Hajl Tramp

Marširanje neonacista i rasista u gradu Šarlotsvil u saveznoj državi Virdžinija, i slučaj kada je jedan dvadesetogodišnji neonacista iz Ohaja (u oprobano kukavičkom stilu Islamske države) automobilom uleteo u masu kontramitingaša i antifašista. I, tom prilikom, posve rasno i automobilski superiorno, usmrtio jednu ženu i povredio još njih devetnaest. Tačnije, Tramp je sa papira pročitao sledeće „Na najsnažniji mogući način osuđujemo ovo nečuveno izražavanje mržnje, zatucanosti i nasilja…“ i zatim, kod „nasilja“, (očigledno) sam dodao „… na mnogim stranama, na mnogim stranama“. A o kakvim stranama je zapravo reč?

Na jednoj strani, u pitanju je bio ogromni miting „Ujedinimo desnicu“ na kojem su učestvovali razni ekstremni desničari, rasisti iz Kju Kluks Klana, obični rasisti što ne furaju te odvratne čaršave, „beli nacionalisti“ i beli suprematisti, te famozni i takozvani „alternativni desničari“. Dakle, sve goli nacista do nagog fašiste iz cele zemlje, u paradi praćenoj „zighajlovanjima“, zapaljenim bakljama, južnjačkim zastavama i zastavama sa kukastim krstovima. Demonstrirali su i zastrašivali po trgovima i kampusima zbog najavljenog uklanjanja spomenika generalu Robertu Liju, robovlasniku, rasisti i komandantu snaga Konfederacije („Juga“) u američkom građanskom ratu. A na drugoj strani, bili su – svi ostali. Koji su hrabro, glasno i mnogobrojno mitingovali protiv ovih fašističkih kreatura i dolaska tih novonastalih i recikliranih maligniteta u grad. Ali, Tramp, improvizator kakvim ga je frizura dala, uspeo je u tome da relativizuje, ne osudi nikoga i ništa naročito, te razvodni situaciju koja je inače kristalnije jasna od Kristalne noći. Drugim rečima, Tramp je promašio penal, i to penal u kojem je gol tri puta veći od uobičajenog, a golman je otišao na puš-pauzu.

Zatim je usledilo Trampovo gromoglasno ćutanje. Nekoliko dana se nije oglašavao, dok su javnost i mediji od svog narandžastog lidera, posve neverovatno, očekivali da nedvosmisleno osudi te neke rasiste i neonaciste. Koji su usput i razlupali grad, povredili mnoge ljude i odneli jedan život u činu „domaćeg“, autohtonog i posve „belog“ terorizma. Tačnije, građani Amerike zahtevali su da nemušti Tramp stvari i stvarnost nazove pravim imenom. Posebno jer je on sam oštro kritikovao Baraka Obamu zato što dotični nije govorio o „islamskom terorizmu“ (Obama je, politički korektno, izbegavao termin „islamski“).

Takođe, revolveraški brz na Tviteru, Tramp nije izbegavao da poimence osudi i isproziva sve i svašta: Hilari Klinton, NJujork Tajms, CNN, BBC, Arnolda Švarcenegera, Meril Strip, Rozi O’Donel, Stivena Kolbera, gradonačelnika Londona Sadika Kana, Kinu, NAFTA, Oskare, Emije, Brodvej i mjuzikl „Hamilton“, Superboul, debele ljude, vetrenjače, „Đangovu Osvetu“ i ženske „Isterivače duhova“, između brojnog ostalog. Ali, ne i neonaciste.

Sve dok se najzad nije javio, a bolje da nije. Pod očiglednim pritiskom savetnika i građana, u kičoliko zlatnom holu „Trampove kule“ na Menhetnu, uspeo je da (čitajući sa papira) promrmlja jedno „Rasizam je zlo. Svi oni koji prouzrokuju nasilje u ime rasizma su kriminalci i razbojnici, uključujući tu i Kju Kluks Klan, neonaciste, bele suprematiste i druge grupe zasnovane na mržnji“. Tramp, sladak kao greh, pravdao se i da je, eto, toliko čekao samo zato što je želeo da ima sve informacije i činjenice. I zatim je jedva dočekao da nastavi sa valjanjem u blatu relativizacije i osude „svih strana“, rečima slinavim i aljkavim poput buldoga u grupnjaku: „Osudio sam neonaciste.

Ali, znate, nisu tamo bili samo neonacisti i rasisti, daleko od toga“ i „Na jednoj strani ste imali grupu koja je bila agresivna. Sa druge strane ste imali grupu koja je isto tako bila veoma nasilna. To niko ne želi da kaže. Šta ćemo sa alternativnom levicom koja je protestovala bez dozvole, napala alternativnu desnicu, i koja je bila veoma, veoma nasilna? Ne snose li i oni deo odgovornosti?“

U ovoj nakaradnoj i zastrašujućoj hrpi relativizatorskih fekalija, Tramp je najverovatnije mislio na pripadnike „Antifašističke Akcije“ (AFA ili Antifa), što je naziv za jedan decentralizovani, omladinski i levičarski politički pokret koji je posvećen borbi protiv fašizma svim sredstvima. S tim u vezi, Trampu je na Tviteru odgovorio američki vođa Kju Kluks Klana, Dejvid Djuk, rečima „Hvala vam predsedniče Tramp na vašoj iskrenosti i hrabrosti da kažete istinu i da osudite levičarske teroriste iz Antifašističke Akcije“. Za slabije upućene, u pitanju je pokret koji je 1980-ih nastao u Velikoj Britaniji i Nemačkoj, kao odgovor na sve brojnije neonacističke grupe i organizacije u tim zemljama. Antifa pokret zaista jeste specifičan i po tome što ne odbacuje upotrebu nasilja prema fašistima, uz druge i slične paralelne akcije, naravno. Mladi ljudi iz Antifa pokreta mahom su levičari, nisu oslobođeni fiskulture i ne prezaju od nasilnog dijaloga i komunikacije. Kao omladinci i omladinke sa istančanim osećajem za istoriju, oni znaju da je neophodno da se fašizmu suprotstavimo i silom, a ne samo edukacijama i dizanjima svesti. „Moramo se tući“, kako bi to rekao Koča Popović. S tim u vezi, i u Novom Sadu deluje izuzetno aktivna grupa Antifašističke Akcije kojoj je, sa ponosom, svojevremeno doprinosio i ovaj sociolog i kolumnista.

I sad, zvuči li sve ovo pomalo poznato? Da, Trampova reakcija je prokleto ista kao i jedno odurno „A šta su oni nama radili?“ i isprazno „Osuđujem sve zločine“. Ekvivalencija fašista i antifašista je neodrživa, moralno nakaradna i u potpunosti zla i naopaka. Međutim, uz činjenicu da se u Sjedinjenim Državama masovno preimenuju trgovi i rastaču spomenici rasistima i robovlasnicima, a ovde se fašisti rehabilituju, ključnu razliku između Amerike i Srbije u celoj toj gužvi činila je – javnost. Na Trampovu relativizaciju, balegarluk i splačinarstvo, Amerika je reagovala glasno kao da morž porađa kombajn. To jest, uskopistila se i razbesnela kao da je izjutra lupila mali prst o ivicu kreveta, prosula vrelu kafu po preponama i usput slupala akvarijum sa ribicama na novu ugaonu garnituru. Dok, s druge strane, javnost u Srbiji neretko očekuje upravo trampoidnu relativizaciju, mrljavljenje i femkanje u vidu „osude svih strana“. Ustajali vonj lažne moralne ekvivalencije ovde je gotovo pravilo, kao što za svaku Srebrenicu postoje spremne Kravice, a za svaki Vukovar po jedna „za dom spremna“ Oluja i Bljesak. Uz neretke simpatije prema ovdašnjim neofašistima poput Obraza i raznoj drugoj „našoj deci“ jer, avaj, šta zna dete šta je krematorijum ili šest miliona.
Jednostavno je. Neke medalje su prokleto iste sa obe strane. Kada je reč o fašizmu, ne postoje zločini „na svim stranama“. Sve žrtve u Drugom svetskom ratu bile su žrtve fašizma, uključujući tu i Drezden i Hirošimu. Malo je trenutaka u ljudskoj istoriji kada je situacija bila crno-bela, i Drugi svetski rat je bio i ostao jedna od njih. Koliko god neki revizionisti u te crno-bele dokumentarce učitavali „Pedeset nijansi sive“.

Isto važi i za rasizam, neonacizam i neofašizam. Klanovci, beli suprematisti, beli nacionalisti i, najnovije, „alternativni desničari“ su jebeni fašisti, i tačka. Treba ih prozivati, kritikovati, denuncirati, odbacivati, izvrgavati preziru i ruglu, baš kao i mlatiti i tući. Fašizam je poražen (tek) na bojnom polju, ali nije poražen u glavama mnogih ljudi. I zato fašista ima i u Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji i Francuskoj, baš kao i u Rusiji (i to gomila!), pa čak i u Izraelu. I u Srbiji, naravno. Jer, pre gotovo ravno deset godina (7. oktobra 2007.) i u Novom Sadu se dogodio skup nalik na onaj u Šarlotsvilu. Dvadesetak neonacista iz Srbije, Slovačke i Bugarske su na rođendan zapovednika S. S. i Gestapoa Hajnriha Himlera organizovali skup koji je, prigodno, bio „protiv nezavisnosti Kosova“. S druge strane, okupilo se oko 5000 građana Novog Sada i drugih gradova u Srbiji, koji su neonaciste gađali kamenicama, ciglama, motkama, retrovizorima parkiranih automobila, šta god da (nam) je bilo pri ruci. Pa je policija neonaciste spakovala u marice, verovatno im time spašavajući živu praznu glavu. Uostalom, niko to nije rekao bolje od Vudija Alena: „Treba im dozvoliti da marširaju, a zatim ih sačekati sa bejzbol palicama“.