Jahati zvezdu repaticu

I same brojke su dovoljne za raspamećivanje: da bi sustigla i za rep uhvatila jednu zvezdu repaticu, letelica Rozeta sa robotolikim lenderom („sletačem“) Fileom prevalila je kružni put od 6,4 milijardi kilometara. Što je bio visoko rizični „roud trip“ na koji je krenula još u proleće davne 2004. godine. Odabrana pokretna meta-kometa ima samo oko četiri kilometra u prečniku dok kroz kosmos šiba brzinom od 135.000 kilometara na sat. I ne može se pohvaliti naročitim pistama za sletanje. Naime, dok File nije poslao svoje fotografije izbliza (uslikane kamerom od 4 megapiksela, što je bilo izuzetno mnogo te 2004. godine), niko nije tačno znao kakva je uopšte površina komete. Čekaju li nas led, prašina i pepeo, ili pak pašnjak i žabokrečina na tom repatom drugu i drugarici Čurjumov-Gerasimenko? Znalo se jedino da je njena gravitaciona sila privlačenja toliko mala da je i najmanje poskakivanje dovoljno da se odleti nazad odakle se i došlo. Svako grublje sletanje Filea bi učinilo da pod maksimom „Džabe smo krečili“ ova omanja letelica odskakuta nazad u kosmos. Zajedno sa svojim neverovatnim naučnim instrumentima i automatskim mini-laboratorijama uguranim u gvožđuriju veličine veš mašine. I sa našim nadama spakovanim u radoznale oči zagledane u zvezde.

I sad, na putu koji je trajao deset godina, Rozeta i lender File stižu na svoje repato odredište sa oko dva minuta zakašnjenja. Bez prevrtanja, naročitog odskakivanja ili ugruvavanja. File je nemački odmah prionuo na rad, vadeći uzorke sa tla i unaokolo, analizirajući ih na licu kometnog mesta. Dok za celo to vreme evropski naučnici koji su zakuvali ovaj let u nepoznato održavaju neprekidni kontakt sa svojom fantastičnom napravom. Dakle, iz Darmštata u Nemačkoj navigiraju, manevrišu i komuniciraju sa robotom koji je oko 500 miliona kilometara daleko, dalje od Marsa. Dok ovaj gvozdeni superheroj zauzvrat radosno prima instrukcije, šalje podatke natrag na Zemlju i usput klikće fotoaparatom i „aplouduje“ slike na zemaljski internet. Prisetimo se ovoga kada, proklinjući GPS u automobilu, sledeći put negde zakasnimo jer smo se izgubili ili pogrešno skrenuli u rođenom gradu. Ili kada nam bude neopevano maltretiranje da se telefonom ili SMS porukom javimo roditeljima ili voljenoj osobi. Znači, prošle nedelje, čovek je uspeo nešto što nije uradio nikada pre: sleteo je ili „prizemljio“ svoju leteću spravu na jednu kometu. Zajahao je zvezdu repaticu, poput modernih kauboja što zajašu razjarenog bika na nekakvom rodeu. Ovo su veličanstvene stvari od kojih zastaje dah a vilica gravitaciono pada. I koje, uprkos svemu što govori suprotno, iznova ispisuju stranice istorije čovekove sposobnosti, kreativnosti i genijalnosti.

Međutim, poenta nije (samo) u tehničkom aspektu celog posla, niti se ovde radi jedino o inženjerskim čudima i nezapamćenoj tehnologiji, koliko god megapiksela imala. Naučni aspekt misije „Rozeta“ je onaj koji istinski nadahnjuje. Kometa je kolumbovski neistražena teritorija ili nešto poput naučnog Diznilenda. Na kojoj se kriju tačni odgovori na najveća i najdublja pitanja čovečanstva – ako izuzmemo „Jel' izgledam debelo u ovoj haljini?“ Jer komete su ostaci ili restlovi istinskog stvaranja, odnosno formiranja Sunca i planeta iz prvobitnog nebularnog praha. One su najstariji gradivni blokovi Sunčevog sistema ili svojevrsni vremeplov u doba od pre 4,6 milijardi godina. I zato mogu da nam ponude konačne uvide u to kako je naša planeta nastala. Zatim, postoji ozbiljna mogućnost da su komete na našu planetu donele vodu, a možda i složene organske molekule, odnosno – život. Dakle, 2 u 1, možda odgonetnemo i kako je nastao svet po kojem hodamo, ali i otkuda na njemu mi sami, živi, tabanajući i zapitani. I bilo bi to blistavo prelepo jer ima neke besramne romantike u zamisli o kometi koja oplođuje planetu, zar ne? Uostalom, ovaj sudar i nalikuje na vođenje ljubavi na nebeskom platnu ili zvezdanom čaršavu. Gde kometoliki vatreni spermatozoid udara u krupnu i planetoidnu jajnu ćeliju, i stvara novi život u kosmičkoj materici. A sudeći po zadihanom i zajapurenom stanju u kojem se Sunčev sistem nalazio tada, ni strasti nije manjkalo.

S druge strane, komete ranije nisu bile toliko seksi i uzbudljive, već strašne i opasne. One su prvobitno bile viđene kao signali za uzbunu i predskazanja nesreće poput gladi, bolesti ili rata. Jer čovek je oduvek gledao u nebo i zvezde, u njima uviđao obrasce i (pomalo samozaljubljeno) iz njih čitao poruke koje mu šalju razna aktuelna božanstva. A narušavajuća pojava komete na stabilnom nebeskom svodu značila je, a šta drugo, nevolju. Ali nemojmo biti pregrubi prema drevnim Sumerima ili srednjovekovnim Parižanima koji su nebeske pojave tumačili kao one žute samolepljive poruke za ogledalo ili frižider. Koje neko lepi po nebu samo za njihove oči. Od zemljotresa i poplava kao božjih kazni sve do šara preostale kafe u šoljici kao prozora u budućnost i ljubavnu avanturu, i mi sami svakodnevno pridajemo lični smisao stvarima koje su za našu sudbinu sasvim nezainteresovane. Međutim, primetimo veličanstveni put koji smo prošli od tad: od drhtanja pred nebeskim pojavama do njihovog kroćenja i osedlavanja. Na tom putu smo naučili da kontrolišemo svet koji nas okružuje, umesto da mu dopustimo da on kontroliše nas. I da od nekadašnjeg strahopoštovanja zadržimo samo poštovanje. Bio je to put Naučne revolucije, prosvećenosti i napretka, veći čak i od Fileovih 6,4 milijarde kilometara.

I zato, koliko banalno, prozaično i brutalno nisko tada deluju vesti o besnom napuštanju nekakvog samita od strane Vladimira Putina, o odurnim zlikovačkim akcijama najnovijih islamskih džihadista, i uopšte sve ostale vesti sa zemlje i ovog sveta koje čovečanstvo vraćaju u blato i mulj? Pred zvezdama repaticama kao ključevima za tajnu života, koliko su otužni, bedni i uskogrudi svi naši Donjecki, Sirije, Škotske i ostala Kosova? Albanski dron ili evropska Rozeta – šta stiska naše dugmiće? Sporazum Srbije sa MMF-om ili sporazum čovečanstva da spusti robota na kometu? Može li, bez blama, išta dnevnopolitičko ikada više biti nazvano veličanstvenim pred ovim pomeranjima granica dometa ljudskog uma i ponašanja? Postoji li plemenitiji cilj od samospoznaje svog kosmičkog odrastanja i porekla? A ukoliko baš insistiramo na dnevnim politikama, nije li zgodno što je ovo bio projekat našeg kontinenta, Evrope (i njene svemirske agencije), odnosno plod saradnje ljudi iz 14 evropskih zemalja? File je ućutkao i nekakve (evro)skepticizme i uskogrudosti evropskih državica, kao i nas ostalih koji za njima šepajući tumaramo. A ne zove se Štefan. U pitanju je bilo važno ohrabrenje i u vezi sa tim da su (i) Evropljani sposobni za fantastične stvari, samo kada se povežu, udruže i misle hrabro i veliko. Hoćemo li možda prozaičnu ekonomiju i njeno „koliko to košta?“ i „maže li se to na hleb, sine?“ Važi. Troškovi celog projekta su svakog građanina Evrope koštali samo 4 evra godišnje, dakle, jednu „evropsku“ paklicu cigareta. Za tu cenu dobijamo odgovore na pitanja o poreklu planete i života. I u neku ruku, hvatamo boga za muda. O istom trošku: trijumfujemo kao vrsta, nadilazimo dosadašnje granice, te budimo usnulu vatru hrabrosti i saznanja. Za četiri evra godišnje, ima li povoljnijeg i ukusnijeg hlebnog namaza od toga?

Konačno, imena koja su naučnici nadenuli ovim svemirskim brodovima i letećim naučnim laboratorijama su posebno ilustrativna za suštinu celog međuzvezdanog poduhvata. Letelice „Rozeta“ i „File“ nazvane su po tzv. kamenu iz Rozete i po obelisku sa egipatskog ostrva File, objektima koji su bili ključni za dešifrovanje hijeroglifa. To jest, koji su predstavljali ključ za razumevanje dalekih i drevnih civilizacija. Po analogiji, i ova aparatura treba da nam omogući da dešifrujemo svoju pradavnu prošlost. U malenom istraživačkom brodiću Fileu, koji je poslao svoje podatke i zatim otišao na zasluženu dremku u hlad, krije se ključ za razumevanje našeg mesta u kosmosu. Ponosimo se i (za)divimo pred takvim i svim sličnim ljudskim trijumfima. Koji nama amaterima i zanemelim posmatračima bude nadu u to da je moguće otkriti najdublje tajne prirode. Čak i kada je za to potrebno prevaliti milijarde kilometara samo da bi se za rep uhvatila nekakva kamenčina koja šipči kroz svemir. Ovakvi izuzetni i odvažni poduhvati nam pokazuju da ništa nije predaleko ni preteško kada se mi, ljudi, nameračimo. Da je stvari moguće saznati, da se može sarađivati, kao i da je (tek) tada moguće nesumnjivo napredovati. Namignimo stoga i sebi u ogledalu jer pripadamo čovečanstvu, toj živahnoj sorti radoznalih istraživača i uzbudljivih sanjara. Zajašimo svoje strahove i raspalimo ih po repu ili stražnjici, dignutog nosa i pogleda prema gore. Prema našem pravom domu, zvezdama od čije smo prašine nastali.