Ispitna dilema

Naime, izvesni profesor Dilan Selterman sa Univerziteta u Merilendu pred studente je postavio sledeću dilemu: „Imate priliku da dobijete dodatne bodove na ispitu. Odaberite da li želite da vam budu poklonjena dva ili šest bodova. Ali, tu postoji i mala kvaka. Ako više od 10 odsto razreda odabere šest, onda dodatne bodove ne dobija niko.“ Uzgred, profesor Selterman isto pitanje ili dilemu studentima postavlja još od 2008, po ugledu na svog profesora, ali je svemoćni Tviter tek sada to obznanio pučanstvu, pa je cela stvar postala famozno viralna. Epilog testa? Više od 10 odsto studenata odabralo je šest bodova, naravno, zbog čega niko nije dobio dodatne bodove. Što je, kao, surovo i zlo.

Ono što društvene mreže i mediji koji revnosno i bezumno prenose dešavanja na istim ne kapiraju to da u pitanju nije ništa revolucionarno, niti surovo ili haotično. Svaka čast profesoru Seltermanu zato što je na testu vispreno i sjajno spojio teoriju i praksu, ali svi ostali smo pali na ispitu ako se iznenađujemo i šokiramo. I, uzgred, na njemu padamo stalno, ali o tome kasnije. U pitanju je logički problem ili paradoks koji je sa nama od pamtiveka, kao i verovatno prva lekcija jedne prezanimljive grane u nauci koja se zove teorija igara. Naime, ovo je tipična varijacija na temu tzv. Dileme zatvorenika. Dileme i mentalnog eksperimenta koje dobro (pre)poznaje svako ko je ikada pogledao bar jednu epizodu neke policijske serije. Za one sa jeftinijim ulaznicama, ona glasi ovako: Zamislimo da je policija uhapsila dvojicu lopova koje sumnjiči za krađu, iako nema baš sasvim jasne dokaze za njihovu krivicu. I sad, i jedan i drugi zatvorenik su odvojeni u zasebne prostorije tako da ne mogu da komuniciraju među sobom, a panduri pokušavaju da iznude priznanja od njih. To jest, genijalno zli detektivi svakom od njih nude sledeću klasičnu mogućnost da se izvuku – ko prizna lopovluk proći će sa lakšom kaznom, dok će onaj drugi saučesnik da nagrabusi. Ali, što bi rekao profesor, „tu postoji i mala kvaka“ – ako priznaju obojica, obojica idu na dužu robiju.

Na primer, ako obojica zatvorenika ćute, prave se blesavi i solidarno čuvaju jedan drugog, idu u zatvor na dve godine. Ali, ako jedan od njih izda i prizna, taj će ići u zatvor na godinu dana, a ovaj drugi lojalan na pet godina, ko mu je kriv. Međutim, ako priznaju obojica, i jedan i drugi će na robiju od čak šest godina. Zatvorenici su, očigledno, u nelagodnoj situaciji. Jer svako od njih najverovatnije misli sledeće: „Dođavola, mogu da ćutim i budem drug, pa da dobijem dve godine. Ali, šta ako ja ćutim, a ova bitanga me izda? Ima da gulim petogodišnju kaznu, a on će da se izvuče za godinu dana. Bolje da ja priznam i izdam njega, pa šta bilo da bilo.“ To je sasvim racionalno, zar ne? Ne baš. Jer tada se dešava nešto sasvim razumljivo – pošto i jedan i drugi misle istu stvar, i jedan i drugi izdaju jedan drugoga. I obojica dobijaju najduže, šestogodišnje kazne, sa potpisanim priznanjima i svime što im sleduje kad na tuširanju ispadne sapun. Drugim rečima, ovo je sjajan primer situacije u kojoj se pojedinci ponašaju sasvim racionalno i potpuno u skladu sa sopstvenim interesima – a rezultat je poguban i poražavajući i suprotan tim interesima. Jer, da su obojica solidarno ćutali, izvukli bi se sa lakšom kaznom. A pošto se svako od njih uskogrudo zagledao u sopstveni pupak i guzicu – obojica su nastradali. Isto je bilo i sa Seltermanovim studentima. Da su svi studenti prihvatili skromnija dva dodatna boda – svi bi ih i dobili, ni krivi ni dužni, sjajno. Ali, pošto su želeli više, izgubili su sve. „Ko želi veće izgubi iz vreće“ ili kako ono beše? Umotvorine u stranu, ukoliko je profesor predavao Dilemu zatvorenika, studenti su sami krivi. Jer nisu shvatili poentu ili uradili domaći zadatak.

Zašto je sve ovo bitno? Koga briga za mentalne fiskulture i profesorska ili pandurska maltretiranja ovog tipa? Bitno je, zato što smo svi mi pred ovakvim dilemama stalno. I naše sebično racionalno ponašanje dramatično utiče na sve ostale, pa i na planetu na kojoj živimo. Na primer, situacija oko globalnog zagrevanja zapravo je jedna velika Dilema zatvorenika. Sve države sveta i svi mi što pojedinačno izduvavamo gasove znamo da bi bilo najbolje da smanjimo doživljaj. Pa ipak, ugalj, čelik, benzin i nafta tako su prokleto dobre stvari, da ih radije upotrebljavamo i nadamo se da će neko drugi prestati da ih koristi. Ali isto to misle i sve druge države i svi drugi sipači goriva po benzinskim pumpama – zbog čega svi kolektivno klizimo ka ekološkoj propasti. Svi racionalno, kratkoročno i uskogrudo brinemo o sopstvenoj zadnjici, a rezultat je totalno iracionalan i sumanut. Hladni rat i trka u naoružanju između Amera i Rusa i njihovih satelita takođe je (bila?) jedna velika Dilema zatvorenika. I jedni i drugi mogli su da zastanu sa nuklearnim bojevim glavama u korist čovečanstva, ali ne, jer – šta ako nas onaj drugi izda? Daj da cepamo uranijume i sami, ko zna šta donosi sutra, Kastro je svakako potpuno neuračunljiv. Dakle, istu racionalnu logiku treniraju i Ameri i Rusi, misleći da će ovaj drugi da ih zavrne. Rezultat ovakvog razuma je – nerazuman. Globalni rizik i opasnost, odnosno količina nuklearki koja može da uništi planetu jedno sedamdeset puta.

A u najnovijoj istoriji – Dilema zatvorenika zapravo je odnos između Grčke i Trojke, odnosno Grčke i evropskih i belosvetskih kreditora. Od Grčke se zahtevaju strukturne reforme i malo fiskalne ozbiljnosti, a od Trojke da malo olabavi stisak i otpiše deo duga. I jedna i druga stvar su u interesu svih, dok je izlazak Grčke iz evrozone najgori scenario po sve zajedno. Pa se, uprkos tome, i prvi i drugi ponašaju nepoverljivo poput revolveraša u vesternu, to jest poput zatvorenika koji sasvim racionalno odabiraju najgore rešenje. I svako pristojan i dobronameran se mesecima pita da li su akteri izgubili razum. A odgovor je upravo suprotan: ne, i jedni i drugi se ponašaju razumno, na sopstvenu štetu. Ironija je u tome što je donedavni grčki ministar finansija Janis Varufakis međunarodni stručnjak i profesor upravo iz teorije igara, a samim tim i Dileme zatvorenika. Možda ga je to i isteralo iz pregovora i vlade.

Ceo marketing i advertajzing u kapitalizmu jedna su velika vežba iz Dileme zatvorenika. Konkurentske firme poput Koka-Kole i Pepsija ulažu besmisleno mnogo novca u reklamu, ponašajući se baš poput lopova u onim ćelijama dok ih pritiskaju inspektori. Da se obe firme džentlmenski dogovore da ne troše toliko kinte na prodaju magle nazvanu reklamom, imale bi veće profite. Ali i jedna i druga misle da će konkurentska firma da prekrši sporazum, zbog čega trpaju novac u džepove reklamera van svake pameti. Isto rade i sportisti koji se odlučuju na doping. Dva takmičara znaju da bi im bilo bolje da ni jedan ni drugi ne koriste ovu ilegalnu i nesportsku stvar. Ali obojica razmišljaju racionalno – „a šta ako onaj prokletnik ipak upuca to čudo u venu i nefer me pobedi? Daj da i ja uradim isto“ – pa propadaju na testu i bivaju proterani i osramoćeni u sportu. Ili, svim lovcima i ribolovcima bi bilo bolje ako niko ne bi kršio lovostaj ili zabranu ribolova, odnosno ako ne bi prekomerno lovio i ribolovio. Ali svesni smo da ispadamo magarci ako se jedini pridržavamo pravila, zbog čega ih i sami kršimo, pa na kraju svi plaćamo kolektivnu cenu individualizma i racionalnog interesa. A posebno mi gosti po dunavskim čardama kad hronično nema kečiga u opticaju.

Konačno, za one što ne gledaju sport već se furaju na umetnost, Dilema zatvorenika je tema većine antičkih drama i sličnih tragedija. Ili, recimo, Pučinijeve opere Toska u kojoj je izvesna pevačica Florija Toska pred strašnom dilemom. Pandur i baron Skarpija je uhapsio i osudio na smrt njenog ljubavnika, slikara Kavadarosija, a Toski je ponudio da streljački vod ispali ćorke ukoliko ona bude spavala s njim. Toska šatro pristaje, ali ga u krevetu ubija nožem, dok i Skarpija šatro pristaje, pa dželati ipak koriste prave metke. A da su se oboje samo držali dogovora, svi bi bili srećni i berićetni. Dakle, i Toska i baron Skarpija igrali su igru Dileme zatvorenika, ponašali se racionalno i, poput studenata onog profesora, slavno propali. I, na kraju, svi smo mi zatvorenici pred dilemom i u našim svakodnevnim, banalnim životima. Na primer, kada zaključavamo stanove i automobile. Svima bi nam bilo bolje da postoji više komšijske solidarnosti među nama – da jednostavno znamo da nam niko neće ući unutra i pokrasti nam imovinu ili preturati po donjem vešu. Ali zbog rizika od tog jednog prokletnika koji može izdati prećutni sporazum, svi vucaramo ključeve po džepovima, maltretiramo se sa njima na razne načine, i uopšte smo kolektivno paranoični i vraćamo se pred vrata po stotinu puta pa drljamo onu kvaku proveravajući da li smo ih zaključali ili ne. Naprosto, svako od nas je u ovoj situaciji kad smo u iskušenju da uradimo nešto u svoju korist, iako znamo da neće biti dobro ako svi urade tu istu stvar. Zajeb Dileme zatvorenika je u kvarnoj logici koja glasi: „Biće mi bolje ako izdam drugoga, šta god on uradio“. A neće.

I zato, šta je pouka? U svetu i u našim malim životima stalno se bije bitka između ličnog interesa i zajedničkog dobra. Ako znamo nešto o ovoj igri, bez obzira na to da li je u pitanju globalno zagrevanje, trka u naoružanju, grčka dužnička kriza, doping u sportu ili motiv italijanske opere – možemo saznati nešto o tome zašto je i važno i racionalno i korisno da budemo solidarni jedni sa drugima. I zato, Dilema zatvorenika je sjajan primer toga kako i zašto da budemo dobri jedni prema drugima. I mnogo je više od prostačke vesti o jednom zlom američkom profesoru. U pitanju je odgovor na pitanje kako da postignemo saradnju među egoistima, odnosno mogu li ljudi vođeni samo ličnim interesom da posluže većem, kolektivnom, a tek zatim i sopstvenom dobru. Jer mogu, ako jednom uvide širu sliku. Mimo uskogrudosti, parohijalnosti i provincijalizma. Svi smo mi studenti iz Seltermanovog seminara iz socijalne psihologije i svi smo na testu solidarnosti. Hajde da položimo taj ispit.