Istorija gradskog ogovaranja

 Ono što je naslovna strana italijanskog „Voga“ za ženke, a naslovna strana „Plejboja“ za mužjake, to je naslovna strana Tajma, ali za – istoriju. Ovoga su svesni i urednici ovog nedeljnika, koji na svom internet sajtu pomalo arogantno (rođendan je, praštajmo) poručuju: sve što treba da znate o modernoj istoriji u 90 priča sa naslovne strane. I ne preteruju: pojaviti se na naslovnoj strani Tajma najbolji je indikator znamenitosti, slave ili zloglasnosti.

Ništa neobično – „prva funkcija koju novine pružaju ista je kao ona koju je nekada imalo seosko ogovaranje“, veli dalje Robert Park. Prve novine u 17. veku bile su kolekcija tračeva sa engleskog dvora. Dakle, novine su, prvo i pre svega, gradska stvar. Čitanje, koje je bilo luksuz na selu, postalo je nužnost u gradu. Novine su prozor koji gleda u mnogo širi svet od uskog kruga naše lokalne zajednice u kojoj živimo, podalje od odviše poznatih prijatelja i dosadne rodbine. Istovremeno, novine su ishod istorijskog procesa u kojem su učestvovali mnogi pojedinci bez naročite svesti o posledicama svojih akcija. Iz tih razloga, štampa i nije naročito racionalna, niti usmerena, uprkos želji vlasnika, urednika, cenzora i/ili vlasti da se dotična kontroliše. Ona ima svoj život, svoj rast i svoju evoluciju prirodnom selekcijom. Njena borba za opstanak je borba za tiraž, ali plodovi te borbe pohranjeni su u rastu i razvoju i uma i istorije ljudske životinje.

Naime, za prikaz Hobsbaumovog „kratkog 20. veka“ možemo konsultovati popularnu kulturu – Bertolučijev „Dvadeseti vek“ („Novecento“, 1976) sa De Nirom i Depardjeom se gotovo sam nameće. Ali možemo pogledati i u prirodnu istoriju novina ili, rođendanski prigodno, u famozne naslovne strane nedeljnika Tajm. Na primer, Ajnštajn je tu boravio četiri puta, a zatim i kao „Osoba stoleća“, 1999. godine. Bilo je tu i Musolinija (osam puta) i Hitlera (šest puta, uz kontroverznog „Čoveka godine“ 1939), kao i Staljina čak 11 puta. Josip Broz Tito se triput pojavio sam (1944, 1946, 1955) i dvaput u grupi (1960, 1969), Draža jednom (1942). Sve to uprkos zvaničnom stavu ove države o rehabilitaciji zločin(a)ca i o tome da su ovde delovala dva antifašistička pokreta, od kojih je jedan bio fašistički. I Milošević je bio triput (1999, 2000. i 2001), a Vojislav Koštunica jednom, 9. oktobra 2000. godine. Brus Springstin se tu našao dvaput, Bitlsi i Stounsi po jednom. Bil Gejts je bio deset puta. Još davne 1965. godine Tajm se sa naslovne strane bavio temom „Kompjuter u društvu“, da bi 1966. godine s neba pa u (Adamova) rebra upitao „Da li je bog mrtav?“ Međutim, ovo je priča o životu, tačnije, o preživljavanju.

Smrt novina je popularna tema internet aktivista sa slabim ocenama iz istorije i sociologije, jačom desnicom od kliktanja i hemoroidima u zadnjici isuviše lenjoj za skok do trafike. Istorija prerano otpisanih pronalazaka, od radija do računara, svedoči o ljudskom neznanju i uskogrudosti. Jer sve dok bude postojala potreba za urbanim ogovaranjem koje nazivamo javnošću, postojaće i novine, u ovakvoj ili onakvoj formi. I u redu, postoje video-rekorderi i pejdžeri koji skupljaju prašine po podrumu, ali ushićeni otpisivači novina prvo bi morali da pročitaju Parka.

A Park je bio neobična koliko i centralna figura rane američke sociologije. Po obrazovanju filozof, zadojen pragmatizmom, insistirao je na tome da se društveni život mora „proživeti“, da je neophodno steći „iskustvo radi iskustva“ i da je tek tada moguće biti kvalitetan sociolog. Zato je pozivao svoje studente na istraživanja „kockarnica i pušionica opijuma“, na aktivno posmatranje, na fetiš živih detalja, na urbanu etnografiju, to jest na posmatranje grada kao sociološke laboratorije. Za Parka, kao društveni naučnici uopšte ne moramo trpati ljude u laboratoriju, ubadati ih iglama ili im puštati struju kroz telo. A zatim se pravdati finansijerima ili imati neke etičke dileme kad legnemo u krevet. Dovoljno je posmatrati ljudske životinje u njihovom prirodnom – dakle gradskom! – okruženju. A ako nam se tog dana ne troše tabani, a strast o saznavanju društvenog sveta ne popušta, moderno urbano društvo opremilo nas je još jednim lukavstvom uma. Dovoljno je dohvatiti – novine.

Priča o „postanku novina putem prirodnog odabiranja“ jeste priča o antičkom sofisti u našoj dnevnoj sobi. Ono što su ovi popularni putujući učitelji učinili za Atinu u dobu Perikla i Sokrata, štampa je u modernom dobu učinila za običnog čoveka. Zato i ne čudi što ih je stari aristokrata i konzervativac Platon toliko prezirao. Na selu, u kojem se svako poznaje po imenu, ogovaranje ima funkciju društvene kontrole. Isto je i sa urbanim ogovaranjem koje zovemo štampom – samo što se tako kontroliše vlast. Zato je velikan demokratije i sekularizma Tomas Džeferson rekao da bi „radije živeo u državi sa novinama i bez vlade nego u državi sa vladom i bez novina“.

Naravno, novine govore mnogo toga i o nama samima. Biti u posedu informacije o našem svakodnevnom životu, dostupne po smešnoj ceni „petparačke priče“, jeste ogromno dostignuće ljudske vrste. Ovo je najtačnije i najjeftinije ogledalo koje sebi možemo priuštiti. Štampa, taj svojevrsni narodni tribun kojeg unajmljujemo po ceni od tridesetak dinara, ispunjava tu značajnu funkciju društvenog organizma. Zato je Džon Milton u 17. veku istakao da je uvođenje cenzure u štampu pogubnije od zatvaranja svih engleskih luka, dok je za Tomasa Karlajla sposobni urednik novina imao moć „vladara sveta“.

Prirodna istorija novina je i mnogo više od puke refleksije društva po naslovnim stranama i roto-papirima. Štampa i stvara moderno društvo. To jest, istorija društva i istorija novina idu ruku pod ruku i međusobno usklađuju svoj hod, sa više ili manje uspeha. Za Habermasa, moderno društvo nastaje nakon što se privatno razmišljanje o javnim poslovima izlilo u salone i kafane, na trgove i u novine. Reagovanja i diskusije u novoformiranoj javnoj sferi, u kojoj više nije bila bitna snaga porekla, već snaga argumenata, bila je odlučujući faktor u rušenju „starog režima“. Slobodna razmena mišljenja stvorila je političku životinju, čoveka. Jer, šta je zapravo vest? Sve ono što će naterati ljude da razgovaraju. A međusobno trabunjajući ljudi uvek su nekakva subverzija. Novine su slobodni prostor, agora i forum za susret ideja, a krčenje šuma za proizvodnju novinskog papira je osvajanjem slobode stvorilo modernu civilizaciju. Koliko istorije u ovim lepljivo masnjikavim stranicama, zar ne? Stegnimo ih onda malo jače i ne puštajmo.