Jedan život

Nauka i filozofija se hrvaju i muku muče sa njima, dok mi obično (i posve komotno) mislimo da je na ta pitanja jednostavno nemoguće dati odgovor. Ili da se time zanimaju samo posebno blesavi pojedinci koji nemaju pametnija posla u životu. Pa se mi onda radije bavimo pitanjem šta ćemo ručati danas, koji je film na programu večeras, hoće li žena biti raspoložena za snošaj posle, šta sad opet hoće taj Vučić i da li će opet pobediti Đoković. I to je okej. Ali zato (za)ostajemo u blaženom neznanju o tome da nauka i filozofija naprosto jesu odgovorile na mnoga od tih pitanja. I da je krajnje vreme da se sa tim upoznamo.

Dakle, ima li života posle smrti? Ovo je pitanje koje je čoveka tištilo od samih početaka civilizacije, i pre toga. Priupitajmo bližnjeg svog, srodnike, komšije, kolege, i najverovatnije će nam reći da – pojma nemaju. Naravno, voleli da ga tog zagrobnog života ima, sasvim izvesno se tome nadaju, možda čak i veruju u isti. Ali da, naprosto, ne znaju. Niko ne zna, jebiga. Preostaju nam samo duboka nada i ono nešto evra što plitko guramo u popovski džep na sahranama, zar ne? Pa, ne. Jer, uzimajući u obzir aktuelna otkrića i saznanja iz neuronauka, odnosno činjenice o neuronskoj osnovi svesti, sasvim je izvesno da života posle smrti – nema. Tako jednostavno, direktno i jako nam je žao, ali džabe. Nema. Kao što smo mi, Sapijensi, u međuvremenu otkrili da Zemlja nije ravna ploča, da se ista vrti oko Sunca (a ne obrnuto), da smo nastali evolucijom putem prirodne selekcije, otkrili smo i da nema života posle smrti. Više nije suvislo niti intelektualno pošteno tvrditi da naprosto „ne znamo“ šta „dolazi posle“. Znamo, a to „posle“ je veliko ništa. Ne samo što nema „nebeskog naroda“, nego nema ni prokletog neba.

O ovome, na primer, detaljno i eksplicitno svedoči fantastična studija „Mit o zagrobnom životu“ koju su 2015. godine priredili i objavili filozofi Majkl Martin i Kit Ogastin. U dotičnoj se na 675 gigantskih stranica nalazi čak 30 radova uglednih neuronaučnika, biologa, psihologa, filozofa i drugih učenjaka koji najzad sintetišu i uspešno argumentuju tu jednostavnu, iako svakako bolnu činjenicu – da nema dokaza i/ili da nema šanse da svest može da preživi smrt. Život posle smrti je nemoguć i nerealan. U knjizi se nude detaljni empirijski argumenti zašto ljudi trajno nestaju nakon svoje biološke smrti, problematizuje se i obara verovatnoća „duše“ i sličnih filozofskih koncepata, kao što se i suvislo raskrinkavaju razna parapsihološka svedočanstva o „preživljavanju“ i „povratku“, tj. o raznim „tunelima“, „belim svetlostima“ i ostalom.

Suština je relativno jednostavna, koliko god ona bila kontraintuitivna, žalosna i jeretička. Ako uzmemo u obzir gomiletinu akumuliranih podataka, činjenica i dokaza iz raznih magnetnih rezonanci i sličnih „slikanja“ mozga, saznanja iz genetike, saznanja iz biologije i evolucije životinja, studija o povredama i stimulacijama mozga, saznanja o starenju, epilepsiji i demenciji, podataka o uticaju lekova i/ili droga itd. – svi oni strogo, rigorozno, pažljivo i hrabro upućuju na tragično jedno. A to je da svest, ličnost, sećanja, uspomene, jezik, percepcija, zaključivanje, emocije i sve ostalo što čini nas same – naprosto nestaju nakon što umire mozak. Jer naš um i sve sa njim jesu proizvodi mozga. Kako naše svesti, umovi, duhovi, „duše“ ili slični netelesni entiteti koji ne postoje u fizičkom prostoru mogu da se kreću, susreću, razgovaraju, percipiraju, pamte i misle? Pa, nikako. Nijedna koherentna, smislena ili poželjna ideja o „duši“ ne može da preživi smrt mozga. A opisi „života posle smrti“ samo su nenamerne zablude ili svesne obmane.

I nije tu naročiti problem u „duši“ – možemo mi da drobimo o njoj ako želimo, iako ima mnogo suvislijih i kvalitetnijih koncepata u opticaju. Problem je u tome što ta „duša“, onako kako je zamišljamo, prestaje i nestaje posle smrti. Tužno i besmisleno, tako je, ali smrt je apsolutna sudbina. Ipak, još je helenistički filozof Epikur insistirao na tome da nema razloga da se plašimo smrti, jer nas ona ne može ni najmanje povrediti ili ugroziti. Posle smrti naprosto prestajemo da postojimo, na isti način na koji nismo postojali ni pre nego što smo začeti. U onoj ludoj i vreloj noći u Makarskoj, jelda. Mi nismo svedoci svog tekućeg uništenja i raspadanja, baš kao što nismo bili ni svedoci perioda pre našeg začeća. „Kada smo tu, smrt nije. Kada je smrt tu, mi nismo.“, mudro je govorio hedonista Epikur. S druge strane, „Ne želim da postanem besmrtan kroz svoj rad; želim da postanem besmrtan tako što neću umreti. Ne želim da živim u srcima svojih sunarodnika; želim da živim u svom stanu“, rekao je filozof Vudi Alen.

Danas manje od tek 8 odsto vodećih naučnika iz američke Nacionalne akademije nauka zaista veruje u „ljudsku besmrtnost“ (a i oni su mahom nekakvi društveni naučnici i kulturnjaci). Što je svakako dramatično manji udeo „vernika“ u zagrobni život u poređenju sa ostatkom stanovništva. Samo što sve ovo tom stanovništvu niko nije rekao ili naročito izreklamirao. Uz to, zanimljivo je i da su ljudi verovatno mentalno „programirani“ da veruju u zagrobni život. Mi uredno pripisujemo smisao i delanje mnogim neživim stvarima, a imamo i snažnih psiholoških poteškoća da uopšte zamislimo naše nepostojanje. Ali, budimo iskreni, jednako tako nam je teško da zamislimo kako se zapravo krećemo, vozimo i špaciramo po kamenoj lopti, a ne po ravnoj ploči. Koja inače jurca oko Sunca brzinom od 1670 kilometara na sat. Pa smo, hvala osnovnoj školi, ipak nekako prihvatili tu sumanutu činjenicu. Možda bismo nešto slično mogli da uradimo i sa našim anahronim, iako utešnim, uverenjima o životu posle smrti.

Kako je to u časopisu „Skeptik“ napisao neuronaučnik Sebastijan Digez sa švajcarskog Univerziteta Friburg, „Baš kao što su se evolucioni biolozi pobunili protiv kreacionizma, lekari se bore protiv pogrešnih informacija o vakcinama, a klimatolozi glasno reaguju na klimatske promene, vreme je da neuronaučnici i kognitivni naučnici otvoreno odbace mit o zagrobnom životu, i doprinesu da se raširi saznanje o tome da je ova zamisao naprosto pogrešna“. Jer, ako javnost uz zdušnu pomoć crkava i dalje odašilje zagrobne mitove i drobi o životu posle smrti, šta su to kognitivni naučnici i neuronaučnici dođavola otkrivali i saznavali sve ove godine? Jednostavno, verovatnoća zagrobnog života je tanja od šanse da FK Tekstilac iz Odžaka pobedi Real Madrid sa 8:0. U finalu Lige Šampiona. Na Jupiteru. Sutra. Naravno, i samo ukazivanje na ovu činjenicu je jeres ili tabu. I zato ona ostaje zakopana ili gurnuta pod tepih ezoteričnih neuronaučnih žurnala i publikacija. Ali, „ipak se okreće“, šta god mi voleli da mislimo.

S tim u vezi, razumno je upitati se zašto da ljudi ne veruju u zagrobni život, uprkos neuronaučnim činjenicama? Zašto hladnim sečivom nauke razarati tu divnu i toplu zamisao da ćemo se jednom ponovo susresti sa svojim supružnicima, roditeljima, decom, eventualno kućnim ljubimcima? Upitati ih za zdravlje, prošetati se, nedeljno ručati zajedno? Ima li moćnije želje i snažnije nade od toga? Ne radi se o tome šta dobijamo verovanjem u zagrobni život, već o tome šta zbog tog verovanja gubimo. Osim što zatvaramo oči pred naučnim otkrićima (ali, koga briga za te štrebere u belim mantilima), mi istovremeno zatvaramo oči pred ovim, jednim životom koji imamo. I baš zato je neophodno raskrinkati hipotezu ili mit o zagrobnom životu, iako ljudi vole da se dotične drže kao pijan Kosova. Društvene posledice razbijanja ideje o životu posle smrti zapravo su izuzetne, moćne i sasvim oslobađajuće.

Otvoreno i hrabro prihvatanje (sopstvene) trajne smrtnosti od nas pravi odgovornije, pažljivije i opreznije građane i ljude. Nasuprot svim onim popovima, generalima, političarima i moralistima koji nas plaše našim sopstvenim željama i strastima. I nepodnošljivo lako žrtvuju naše živote u ime religije, države, nacije i mera štednje. Niko se avionom ne zaleće u njujorške Kule bliznakinje ako zna da ga posle smrti na nebu ne čekaju nekakve mladolike device i ostale erotske fantazije. Saznanje da postoji samo ovaj život nas možda navede da budemo bolji i humaniji jedni prema drugima. Da više uživamo u tom životu, jednom jedinom koji imamo. Da više putujemo, da odlično jedemo i kvalitetno pijemo, da vodimo ljubav nastrano. Da taj život ne odbacujemo zarad sveta koji nikada neće doći. Dani su nam odbrojani, uživajmo u njima.