosti migranata, na skali od 1 do 9 (što više „bodova“, više prihvatljivosti), a u istraživanju je učestvovalo čak 139 zemalja sveta. Galupovci su tim povodom merili socijalnu distancu, odnosno postavili su tri standardna pitanja za istraživanja ovog tipa: „Molim vas, kažite nam da li vi lično smatrate da su ove stvari dobre ili loše – 1) da imigranti žive u vašoj zemlji, 2) da imigrant bude vaš komšija, 3) da imigrant stupi u brak sa vašim bliskim srodnikom?“. I sad, kako je prošla Srbija? Katastrofalno i skandalozno, blago rečeno.

Od 139 zemalja sveta, Srbija je na bednom, zadrtom i tragičnom 136. mestu po prihvatljivosti migranata. Dakle, četvrta odozdo, otpozadi ili zguza, na celoj prokletoj planeti. To je ta neka „provera realnosti“ ili „rijaliti ček“ u vezi sa svojim mestom na kugli Zemaljskoj. Indeks prihvatljivosti migranata za Srbiju je mršavih i anoreksičnih 1.80 (od 9). Da bude jasno, Galupovo istraživanje ne govori o tome koliko migranata ima u dotičnoj zemlji, niti kako se građani ili države prema njima ponašaju. Nije ispitivana prihvaćenost, već (ne)prihvatljivost. Valja ponoviti, testirano je samo šta građani lično misle, da li je „dobro“ (3 poena), „zavisi/ne znam“ (1 poen) ili „loše“ (0 poena) da im migranti žive u 1) državi, 2) susedstvu ili 3) porodici. Tačnije, testirano je upravo to koliko (ni)smo gostoljubivi prema ljudima iz drugih država. I na tom testu, suprotno ugodnim stereotipima koje negujemo o sebi, smo kao država i društvo gromoglasno pali. Toliko o gostoljubivosti, te o ksenofobiji i rasizmu našem nasušnom.

Pitanje koje se nekako samo nameće i rađa glasi: a kako su prošli ostali? I, stotinu mu Galupa, ko je „gori“ od nas? Jer, bolji su gotovo svi ostali. Poslednjih deset država (od 130. do 139. mesta), tj. države koje su najmanje prihvatljive, otvorene ili gostoljubive prema migrantima su sledeće: 130. Hrvatska (2.39), 131. Estonija (2.37), 132. Češka (2.26), 133. Letonija (2.04), 134. Izrael (1.87), 135. Slovačka (1.83), spomenuta 136. Srbija (1.80), 137. Mađarska (1.69), 138. Crna Gora (1.63) i 139. Makedonija (1.47). Drugim rečima, po ovom pitanju, od Srbije su na svetu „gore“ (pozicionirane) samo Mađarska, Crna Gora i nesretna Makedonija na samom dnu. Naravno, ono što odmah upada u oko je činjenica da su, sa izuzetkom Izraela, u poslednjih i najksenofobnijih deset država sveta sve zemlje Istočne Evrope, odnosno zemlje Istočnog bloka, bivšeg Sovjetskog Saveza ili bivše Jugoslavije. A u istoj grupi pri dnu, tek za nijansu bolje kotirane, su 122. Rumunija (2.93), 124. Bosna i Hercegovina (2.71), 126. Rusija (2.60) i 129. Bugarska (2.42), na ovoj raskrinkavajućoj i očiotvarajućoj listi u vezi sa gostoljubivim i posve otvorenim istočnjacima, odnosno „toplim“ slovenskim dušama. Na kraju spiska, zajedno sa nama je mahom famozni „region“. Zemare, takoreći. Možda ima neke utehe u saznanju da se i susedstvo nije proslavilo i da, kako se krećemo ka (moralnom) dnu, sve smo bliži kući. Ali, jadna je to uteha.

Dobro i dođavola, a ko je onda na vrhu ove Galupove liste? Od prvog do desetog mesta nalaze se: 1. Island (8.26), 2. Novi Zeland (8.25), 3. Ruanda (8.16), 4. Sijera Leone (8.05), 5. Mali (8.03), 6. Australija (7.98), 7. Švedska (7.92), 8. Nigerija (7.76), 9. Burkina Faso (7.74) i 10. Irska (7.74). Odmah ispod su 11. Norveška (7.73), 15. Holandija (7.46), 18. Sjedinjene Američke Države (7.27), 23. Nemačka (7.09), 38. Velika Britanija (6.61), 43. Italija (6.49) i 46. Francuska (6.46), a ušuškane između njih, i u istom zavidnom vrhu, su i Obala Slonovače, Čad, Senegal, Gvineja, Togo, Gana i Zimbabve. Dakle, red podsaharske Afrike, red zemalja Zapada, i tako je gotovo bez izuzetka u prvih pedesetak mesta po Galupovom Indeksu prihvatljivosti migranata. I, tačno, ima neke lingvističko-istorijske ironije u tome da je država koja u svom nazivu ima „led“, Island, država koja je istovremeno najprihvatljivija i „najtoplija“ prema migrantima. Ilustrativno je i da su (uprkos Donaldu Trampu i njegovima), građani mrske Amerike pozicionirani prilično visoko, u prvih dvadeset zemalja sveta. Slično je i sa Šveđanima i Nemcima koji se (takođe) suočavaju sa velikim prilivom izbeglica, ali to ne menja njihovu socijalnu distancu prema ovim ljudima. Uzgred, od balkanskih pravila sa dna ksenofobne kace odskaču Slovenija (4.42) na 98., i Kosovo (4.17) na 103. mestu (da, Kosovo je tretirano kao nezavisno), dok je tek Albanija (7.22) na visokom i zavidnom 20. mestu na svetu.

I sad, zlonamernici kojima je Galup uzdrmao stereotip o sebi i drugima će komotno reći i odmahnuti udovima: meh, „lako“ je ovima sa Islanda i Novog Zelanda, a tek onima iz Ruande i Sijera Leonea, da budu naročito prihvatljivi prema migrantima – kada tamo i onako niko ne želi da živi. Oni šatro suvisliji će ove podatke pokušati da relativizuju i razvodne navodima da se ksenofobne i neprihvatajuće zemlje Balkana i okruženja mu nalaze na tzv. „balkanskoj ruti“, pa su navodno pod većim „udarom“ migranata i izbeglica. Kao da je u pitanju elementarna nepogoda, pa ljudi nekako prirodno ne mirišu poplavu, sušu, uragan ili tornado. Međutim, detaljniji, baš kao i raniji podaci Galupa (npr. iz 2015.) svedoče o tome da (jugo)istočna Evropa nije bila prihvatljiva prema migrantima i pre migrantske krize. Istina je onespokojavajuća i žalosna, koliko i ružna. Oko dve trećine građana Slovačke, Srbije, Mađarske, Crne Gore i Makedonije naprosto ne žele da njihove države uopšte prihvate migrante, a ponajmanje i božesačuvaj da im migranti dođu u komšiluk ili u familiju. Neće ni da ih vide. Što ih nimalo ne sprečava u tome da laprdaju i drobe o svojoj gostoljubivosti, naprotiv.

I zato nedavni odvratni događaji u Šidu ne treba da nas iznenađuju. Za slabije upućene, roditelji iz šidske opštine protestuju zato što ne žele da dopuste da deca migranata krenu u školu. Ej, deca! Ljudi sa nešto manjim brojem cipela, koji nisu ni crni, ni braon, ni ljubičasti, koji nisu ni Arapi, ni muslimani, baš kao ni bezbožnici ili crni đavoli (ponavljajmo ili sričimo zajedno, nije teško: to su D.E.C.A.). Baš kao što se i bilo protestovalo, demonstriralo, bogoradilo i po Fejsbuku na linč pozivalo u Banji Koviljači, Mladenovcu, Obrenovcu, Somboru, Kikindi i drugim mestima te navodno mirne i tolerantne Vojvodine, i šatro gostoljubive Srbije. A i ne treba nam Galup, ako nismo vični brojkama. Samo malo pročačkajmo po komentarima ispod vesti o migrantima u najčitanijim medijima i po društvenim mrežama i komotno se izložimo najodurnijem rasizmu i fašizmu dežurnih komentatora i sugrađana. Prisetimo se i bapskih priča o „Ciganima“ koji „kradu decu“, ili svoje nagle svesnosti o lokaciji novčanika u džepu (i ruci na istom?) kada u sredstvo javnog prevoza uđu „pripadnici romske nacionalne manjine“. Najzad, čak i da su ksenofobni demonstranti i zatucani rasisti iz Šida i unaokolo u manjini, zašto stereotipno gostoljubiva i domaćinska Srbija ne organizuje kontraprotest?

Galupova statistika je kurva, posebno kada raskrinkava i razbija utešne stereotipe o nama samima. Podsetimo, građani Srbije su po prihvatljivosti migranata na 136. mestu na planeti, četvrti odnazad, sa mizernim i mračnim Indeksom prihvatljivosti od 1.80. Ljudi iz zemalja Zapada i podsaharske Afrike su (naj)gostoljubiviji i neuporedivo prihvatljiviji prema migrantima od Srbije i zemalja (jugo)istočne Evrope, bez obzira na to kakve su im državne politike. Konačno, vlastodršci u Srbiji vole da predstave sebe kao menjače mentaliteta i slične socijalne inženjere, baš kao što i manično prate rejtinge Srbije po raznim belosvetskim top listama. Ukoliko želimo da se na temelju istine i realnosti smatramo gostoljubivima, kao i da izgradimo tolerantno i inkluzivno društvo, na tom bi mentalitetu valjalo poraditi i na toj rang-listi skočiti, a ne samo na protestantskoj etici vaskolikog rmbačenja. Jedno je misliti o sebi kako smo tolerantni i gostoprimljivi, a nešto sasvim drugo pokazati to na delu. Čak i pred anketarom iz Galupa.