Gromoglasni put

Zapravo, na svojevrsno lično hodočašće po centralnoj Evropi, među armijom sledbenika koji su došli da čuju Springstinovu muzičku propoved. „Skitnice poput nas, rođene su da trče“, zar ne? I na vozački, ali i emocionalno transformativno otkriće da li evropski Koridor 10, a zatim i Koridor 4 mogu da pariraju Gazdinom „Thunder Road“.

U Pragu, spomenuta gvozdena kugla njihala se gradom u kojem, uprkos zgodnoj metafori, više nije bilo gvozdene zavese za razbijanje. Taj posao Gazda je obavio na vreme: 1988. godine, iza zavese i u Istočnom Berlinu, kada ga je posmatralo oko 160.000 ljudi, najviše u istoriji ove zemlje. Danas su problemi nešto drugačije vrste nego kada je Springstin pozivao na rušenje Berlinskog zida. Na ovoj evropskoj turneji, oko četvrt veka kasnije, u Berlinu je propovedao protiv zidova koje podižu bankari, ali uvek u ime osiromašenih i obespravljenih.

Jer Springstin, kao dete rođeno iz neprirodnog, a strastvenog snošaja Džejmsa Brauna i Boba Dilana, i ostavljeno pored auto-puta u Nju Džersiju, na ovom evropskom putu se okrenuo svojim (pra)roditeljskim korenima. Bili su to soul koncerti, sa socijalno-političkim temama koje su crni ritam i bluz muzičari tradicionalno izbegavali: depresija, nemaština i bes radnog čoveka, a ne samo čoveka kojeg je ostavila draga. Iako i o njima nije propustio da kaže koju – posebno u Beču, za klavirom i prigušenim svetlima, standardno odgovarajući na kartonski ispostavljene muzičke želje srećnika. Ali, sa mnogobrojnim duvačima i pratećim glasovima čije vokalizacije se mogu opisati jedino kao – crne, tačkama „buđenja“ i „povratka“ koje neodoljivo podsećaju na one kojima „kumuje“ Džejms Braun – bila je to potraga za dušom, ritmom i bluzom. Stazama koje su crni velikani iz „Stax Records“ utabali po Zapadnoj Evropi još 1967. godine, Gazda se, pod teretom godina ali i istraživanja porekla ličnog muzičkog izraza, transformisao u harizmatičnog propovednika, uzevši sve najbolje iz Memfisa i Detroita, uz samo dašak soli iz vode koja zapljuskuje obale Esberi Parka.

I, uz stisak u grlu i neposlušnost dlačica po rukama i vratu, bio je to prvi stvarni susret sa osobom koju, čini se, poznajem ceo svoj zreli život. Jer, ne govori li „Badlands“ i o ovoj lošoj zemlji, kojoj treba „pljuvati u lice“ dok prema svojim građanima ne bude postupala dobro? Zar Springstinovi akteri iz „Glory Days“ nisu i bivši Jugosloveni dok sa setom pogrešno nazvanom „nostalgija“ govore o nekim prošlim, slavnim danima? „My City of Ruins“ je i o propadanju naših gradova, a proleterski valc „Jack of All Trades“ i o ovdašnjem „gubitniku tranzicije“ koji radi više poslova da bi prehranio porodicu. „Land of Hopes and Dreams“ je i soul molitva vozovima koji preko granice vode sve naše prijatelje i koji su svoju sreću potražili drugde i daleko. Reka iz „The River“ može biti i Dunav, sve dok budi istu nadu kod onog koji je krišom posećuje. A bol, tajne i tmina na ivici mog grada sigurno su iste kao i one u „Darkness on the Edge of Town“. Jer svi smo nekad čekali tu jednu da prokleto uđe u naš automobil i sa nama krene tim „gromoglasnim putem“.

Moćne soul himne i epske rokenrol poeme o gradovima ostavljenim u ruševinama i ljudima ostavljenim na cedilu, kako od vlasti, tako i od žena, bile su izraz ličnih molitvi koje je prizvao Gazda, propovednik. Koji je kod svih nas, „plesača u tami“ iskrom upalio tu vatru emocija. Ništa neobično – bilo je to mistično jedinstvo i trans ljudskih životinja, u društvenim ritualima koje su obavljali od plesa oko totema dok su lovili i skupljali, do koncerata na kojima urlaju dok ajfonima beleže uspomenu. Ono što se broji je da li smo iz tog ritualnog iskustva izašli promenjeni, naučeniji, pročišćeniji, bolji. I više nego što sam, „radeći na snu“, to mogao zamisliti. I zato, Gazdu radnicima, fabrike narodu, soula Evropi.