Hemija hamburgera

Čovekova prirodna sredina, kao i čovek u njoj, jesu isključivo – „hemija“. Ljudi su puke samoreplikujuće gomiletine ugljenika. To što sebe preozbiljno shvatamo nešto je sasvim drugo. Orgazam je samo ispuštanje hemikalija (endorfina) u vodovod i kanalizaciju krvotoka. Hemija je i vazduh koji dišemo i voda koju pijemo i hrana koju trpamo u sebe. Posredi nisu nikakve ahemijske supstance stvorene od strane bogova ili demona. Na površini Sunca nema hemije – tamo su samo atomi i joni. Dok samo u ljudskom telu imamo čitav multikulturni svet od oko 100 hiljada različitih molekula. Hemija smo mi sami.

A iako se radi o bioinženjeringu, demoni „hemije“ su i te kako prizivani nakon nedavne vesti o pravljenju prvog hamburgera „iz epruvete“. Među autentičnim komentarima po ovdašnjim internet sajtovima su fraze poput „Ne želim da jedem ništa veštačko“, „Bolesno“, „Ne daj se, Srbijo“, „Jezivo“, „Sa prirodom se nesmemo (sic) igrati!“, „Kuda ide ovaj svet?“, „Neka nam je Bog u pomoći“, „Bljak“, te (lični favorit) zloslutno i pseudopametno „Počelo je…“ i slično. Sve to uz, naravno, prevalentnu džiberanu o srpskim prasićima na ražnju bez ikakve primisli o jednoj široj slici. Dok je cela stvar relativno jednostavna koliko i fantastična. Uz izdašnu pomoć (novčanika) jednog od osnivača Gugla, napravljen je hamburger od mesa dobijenog od matičnih ćelija krave. Fiziolog Mark Post sa Univerziteta u Mastrihtu i njegovi saradnici, zabrinuti upravo nad neblistavim ekološkim posledicama masovne proizvodnje govedine, laboratorijski su uzgojili 142 grama mešanog mesa pljeskavice, uz dodatak prezli, soli, jaja u prahu i šafrana. Za proizvodnju ovakvog hamburgera potrebno je gotovo 99% manje resursa, sve zbog banalne činjenice da su krave mnogo neefikasnije fabrike hamburgera od laboratorija. Naime, stoki od krave za oko 15 grama životinjskog proteina treba čak 100 grama biljnog.

Umesto straha i moralne panike, ključno pitanje na usnama obaveštenijih komentatora otvorenijeg uma glasilo je: kakvog je ukusa? Navodno – ne mnogo drugačijeg. Profesionalnim degustatorima nedostajalo je samo malo više začina i malčice više masti. Međutim, treba znati da je „meso“ prilično neodređen termin koji se koristi kao oznaka za mnoge delove tela životinje, uključujući tu i kožu i unutrašnje organe. U najvećem broju slučajeva, meso koje jedemo je dobijeno od strane mišića „veštački“ uzgojenih životinja po štalama, svinjcima i kokošinjcima. Slično tome, meso iz epruvete dobijeno je „veštačkim“ uzgajanjem nekoliko ćelija u sredini koja pomaže njihovom rastu i gradualnom spajanju u mišićno tkivo. Princip (uzgoj) je isti, a blebećemo o nijansama. Podsetimo se, jer to nikad nije previše često ponavljati: sve oko nas je hemija. Meso iz epruvete je neprirodno? Recimo to nekom ko je „iz epruvete“ dobio dete i zatim hladimo modricu pod okom šniclom iz zamrzivača.

Ideja o razdvajanju svinjetine od svinje i govedine od goveda kontroverzna je samo zato što imamo kratko pamćenje. Jer domaća svinja i domaća krava već su predaleko od svojih „prirodnih“ ili divljih predaka. Naime, poljoprivreda je stara samo oko jedanaest hiljada godina, a Mater Priroda sigurno nije predvidela da plodovi njenih prepona žive u nehigijenskim i nehumanim fabrikama hrane. Kao ni da oko 80% poljoprivrednog zemljišta planete bude posvećeno proizvodnji mesa jer čovek voli pljeskavicu, pa to ti je. A probajmo da posetimo jednu klanicu i jednu laboratoriju i da zatim odaberemo koja fabrika mesa nam deluje zdravije i moralnije. Rečima prijateljice i antropološkinje Sonje Žakule, „bojim se da je sva ova koprofagija oko pljeskavica iz epruvete samo ekstenzija kretenskog antinaučnog svetonazora koji se hrani nasilno retardiranim ideologijama lokalnosti pre nego merljivim i opažljivim naučnim činjenicama.“

Drugim rečima, ne radi se ovde o samom hamburgeru iz epruvete, koliko se radi o tako bolnom odsustvu vizionara i vere u nauku, uz zastrašujuće sveprisutni strah od napretka. Dodajmo tome i popularnost raznoraznih bežanja u nekakve pejzaže sa računarskih desktopa i prateće mitove o harmoniji sa prirodom koja nikad nije postojala. Ljudima uopšte, a čoveku-pripadniku ovog društva posebno, treba još sanjara sa pogledom u zvezde, vanzemaljce i čudovišta sa stola doktora Frankenštajna, šta god trabunjala Meri Šeli i njeni romantičari koji gase sijalice na lažni „Dan planete Zemlje“. Uostalom, jedan od istinski velikih vizionara, Vinston Čerčil, još je 1931. godine objavio esej „Pedeset godina odavde“, u kojem ističe da je budućnost hrane upravo u njenoj sintetičkoj proizvodnji i u prekidu „apsurdne prakse da se uzgaja čitavo pile kako bismo pojeli batak ili krilce“, uz tvrdnju da to zasigurno neće uništiti zadovoljstvo ručka. Ne zaboravimo da je uzgajanje mišićnog tkiva za klopu samo na korak do uzgajanja organa za transplantaciju, za svu onu bolesnu decu po novinama koja zavise od naše humanitarne SMS poruke. Konačno, od cele te gužve oko hamburgera iz epruvete možemo imati i lokalne koristi. Naime, nije li onaj „svetski a naš“ genetičar i biolog matičnih ćelija Miodrag Stojković rodom iz Leskovca? Umesto motanja oko poražene politike, ne bi li bilo zgodnije da otvori fabriku koja genetski proizvodi – leskovački roštilj?

Moralni paničari su u pravu samo u jednoj stvari: hemija i tradicija nisu dobar par. Jer, hemija je pre svega nauka o transformaciji, znanje o promeni. Nastala je iz alhemije, tog pomalo uskogrudog pokušaja transformacije olova u zlato i mrtvih u žive. Grčka reč „khemia“ vodi poreklo od egipatske reči za „crni pesak“, što su Grci povezivali sa željom Egipćana da njihovi faraoni budu srećni i zadovoljni u zagrobnom životu. Kineske reči za „hemiju“ i „promenu“ imaju zajednički slikovni znak. I zato, čašom piva ili vina zalijmo vest o hamburgeru iz epruvete dok se dotični ne nađe u našem tanjiru. Jer budućnost je već stigla i evo je u našoj čaši. I fermentacija je samo hemijski proces, živeli.

I znajmo da tehnofobija postoji otkad je prvi pećinski čovek upalio vatru, a njegov komšija promrmljao da je time sklopio opasni pakt sa đavolom. Kao i da time urinira po dobroj staroj pećinskoj tradiciji čekanja na vatru upaljenu udarom groma. Dok, naravno, onaj jedan seoski čudak koji umesto u pećini živi na drvetu – urla da vatru uopšte ne treba koristiti i da sve treba jesti presno. Dok se mi, hrpe ugljenika sa mozgom iste bande pećinskih ljudi, gunđajući navikavamo na fiziku i inženjering kompjutera i pametnih telefona, hemija i bioinženjering su sasvim drugačiji zalogaj. Koji neretko čine da drhtimo od straha, ljubakajući izmišljene skute Majke Prirode. A da smo samo malo hrabriji, mogli bismo dramatično smanjiti količinu patnje na ovom svetu, radosno zagledani u novo i nepoznato.