Ima li sociologa u Kriznom štabu?

Ako smo iz pandemije nešto naučili, to je tvrda društvena činjenica da su ljudi društveno tvrdoglava bića.

To jest, da imamo posla sa socijalnim jedinkama koje veoma teško menjaju svoje društveno ponašanje i društvene navike.

Otuda je, uprkos apelima, merama, vakcinama i zdravom razumu, na delu najnoviji talas obolevanja od kovida-19 u Srbiji.

Jednostavno, mnogi ljudi i dalje komotno rade sve ono što ne bi smeli da rade.

Pričešćuju se iz iste kašičice, vozikaju gondolama po skijalištima, ručavaju po restoranima, posećuju kafiće i žurke.

Rukuju se, grle i ljube, ne nose maske i ne drže društvenu distancu jer su tako u mogućnosti.

I nije to ništa novo.

Tokom epidemije ebole u Zapadnoj Africi, mnogi ljudi su i dalje prali tela svojih preminulih, iako se tako širi zaraza.

Tokom epidemije AIDS u Zapadnoj Evropi i Americi, mnogi ljudi su nastavili da imaju seksualne odnose bez zaštite.

Dakle, čak i pred izazovom smrtonosnih patogena, ljudima su mnogo važniji njihovi običaji, navike, tradicije, religije i pravila (do nedavno) pristojnog ponašanja.

A to su već fenomeni kojima se bave one – društvene nauke.

Jer kako da se pozdravimo i da se ne rukujemo?

Da se ne susretnemo, da nešto ritualno ne obeležimo i društveno ne proslavimo?

I triput ne poljubimo, boga mu poljubim?

I zato, bar ako želimo da se izborimo sa epidemijom, neophodna je i – sociologija.

A ima li sociologa u našem Kriznom štabu i zašto ne?

U verovatno najpoznatijem fakultetskom udžbeniku iz sociologije na svetu (devet izdanja!), čuvenog sociologa Entonija Gidensa, u uvodnom poglavlju stoje i sledeće rečenice: „Sociologija je zanimljiva i izazovna nauka, jer je njen predmet proučavanja naše sopstveno ponašanje kao društvenih bića. Polje socioloških izučavanja izuzetno je široko i kreće se od analize slučajnih susreta na ulici, do istraživanja globalnih društvenih procesa“.

Stotinu mu koronavirusa, nisu li upravo ti slučajni susreti na ulici, kao i ti globalni društveni procesi, oni ključni fenomeni za adekvatno baratanje epidemijom?

I nije li naše ponašanje kao društvenih bića, taj osnovni predmet sociologije iz (svakog) udžbenika, osnovno za širenje i za sprečavanje zaraze?

A i socijalnu distancu kao fenomen i koncept smislio je sociolog.

Genijalni Robert Park sa Univerziteta u Čikagu još 1924, nakon predavanja koja je u Berlinu slušao kod jednog od osnivača sociologije, legendarnog Georga Zimela. Gotovo stoleće kasnije, najugledniji naučni časopis na svetu, Sajens, 2013. objavljuje rad Društveni faktori u epidemiologiji.

I u njemu lepo piše kako se to virusi tačno šire po ljudskim društvenim mrežama.

Zbog čega su, tvrde autori, saznanja i modeli društvenih nauka izuzetno važni za javno zdravlje.

Zatim, ključni sociološki naučni časopis, Godišnji pregled iz sociologije, još 2008. objavljuje rad Društvene mreže i zdravlje koji potpisuju sociolozi sa Harvarda, a 2019. se pojavljuje i rad Društvene mreže i zdravlje: Nova otkrića iz difuzije, onlajn i oflajn.

Najzad, ako je verovati Zborniku Nacionalne akademije nauka Sjedinjenih Država iz februara 2021, upravo se nalazimo u – latnom dobu društvenih nauka.

Da li smo to mi, zaslepljeni našim zlatnim dobom, pa i digitalizacijom i kompjuterima, zaboravili da koješta priupitamo i te društvene nauke?

I da li je neko iz Kriznog štaba pročitao ove naučne radove?

Očigledno nije, pa se još uvek iznenađujemo, cokćemo i kršimo prste zato što ljudi radije odlaze na skijanja i u restorane, na svadbe i sahrane.

Čudimo se što su ljudi, neverovatno ali istinito, međupovezana i društvena bića.

Uronjena u svoje društvene mreže i međusobne susrete, sa određenim kulturama i pravilima ponašanja, a koje već stolećima proučava – sociologija?

I to ona opšta, šatro suvoparna ili teorijska sociologija iz gimnazija i sa prve godine studija na većini fakulteta.

A koja svojim naučnim saznanjima i može i mora da pomogne u praktičnoj borbi protiv epidemije koronavirusa. Evo i kako.

Prvo, sociologija se bavi ljudskom kulturom, kulturnim razlikama i potkulturama.

I time objašnjava pitanje od milion vakcina – zašto se ljudi radije povinuju pravilima svoje (pot)kulture, umesto pravilima koje propisuje Krizni štab?

Sociologija kulture tada može da formuliše javnozdravstvene mere tako da se ne suprotstavljaju ukorenjenim kulturnim vrednostima, verovanjima i ponašanjima.

Drugo, sociologija se bavi i religijom.

Saznanja iz sociologije religije mogu da pomognu u objašnjenju verskih rituala i ceremonija koje su rizik po javno zdravlje, kao i da mnogo bolje rastumače antivakcinaške i zaveraške zajednice (kao savremene sekte i kultove).

Treće, sociologija se bavi i svakodnevnim životom, susretima, razgovorima i društvenim interakcijama po kućama, ulicama i famoznim kafićima.

Sociologija i te kako može da objasni zašto su ovi rituali susreta toliko lično značajni (a maske toliko mrske) golemom broju ljudi.

I kako se pravila svakodnevne društvene interakcije sukobljavaju sa epidemiološkim merama, pa se toliko zaražavamo po svojim društvenim mrežama.

Četvrto, našim zaraznim prostorima bavi se upravo – sociologija prostora, a našim sukobima oko vakcina – sociologija sukoba.

Peto, sociologija se bavi i generacijama, uz značajne uvide o specifičnom ponašanju mladih i starijih sugrađana raznoliko pogođenih bolešću.

Šesto, sociologija iscrpno analizira i širenje glasina i urbanih legendi, tih fenomena od centralnog značaja u svakoj epidemiji.

Kao i tzv. lažnih vesti, koje se viralno šire identično kao i – virus.

Sedmo, postoji disciplina sociologije rizika, a koja razmatra i naše (iskrivljene) percepcije rizika od bolesti i zaražavanja, ključne za svako suvislo hvatanje u koštac sa epidemijom.

Osmo, sociologija emocija upućuje na to kako se društveno proizvode i osećanja straha, anksioznosti i moralne panike u društvu.

Deveto, kognitivna sociologija analizira kako ljudi i njihovi umovi tačno tumače epidemiju.

Kao osvetu boga ili prirode za greh, kao zaveru političkih moćnika, ili kao veštački virus koji je pobegao iz podle naučne laboratorije?

Deseto, sociologija obrazovanja nudi značajna saznanja o obrazovanju na daljinu ili onlajn nastavi.

Jedanaesto, sociologija se bavi i tzv. biopolitikom o kojoj su, i u našem društvu, izvrsno pisale moje kolege sociolozi Dušan Marinković i Dušan Ristić.

Na delu jeste i globalizacija biopolitičkih mera, društvena moć koja preuzima brigu nad ljudskim životom, a što zahteva kritičko preispitivanje.

Dvanaesto, sociologija (raz)otkriva činjenicu da su pandemije i trenuci transparentnosti svakog društvenog i političkog poretka.

I analizira kako sve društvene institucije, društveni odnosi i društvene interakcije odjednom postaju – problematične, razobličene i krizne.

Trinaesto, sociologija se stolećima bavi društvenim nejednakostima i društvenom moći.

Time kako se epidemija tačno prelama preko leđa i disajnih puteva deprivilegovanih – žena, radnika, rasnih i etničkih manjina, pa i siromašnih i beskućnika.

Koje su to društvene grupe najviše pogođene ili zabrinute oko svoje porodice, poslova, stanovanja, obrazovanja i zdravlja?

I vodimo li računa o njima?

Četrnaesto, sociologija detaljno razmatra i društveno poverenje.

A upravo je to poverenje, ili odsustvo istog, ključna reč naše društvene reakcije na zarazu i bolest, te našeg odnosa prema institucijama i vlasti.

Kako povratiti poverenje?

I ovo je pitanje za sociologe, a ne za lekare.

Pandemiju neće pobediti samo biomedicina.

Moramo odbaciti uverenje da su bolest i zaraza jedino biološki fenomeni, posebno ako se one šire – društvenim putem.

Novo društveno ponašanje bilo je i ostalo prva linija odbrane od kovida-19.

Dok je slika građana Srbije u koju naivno veruje naš Krizni štab jedna davno odbačena ikona racionalnog pojedinca koji razborito procenjuje rizike, koji usvaja preporuke eksperata, i koji deluje u svom zdravstvenom interesu, a što oni stvarni ljudi u društvu uporno i tvrdoglavo ne rade.

Sociolozi su naučnici koji dobro znaju da to nije kako čovek zaista izgleda ili kako se zaista ponaša.

Nauka i struka sociologije je izvrsno opremljena za razmatranje političke ekonomije, kulturnih normi, društvenih razlika, sukoba, mreža, verovanja, emocija, i svega ostalog bitnog u oblasti javnog zdravlja.

Najzad, sociologija je i nastala kao svojevrsni Krizni štab.

U dobu društvene krize u Francuskoj u 19. veku, Ogist Kont je izmislio i odmah proglasio sociologiju kraljicom nauka, smestivši je iznad astronomije, fizike, hemije i biologije.

Po uzoru na ove nauke, ona je imala da objasni i da razume ljudsko ponašanje i društvo, u ime društvene stabilnosti i napretka.

Bilo to naivno ili ne, ispred Sorbone u Latinskoj četvrti ipak se nalazi jedino spomenik – tom istom sociologu Ogistu Kontu.

Biomedicina i epidemiologija očigledno nisu uspele da promene naše društveno ponašanje u epidemiji.

Zato što one ljudsko društveno ponašanje i ne razumeju. Hajde da pokušamo sa – sociologijom?