Izdržavanje inovacije

Konvencionalna razmatranja će odgovor tražiti u privatnom preduzetništvu ili u mantri o malim i srednjim preduzećima. Još konvencionalnija – među navodno genijalnim pojedincima. Tipičan primer za to je rahmetli Stiv Džobs jer, vidi ga, nosi(o je) lenonke, farmerke i crne rolke, delovao kao revolucionar novog kova i preko famozne vizije izmenio način na koji koristimo kompjutere. Odnosno, genijalno je prepoznao i/ili zajahao trend „smanjivanja“ računara do nivoa pametnih telefona i zgodnih tableta i usput oterao dotadašnje suparničke gigante poput Majkrosofta u gotovo stečaj. I onda ćemo mi, smrtnici, deliti njegove motivacione govore u nedogled i diviti se Velikom Inovatoru jako i do samog kraja. Jer svima, od američke ekonomije do američke tinejdžerke sa Instagramom, je bolje zbog Epla (Apple), a Epl jeste Stiv Džobs.

Ova priča je možda zgodna za romansirane biografije i još romansiranije holivudske uratke, ali nema mnogo veze sa istinom. Posredi je varijacija na temu popularne „teorije o velikom čoveku“ koja je svoj najjasniji izraz dobila u 19. veku, ali je među nama oduvek. Reč je o ideji prema kojoj se istorija, a samim tim i istorija nauke i tehnologije, može objasniti uticajem „velikih ljudi“ ili harizmatičnih, mudrih, snažnih i/ili veštih individua-heroja. Muhamed, Martin Luter (može i Luter King), Isak Njutn, Napoleon, Džejms Vat, Čarls Darvin – istorija je puna takvih velikana koji su gurali društvo napred, zar ne? Ne baš sasvim. Njihova uloga je bila važna, ponekad i ključna, ali istorija ratova ili istorija otkrića nije tako jednostavna. Kada su Isaka Njutna, istinskog heroja nauke i tehnologije koji je izmenio naše poimanje sveta, upitali kako to da je „video dalje“ od svih svojih savremenika, sam Njutn je odgovorio „bilo je to zato što sam stajao na leđima divova“, aludirajući na jednu staru metaforu. Inovacije i otkrića su gotovo uvek zajednički kumulativni poduhvati. Uzmimo samo blistavi primer Epla – suosnivač kompanije Stiv Vozniak je bio tip koji je zapravo izmislio njihove rane personalne računare, a Majk Markula je bio tip koji je obezbedio prvi kapital za njihovu proizvodnju. Prvi direktor Epla, Majkl Skot, zabranio je upotrebu pisaćih mašina u firmi još 1979. godine. Sve to dok je Džobs vežbao kaligrafiju i eksperimentisao sa LSD-jem. Uzgred, moto „Guglove“ aparature za pretragu naučnih radova, Google Scholar, upravo je „stanite na leđa divova“.

Ali šta je sa privatnim preduzetništvom, reći će oni bistriji? Kad odglumimo da i vrapci i golubovi i albatrosi znaju da sve nije mogao da uradi jedan čovek, reći ćemo da je sjajni Epl bilo preduzeće vođeno inovacijom i koje je sjajno tržište nateralo da izbacuje te lepote od uređaja i gedžeta. Međutim, i to je daleko od istine, ako izuzmemo vlažne snove kapitalizma. Jer je čitava informatička i komunikacijska revolucija pokrenuta sredstvima koja je obezbedila – država. Rano finansiranje firme Epl ostvareno je sredstvima Kompanije za investiranje u mala preduzeća američke vlade. Algoritam koji pokreće pretraživač Gugl finansiran je sredstvima Američke nacionalne fondacije za nauku. Džobs, Vozniak i ostali su stajali na leđima otkrića kao što su Intelov mikročip i mnoge druge tehnologije, uključujući tu i sam internet. Koji je, uostalom, izrastao iz Arpaneta, mreže stvorene od strane Agencije za napredne istraživačke projekte američkog Ministarstva odbrane (DARPA). Uostalom, o svemu ovome fantastično piše Marijana Macukato (studija: „Preduzetnička država: razbijanje mitova o javnom versus privatnom sektoru“, 2013), ekonomistkinja i profesorica nauka i tehnologije na univerzitetu u Saseksu. Kao i bivša koordinatorka čuvenih FP7 projekata Evropske komisije za finansije, inovaciju i rast, tako da zna o čemu govori.

Pojednostavljeno i posve jeretički rečeno za one kojima je biblioteka daleko: država je ta koja je pametni telefon učinila pametnim. Ne država Srbija, naravno, već ozbiljne države koje upravljaju globalnom ekonomijom, politikom i kulturom. Ali ne ni Epl, Samsung, Nokia ili HTC. Sve pametne tehnologije jednog „Ajfona“ ili „Samsung Galaksija“ – internet, vajerles (wireless) mreže, globalni pozicioni sistem (GPS), mikroelektronika, (prokleti) tačskrin displeji i ostalo – bile su ili su i dalje finansirane od strane države. Epl, Samsung i njima slični samo su sve ovo kreativno sastavili zajedno, u jedan zgodni aparat za tržište. Svaka im čast na tome, zaista, ali oni su samo obrali bogate plodove šest ili sedam decenija inovacija finansiranih državnim novcem. I to novcem tako agresivno kapitalističke Amerike javno, a zapravo vrlo izdašne socijalne države za nauku i tehnologiju tajno ili zguza. Nemačka za najnovijim tehnologijama uporno zaostaje (a pre Drugog svetskog rata je bila na tehnološkom vrhu), baš zato što je isuviše bukvalno shvatila tu kapitalističku preduzetničku bajku. Finska, Irska ili Estonija su, srećom po njih, čitale između redova.

Zašto je to tako? Zašto inovacija mora da bude „izdržavana“? Privatne ili famozne „startap“ kompanije nisu dobro mesto za ozbiljna naučna otkrića i temeljne inovacije, baš zato što naučna ozbiljnost i temeljnost puno koštaju, a rezultati i plodovi su neizvesni. Nešto o tome je pre par nedelja drobio i ovaj kolumnista, vidno iznerviran pojedinim receptima novog ministra finansija. Jer tvrdnja da nauka i tehnologija treba da budu preduzetnički i tržišno orijentisane, ako je uzeta sama za sebe, predstavlja istu grešku kao i tvrdnja da nauka i tehnologija treba da budu jedino potrošačke ili izdržavane delatnosti. Oba stava su strane iste medalje koje se međusobno podupiru dok ne zasijaju, ali koje ne daju rezultate ako su jednostrane. S tim što je strogo tržišna verzija mnogo opasnija jer će malo ko pri zdravoj pameti tvrditi da nauka ne treba da rezultira u nekakvoj proizvodnji i opštoj dobiti (pa i profitu), dok će nažalost mnogi zadojeni prostim i nedoučenim mantrama tvrditi da ona treba i može samo da se razvija u okvirima nekakvog preduzetništva.

I, otkrijmo toplu vodu, veliki deo nauke je bizarno trošadžijski – ima tu i istraživanja o uticaju kantri muzike na samoubistvo (Stack and Gundlach 1992), studija o ljubavi i seksu sa robotima (Levy 2007), meta-analiza o stranim telima u rektumu (Busch and Starling 1986), empirijskih istraživanja o tome da li kokoške preferiraju lepa ljudska lica (Ghirlanda, Jansson and Enquist 2002), radovima o situaciji zarobljenosti penisa u rajfešlus (Mishra 2005) i pritiscima koje proizvode pingvini dok kake (Meyer-Rochow and Gal 2005), te o strukturnim promenama u hipokampusu londonskih taksista (Maguire et al 1999). Ali neka će istraživanja podariti i neki novi internet – kojem su se, sasvim izvesno, nekada slično smejali jer mu nisu predviđali tržišnu vrednost.

Konačno, javno poduprta nauka koja nije ograničena prolaskom na tržištu je, logično, i najodvažnija jer zna da neće otići u stečaj ako ne uspe. I tamo se otkrivaju najznačajnije stvari. Dok je tvrdnja da isključivo privatna inicijativa i konkurentnost stvaraju vredne proizvode neznalačka, ideološka i uskogruda. Inovacije zavise i od hrabrog preduzetništva, naravno, ali „sektor“ koji preuzima najveće rizike i postiže najveća otkrića nisu mala i srednja preduzeća, već upravo „zla“ i „skupa“ država. Zato nije svejedno kakav budžet za obrazovanje i nauku priprema ova država i zato tvrdnje o merama štednje i stezanjima kaiša onespokojavaju. Da, bićemo mršaviji na slici „posle“ nego na slici „pre“. Ali, za istinske inovacije, oni finansijski neuhranjeni i novčanički tanki – jednostavno nemaju snage.