Ispovest jednog ateiste

Opadanje vere u boga oduvek je bilo sjajan izgovor za razna crkvena nepočinstva i društvene pritiske, ali sada bauk ateizma zaista kruži Evropom i unaokolo. I kao u onoj poučnoj bajci o dečaku koji je vikao „vuk“, selo mirno spava, a uzbunjivači džabe deru grlo. Te bivši papa otvara nalog na Tviteru, a sadašnji – latinoamerički neposredno – krši protokole, pruža ruke i zagrljaje. Pri čemu, da bi stereotip bio potpun, nedostaje samo da izvadi one frule, obrne kapicu i zamoli prisutne za koji novčić u skladu sa svojim imidžom čoveka iz naroda.

Jer, na primer, prema podacima jednog istraživačkog centra iz Vašingtona, broj Amerikanaca koji se ne identifikuju ni sa jednom religijom ubrzano raste. Samo u proteklih pet godina ovaj broj se uvećao sa oko 15 odsto na oko 20 odsto. Od dotične prekobarne božje dece, preko 13 miliona su se eksplicitno izjasnili kao ateisti ili agnostici (što je oko 6 odsto ), a skoro 33 miliona (oko 14 odsto ) kažu da ne poseduju neko posebno verovanje. A to verovanje u „ništa posebno“ je već dramatično različito od inače upozoravajuće i indikativne religije „imaneštoizma“. Odnosno, onog popularnog verovanja u to da „ima nešto“, jer je postalo malo sramota braniti svoja tradicionalna verovanja u društvu. Onom evropskom društvu, na primer. Jer, prema Eurobarometru, čak 20 odsto Britanaca, 23 odsto Šveđana, 25 odsto Nemaca, 27 odsto Holanđana i Belgijanaca, 30 odsto Čeha i 33 odsto Francuza eksplicitno tvrdi da ne veruje u boga, niti u dušu ili u bilo kakvu životnu silu.

Kada je o Srbiji reč, izvesnu pažnju javnosti privukle su interpretacije najnovijeg popisa stanovništva, prema kojem je broj ateista u ovom parčetu zemlje dupliran. Skok je sa 40.068 (2002.) na 80.053 (2011.) nevernika. Međutim, čaša nam ne mora biti poluprazna da bismo uvideli da to istovremeno (može da) znači spektakularnih 94.37 odsto vernika. Jednu lažnu cifru koja jedva čeka da bude zloupotrebljena u toj bljutavoj sarmi zlonamerne statističke interpretacije. Zatim, iako je popis otkrio čak 220 hiljada građana neizjašnjenih o veroispovesti, njih je nemoguće veštački privući na „mračnu stranu“ – iako ovaj put ateisti o tome vlažno sanjaju. Jednostavno, popis je toliko gruba forma da oni ostaju večno izgubljeni u limbu traljave metodologije. Iako je tu uvek i podvrsta šaljivdžija-egzibicionista koji popis doživljavaju kao svoju ličnu „stand-up“ pozornicu, pa gnjave nesrećne popisivače svojim stavovima o životu, istoriji i univerzumu izjašnjavajući se kao džedaji, pingvini, vernici u „leteća špageti čudovišta“, panenteisti i slični Marsovci i ostale štetočine. Umesto da, ako zaista ne pripadaju nijednoj prevarantskoj organizaciji za trgovinu ljudskim strahom od smrti u sopstvenu korist, tako i kažu. Konačno, agnosticizam kod 4.010 pametnjakovića namerno ne zaslužuje spominjanje – neka taj lažno (logičko) dosledni kukavičluk ostane statistička greška. Uostalom, Bertrand Rasel je to svojim čajnikom već objasnio. I zato pre nego što počnu laprdanja o unisonoj pravoslavnoj armiji u krstaškom ratu za Dečane, ali i o porastu broja Sataninih slugu evroameričkog bezbožništva među nama – o čemu se tu zaista radi?

Svaki demografski udžbenik će reći da je popis stanovništva najkompleksnije i najdetaljnije prikupljanje podataka o građanima neke zemlje u svemiru, te da je ispitivanje celokupne populacije poput bifteka u restoranu – uvek skupo, ali najbolje. Međutim, svaki bolji sociološki udžbenik će nam reći da nije, pogotovo u slučaju religioznosti. Što, naravno, neće sprečiti političare da na osnovu rezultata popisa donose odluke u vezi sa demografskim trendovima, budžetskim izdvajanjima, raznim planiranjima itd. Uz pomalo optimističku nadu da se političari uopšte snalaze u tabelama i da njihovo vladanje nije jedna dekadentna orgija potpune nasumičnosti, haosa i bezumlja.

Osnovni problem u vezi s brojem ateista na popisu u Srbiji jeste zaglavlje „veroispovest“, koje u startu sugeriše religijsku pripadnost. Naime, ateizam i ostala jeres po samoj definiciji i svojoj suštini nisu „veroispovest“. Lukavstvo uma prema kojoj se pitanje o tradicionalnoj konfesionalnoj pripadnosti transformiše u odgovor o religioznosti je podli trik svojstven mitološkim demonima i kradljivcima duše. Zatim, iako bi i jedno prosto „Da li verujete u to da postoji bog?“ bolje poslužilo svrsi, religioznost je jednostavno nešto složenija kategorija i ona se razotkriva nešto složenijim pitanjima. I svakako boljim anketarima od umornih studenata i penzionera koji samo žele da završe sa tim što pre i pokupe svojih hiljadu dinara u mesnoj zajednici. I zato se i religioznost i nereligioznost nacije ne (raz)otkrivaju na masovnim popisima, već u dobro uzorkovanim istraživanjima sa dobrim i što dubljim metodologijama. U to se, naravno, ne ubrajaju telefonske ankete firmi za upravljanje javnim mnjenjem koje danonoćno opsedaju pitanjima o tome za koju stranku bismo glasali, dok o istom trošku ubace i pitanje o markama zubne paste koju koristimo i da li smo čuli da je u Maksiju junetina na sniženju.

Na kraju, i reč-dve o ateistima, jer i nas ima raznih. Globalni trend porasta ateizma – ili „ateizma“ – poprima odlike i jednog pomodnog životnog stila dobro uhranjenih studenata i internet aktivista sa viškom slobodnog vremena i predimenzioniranom slikom samih sebe. Poput vegana iz vica „Kako prepoznati vegana? Nikako, on sam će vam to reći“. Ovo ne znači da ateizam treba skrivati – panker u ovom kolumnisti će uvek podržati i nošenje bedža i majice sa printom. Radi se samo o razlozima za lično bezbožništvo. Ako su oni utemeljeni na određenom znanju o svetu oko nas i racionalnom objašnjenju razloga za sopstveno neverništvo, u redu. Ali ako je naš ateizam samo najnoviji razlog da se preglasno pravimo pametnijim od prosečnog Petra Petrovića sa uplatnice za struju i tada osećamo bolje u svojoj jeftinoj koži, onda nismo ništa bolji od spomenutih hvalisavaca i mršavih moralista koji ne jedu hranu, već ono što hrana jede.

Brojka od 80 hiljada ateista u Srbiji ipak je nešto više od statističke greške i može biti ohrabrujući znak da bezbožništvo više nije toliki tabu. Nekakav internet i povezivanje, pa i kakvo-takvo obrazovanje, u sadejstvu sa arogancijom klerikalizma i sramotnim ponašanjima crkve, upućuju na to da brojka mora biti veća. Međutim, suština uopšte nije u nekakvom prebrojavanju, već u istinskoj slobodi odlučivanja oko stvari koje se tiču sopstvene ličnosti, ponašanja i pogleda na svet, umesto podlog smeštanja u grube i neudobne kutije državnih ispovedaonica.