Igor je tu!

I verovatno će mu biti krajnje neprijatno ili možda neobično zabavno kada za par godina pročačka internetom i uvidi tvitove, vesti i kolumne koje referišu na njegov dolazak na svet u zemlji i inostranstvu. Dok su formulacije i (re)interpretacije ovog događaja beskrajno zanimljive, one su i bitne za naše društvo. A ukoliko neko cokće, cepidlači ili se mršti na prvu rečenicu iz ove kolumne, da, tako je, premijerka Ana Brnabić najverovatnije nije Igorova biološka majka. Ona to verovatno nije ni u pravnom smislu, jer (trenutno) kao takva ne može biti upisana u Igorov Izvod iz matične knjige rođenih. Digitalizovano ili sa analognim pečatom na hartiji, svejedno je.

Međutim, reproduktivna biologija i formalno pravo su jedno, a društvena stvarnost nešto sasvim drugo. Ana Brnabić jednostavno jeste Igorova majka u društvenom smislu. Što je i mnogo važnije i relevantnije. Sociološki, porodica je društvena institucija koja obavlja najveći deo sledećih društvenih funkcija, gde god i kakva god ta porodica bila: ona reguliše seksualno ponašanje; socijalizuje, vaspitava i obrazuje, i prenosi status na potomstvo; nju čine zajedničke ekonomske aktivnosti; ona obezbeđuje negu i zaštitu, baš kao i privrženost, socijabilnost, te intimnost i podršku za svoje članove. I sad, koliko znamo, iako ne znamo mnogo, Ana, Milica i Igor zadovoljavaju većinu od ovih kriterijuma. Zato je u pitanju toliko važan i gotovo transgresivni događaj koji hrabro, provokativno i značajno nadilazi konzervativne moralne norme i društvene granice u Srbiji.

Bez voajerske namere za ulaskom u tuđe spavaće sobe ili novčanike, biće da Milica i Ana među sobom ipak imaju određene seksualne aranžmane u smislu normativne monogamije ili bar sankcionisanja preljube. Baš kao i ekonomske aranžmane u pogledu toga kako se zarađuje i troši novac za domaćinstvo, plaćaju računi za struju i kupuju hleb, jogurt, majonez i šunkarica. NJih dve poodavno žive zajedno, jedna drugoj pružaju negu, pažnju i zaštitu, kao i privrženost, intimnost i podršku. Najzad, po svemu sudeći, zajedno će vaspitavati, obrazovati i socijalizovati malog Igora, i na njega nesumnjivo preneti svoj privilegovani društveni status. Dakle, porodice jesu imale i imaju sasvim različite oblike i forme kroz istoriju i u različitim kulturama ili „kroz prostor i kroz vreme“. Ali navedene funkcije su ono što sve njih raznovrsne čini – porodicama. U tom smislu, sve srećne porodice zaista liče jedna na drugu, bile one tradicionalne ili postmoderne, zapadnoevropske ili dalekoistočne, industrijske ili lovačko-sakupljačke, jednoroditeljske ili prostoproširene, bogate ili siromašne, gej ili strejt. I zato Ana, Milica i Igor naprosto jesu – porodica. A ovo je za poveći deo Srbije relativno nakaradno i nepodnošljivo. Iako, kada se cela stvar ovako analitički razloži, (p)ostaje nejasno šta je tu toliko zlo i naopako? Baš ništa.

S tim u vezi, kvaka je u raskrinkavajućem sledećem. Pošto je Ana Brnabić istovremeno i premijerka Republike Srbije, (pro)režimski akteri i pojedinci bili su primorani na svojevrsnu normalizaciju gej porodica u javnosti. To jest, naterani su na odbranu i zaštitu ovakvog aranžmana i činjenice u našem društvu. Izvesno je da nas čeka dug i krivudav put do legalizacije istopolnih brakova ili do legalnog usvajanja dece od strane gej parova. A ima i neke žalosne ironije u tome da je (vanbračna) supruga najmoćnije žene u Srbiji morala da ode van Srbije kako bi se, estradnim vokabularom, „ostvarila kao majka“. Ali je činjenica i ta da Miličin i Anin Igor ipak zadobija određenu simboličku ili ikoničku ulogu u našem društvu. I to ulogu bebe ili mlade osobe koja nužno (iako nevoljno) otpočinje ili utabava taj put u pravcu progresivnih prodora i dalekosežnih društvenih promena. Poput prve bebe iz epruvete (Lujze Braun) ili ovce Doli, ako ne i poput Marka Pola, Roze Parks ili Jurija Gagarina. Preterano? Verovatno. Ali, dete ili lična želja dve žene, pošto je jedna od njih prilično moćna, može imati brojne nenameravane društvene i političke posledice. Sa Aninim i Miličinim Igorom je odjednom, naprasno i najzad sazreo trenutak se započne kampanja za legalizaciju gej i lezbejskih brakova i njihovog usvajanja dece u Srbiji. Prisetimo se samo kako je Maja Gojković već jednom zaustavljala orgije homofobnih uvreda po srbijanskom parlamentu, antologijski i kultno prošaptavši sledeće: „Ana je tu.“ Zbog rođenja ovog deteta, u ironičnom veleobrtu političke (ne)korektnosti, svaka buduća homofobna kritika usvajanja i odgajanja dece među homoseksualnim parovima u Srbiji će moći i morati da bude utišavana jednim – „Psst, Igor je tu“.

Rođenje deteta Milice i Ane već je proizvelo niz društveno relevantnih etičkih dilema, progresivnih izazova i nadrealnih ambivalencija. Koje možemo prozvati i „Igorovim paradoksom“. Primera radi, prorežimski, konzervativni, rusofilni i putinoljubni tabloidi sasvim su pozitivno izvestili o tome da su, citirajmo, „Ana i Milica dobile sina“. Uz komentare da su ovo „radosne vesti“, da se „one jako vole“, da je „dete kruna njihove veze“, te da će „njih dve sigurno biti divni roditelji, bolji i od mnogih strejt roditelja“. A paradoks je tačno u tome da bi ovakav (i do juče nezamisliv) tekst u, recimo, Putinovoj Rusiji bio zabranjen, a urednici i novinari pohapšeni, sve zbog tamošnjeg zloglasnog „zakona protiv gej propagande“ (tačan naziv: Zakon o zaštiti dece od informacija koje zagovaraju negiranje tradicionalnih porodičnih vrednosti). Dakle, ovdašnji medijski propagandisti odjednom su otvoreno širili „gej propagandu“ po svojim naslovnim stranicama, iako su se do juče proslavljali po brutalnoj homofobiji. Tada na pamet pada i ministar zadužen za ruske inovacije i ruskokolonaški razvoj, Nenad Popović. Koji se svojevremeno i posve neinovativno bio uzrujao zbog „gej slikovnica“, navodeći da poslovični „oni“ žele da „nas“ ubede da je u redu da „Roko ima dve mame, a Ana dvojicu tata“. Slikovnice možda nisu stigle, ali je pristigao vladajući narativ da zapravo jeste sasvim „u redu“ da Igor ima dve mame, Milicu i Anu. Od kojih je jedna, usput, i Popovićeva šefica. Takođe, mnogi tviteroidni opozicionari izbljuvali su gomilu neukusnog, neduhovitog, mizoginog, homofobnog i generalno odvratnog šaljenja na račun Ane Brnabić kao žene i majke. Ali, paradoksalno je to što su se konzervativne i nazadne režimlije tada neobrano i refleksno našle u potpuno novoj i neočekivanoj ulozi – branitelja ljudskih, ženskih i gej prava i sloboda. Pa zamislimo tada Marijana Rističevića kako Bošku Obradoviću objašnjava nešto o heteronormativnosti, ili Dragana Markovića Palmu koji pred Sergejem Trifunovićem dekonstruiše kulturnu hegemoniju binarnosti polova. I nije to tako daleko, nezamislivo i nemoguće, bar uzimajući u obzir njihovu volju za moć. Iskokajmo onda kokice, opustimo se i uživajmo u šou programu.

Međutim, kontra ovim transgresivno-vlažnim sanjarenjima, mnogo je važniji onaj implicitni i zatajni uticaj koji će mali Igor imati na prosečnog konzumenta Kurira, Aloa, Srpskog Telegrafa, Večernjih Novosti i ostalih Informera. Uticaj na tog Petra Petrovića sa uplatnice koji će na naslovnoj stranici svog omiljenog dnevnog psihološko-propagandnog kompleta pročitati vest o tome da su, eto, dve žene dobile dete i da su to „radosne vesti“. Ako bude pameti, dodajmo tome i dve-tri naslovne u koloru sa Anom, Milicom i Igorom u raznim Glorijama, Blic Ženama i Lepotama i Zdravljima. Možda će se ovaj prosečni junak prvo zbuniti, zapitati kako je to sve fizički i geometrijski moguće, te ostaviti gnevni onlajn komentar o osiromašenom uranijumu ili o Kosovu sa Metohijom. A onda će pomisliti: majku mu poljubim, možda to sve i nije baš najgora stvar na svetu? Uostalom, Milica Đurđić već nije otelotvorenje dekadentne i lezbejske Sotone već – „lepa doktorka“? Možda se onaj uobičajeno i pažljivo zapuštani građanin Srbije zapita i kako to živo dete uopšte može da bude – „nezakonito“? I shvati da onda nije problem u detetu, već u zakonu. I da ga treba menjati..

Drugim rečima, porodica Ane, Milice i Igora može da bude okidač kolektivnog skapiravanja da neki gej i lezbejski parovi u Srbiji imaju ili bar žele da imaju decu. I da je to sasvim okej i nešto posve normalno, prirodno i uobičajeno. Ova transgresivna porodica famozno „diže svest“ o tome da dve žene mogu da žive zajedno i spavaju u istom krevetu. I da možda vode ljubav u istom, bar onda kada uspeju da uspavaju Igora. Da i njih dve ujutru zajedno piju kafu, a uveče sebi spremaju ili pak podgrevaju večeru. Odlaze na koncerte i pozorišne predstave, ili možda u razvučenim pidžamama gledaju filmove, serije i rijalitije. I laktaju se pred lavaboom dok peru zube, poljube se na vratima pred odlazak na posao, jedna drugoj masiraju stopala posle napornog dana, konsultuju se oko kupovine suknji ili pantalona, i nežno se zagrle zbog poslovnih poteškoća ili virusnih oboljenja. Kao i da brinu i slabo spavaju zbog svog malog deteta, menjaju mu pelene, kupaju ga, hrane i sterilizuju flašice, i čuvaju i vole kao centar svog univerzuma. Baš kao i svi mi ostali, zar ne? Fantastični jugoslovenski bend „Videosex“ je još 1984. godine objavio prelepu i gotovo proročku stvar o dve lezbejke – „Ana“. Sa stihovima „Ana, ti dobro znaš, to što mi radiš je zabranjeno kod nas… Ana, zašto te ludo volim?“. Možda, ali samo možda, ta ljubav uskoro i više ne bude zabranjena kod nas?