Grčke boljke

Ali spisak se tu ne završava. Postoji i „Ichschmerz“, što je nezadovoljstvo samim sobom, odnosno „bol“ zbog samog sebe, a ne sveta unaokolo (na šta se, realno, veltšmerc tipično i svede). U težim oblicima, tu su i „Lebensmüdigkeit“, kao svojevrsni „umor od života“ u formi teške anksioznosti ili očaja, kao i „Zeitkrankheit“, „bolest vremena (doba)“, u smislu opasnog doba ili štetnog kulturnog miljea u kojem se živi. Postoji i izvesni „Kreislaufzusammenbruch“ („kolaps cirkulacije“), što zvuči jezivo, ali zapravo označava blagu bolešljivost, slabost ili vrtoglavicu zbog koje moljakamo šefa za jedan dan odsustva sa posla. Slično je i sa „Frühjahrsmüdigkeit“ kao „prolećnim zamorom“, odnosno mukom koja nas spopada s početka godine. Konačno, tu je i „Zivilisationskrankheit“ – „bolest civilizacije“ – koja označava sve probleme modernog doba na gomili. Sveopšti stres, akutno nemanje vremena, gomiletina informacija za obradu, sve do gojaznosti i dijabetesa, ovo su izrazi druga civilizacionskrankhajta.

Od koje tačno bolesti boluje današnja Evropa? Da li je dotična boljka stigla sa o(t)puštenog Mediterana – i koja je nemačka reč za to? „Grčki bol“ („Griechenlandschmerz“) ili „Grčka bolest“ („Griechenlandskrankheit“) možda? Evrozona, a sa njom i Evropska unija, već neko vreme deluju kao grčka tragedija u nastajanju. Zbog odsustva jasnog liderstva i zastarelosti pravila igre, 19 država koje robu i usluge plaćaju evrom uronjene su u ozbiljne probleme. Grčka ima svoju Veliku depresiju, stopa nezaposlenosti u Španiji je slična grčkoj (23,7 procenata), a u evrozoni kao celini ona je 11,5 odsto, što je duplo više od one u Sjedinjenim Državama. Optimistički scenario svodi se na nastavak stagnacije i još jednu izgubljenu deceniju, a onaj pesimistički predviđa – raspad. Kao morska so na ranu tada dolazi Grčka, koja, uz sufliranje mnogih ostalih mitoloških „južnjaka“, dovodi u pitanje sama pravila igre – njeno veličanstvo Štednju. Nakon pet godina štedljivosti koje nisu dale željeni rezultat, bilo je pitanje dana kada će na neku vlast doći neka „radikalna“ ekipa koja celu tu gužvu šalje dođavola. Srećom po kontinent, taj je radikalizam ovaj put stigao sleva. Većina grčkog naroda je demokratski – a to je već reč za boljku koju su izmislili Grci – izabrala politiku koja će odlučno prekinuti sa merama štednje. Ali i pokušati da sprovede istinske strukturne reforme koje bi uništile korumpirane kartele i oligarhije.

Međutim, prema verziji ove priče za Pericu i njegove drugare iz razreda, lenji Grci samo hoće da im se oproste dugovi. Da bi nastavili da žive kao Troško Trošić iz Troškograda, umesto da rmbače kako Vučić zapoveda. A u verziji vlažnog sna za ovdašnje desničare, novi grčki premijer Cipras i njegov bloger u kožnoj jakni Varufakis sada će Evropi da isplaze jezik i kleknu pred Putinom i njegovom gasnom muškošću. Iako su proklete komunjare i jašu popove u slobodno vreme, ne cepidlačimo sad: pravoslavac je mio ma koje vere bio. Dok je istina problematike napaćenog Starog kontinenta mnogo manje seksi i mnogo više poznata: korumpirani evropski kreditori su korumpiranim grčkim političarima neodgovorno davali gomiletine novca za koje su i jedni i drugi dobro znali da ga je nemoguće vratiti. Najveći deo tog novca je, naravno, stizao na račune i tih kreditora i tih političara, a ne u džepove grčkih građana. Kada je stvar jednom pukla, a sranja su pogodila ventilator, Grčka je uložila herkulovski napor da poboljša stanje svojih javnih finansija. Ali se i kaiš može stegnuti samo do određene mere, pre nego što sve ne popuca po rupama i šavovima. I ne počne da guši i davi, dovodeći zemlju do (ivice) humanitarne katastrofe.

Da ta ivica ne bi bila pređena, neophodno je olabaviti sa štednjom i otpisati značajni deo grčkog duga, što, uostalom, primećuje i zahteva svaki nepristrasni umerenjak bez hroničnog izliva kapitalizma u mozak. Pa i Obama preko bare, koji je svojevremeno isto to uradio sa otpisom dugova američkoj auto-industriji, pa sad likuje u Kongresu jer mu je ekonomiji nenormalno krenulo. Dug je bio otpisan i Đinđićevoj vladi, međunarodni kreditori su ga otpisali latinoameričkim zemljama osamdesetih, a Grčka i ostatak antifašističke Evrope su ga otpisale posleratnoj Nemačkoj. Zato što se dobro sećaju sopstvene alavosti nakon Prvog rata i kataklizme nacizma i Holokausta koja je usledila ubrzo. Naprosto, insistiranje na otplati neotplativog po svaku cenu mnogo je neodgovornije i neozbiljnije od podlog mita o lenjim i večito dužnim Grcima. Na ovo je, posle (slabo uspešnog) sastanka sa nemačkim kolegom Šojbleom i pred nemačkom publikom, upozorio i grčki ministar finansija Varufakis: „Kada se noćas vratim kući, doći ću u zemlju u kojoj treća najveća partija po snazi nije neonacistička, već nacistička partija“. Ljudska životinja će za svoje nedaće oduvek lako pronaći dežurne krivce, a korak do gasnih komora tada je prekratak.

Ali, čak i ako se nije uradio domaći zadatak iz učiteljice života, jasni su rizici odsustva dogovora i povlačenja Grčke iz evrozone. I njenih potencijalnih prvih pratilja poput Španije, Portugala ili Irske. Suština monetarnih unija je u njihovoj bespovratnosti: izlazak Grčke bi bio presedan koji bi rezultirao u hroničnoj nestabilnosti. Upravo je Nemačka profitirala na stabilnoj evropskoj valuti koja je njenu privredu učinila kompetitivnijom i globalno uticajnijom. Zbog svega ovoga su dogovor i kompromis imperativ za sve zainteresovane strane. Sudeći po izjavama vodećih aktera, i oni su toga svesni, uprkos zategnutoj i stegnutoj retorici. Ali to što Grčka i (protestantska) Evropa trenutno deluju kao dva revolveraša koji u pasivno agresivnoj pat-poziciji samo čekaju ko će prvi da povuče obarač ne znači mnogo. Osim činjenicu da je ceo svet jedan veliki špageti vestern, naravno. Međusobni sporazum, uz otpis grčkog duga, predstavlja jedini racionalni izlaz u ime dugoročno većih i važnijih ciljeva od novca – mira i stabilnosti. Bez kojih i novac ne znači i ne vredi ništa.

Međutim, priča o grčkom dugu i budućnosti evrozone je i nešto mnogo više od priprostih ekonomističkih razmatranja i strateških planiranja izvlačenja iz kolektivne bule. Taj će se sporazum već nekako i nadasve kompromisno parafirati, verovatno na uzajamno nezadovoljstvo ortodoksnih komunista u Grčkoj i neoliberala posvud unaokolo. Ali ova priča postavlja suštinsko pitanje o tome koje ideje zapravo vladaju Evropom i njenim novčanim izrazom, evrozonom. Koji je njihov smisao? Da li je on u tome da se evropski bankari i ostali kreditori obogate, ili je to nešto drugo? Evropsko monetarno i svako drugo ujedinjenje bi moralo da bude izraz međusobne saradnje, poverenja i solidarnosti. Kada neku evropsku državu pogodi elementarna nepogoda, ostale države se solidarišu i bahato ispomažu. Zašto su sa monetarnom katastrofom stvari toliko drugačije? S druge strane, kada su evropske ekonomije sarađivale i udružile se – napravile su Erbas (Airbus), vodećeg proizvođača aviona na planeti. I sletele su na kometu, jer im se moglo.

Grčkoj je danas neophodna solidarnost, a ne novi kredit pod uslovima koji stežu kaiš – oko vrata. Tek će tada evropsko drobljenje o saradnji i uzajamnom poštovanju različitosti imati realnog smisla mimo opštih mesta o dizanju svesti i ostalog. Dok smrtonosnim darovima uvek valja gledati u zube, a ponekad ih i pesnicom odalamiti. U svom uskom fokusu na (ekonomsku) slobodu, Evropa je bila zaboravila na ostala dva elementa one krilatice sa krvavih francuskih barikada. Krilatice koja je tu Evropu i utemeljila. Drugim rečima i za promenu, valjalo bi i malo više bratstva (i jedinstva!) i malo više jednakosti. A i malo više razuma u svemu tome ne bi bilo naodmet. To su stvarne bolesti doba (Zeitkrankheit) ili bolesti civilizacije (Zivilisationskrankheit) u kojima živimo. Konačno, Nemačka u svojim rečnicima možda ima gomiletinu reči za svaku moguću i nemoguću boljku, nevolju i nelagodu. Ali da bismo izlečili bolešljivo stanje u kojem se evropska ekonomija danas nalazi – ne moramo izmišljati nove reči. Solidarnost je sasvim dovoljna. I ona postoji u svakom rečniku.