Jeste li iscrpljeni?

Ili smo i bili i ostali umorni?

Pod konstantnim stresom?

Sagoreli od posla, čak i ako smo izgoreli na suncu?

Zašto smo toliko hronično iscrpljeni?

Dobre vesti su da – krivica nije do nas samih.

Nismo mi lično ni neradnici, dokoličari, lenčuge, ni gotovani.

Samo ljudska bića.

A loše vesti glase – iscrpljeni smo zbog dubokih ili strukturnih društvenih, istorijskih i kulturnih sila.

I od kojih ne možemo da pobegnemo, čak ni na more.

U eseju Ekonomske mogućnosti za naše unuke iz 1930, čuveni ekonomista Džon Mejnard Kejns predvideo je radnu nedelju u trajanju od 15 sati.

Dakle, dva dana rada i pet dana vikenda. Šta se dogodilo?

Radi hleba umesto divljeg voća i povrća, ljudi jesu rmbačili u znoju lica svoga još od biblijskog progona iz Edenskog vrta.

Ili od kad su, umesto lova i sakupljanja, otkrili poljoprivredu pre oko 11.000 godina.

Prema istraživanjima antropologa Maršala Salinsa, prvi ljudi su prvobitno radili (lovili i sakupljali hranu) samo oko 15-20 sati nedeljno. A ostatak vremena provodili u dokolici i razonodi – tračarenju i plesu.

Sve se to promenilo sa proizvodnjom hrane, odnosno pripitomljavanjem pšenice i stoke sitnog zuba, te su Sapijensi na svojim poljoprivrednim domaćinstvima počeli da rade od svitanja do sumraka.

Biće da ima velike antropološke istine na onim majicama sa tekstom Rođen da peca, a nateran da radi?

Jer, za razliku od praistorije, u najvećem delu pisane istorije, prosečna osoba jeste i naporno i primorano radila svaki dan, po ceo dan, radi zadovoljenja osnovnih životnih potreba.

Svaki eventualni višak, prisvajali su oni na vlasti – kraljevi, ratnici i popovi.

Najednom je samo zemljoposedničko plemstvo predindustrijske Evrope večeravalo, plesalo i tračarilo, dok su svi ostali kmetovski savijali kičmu.

Nije se mnogo promenilo nakon Industrijske revolucije, kad su seljaci postali radnici.

I u fabrici je radni dan trajao po 14 ili 16 sati, ali su viškove sada prisvajali kapitalisti ili gazde.

Ipak, radnici se vremenom organizuju, a njihov osnovni zahtev glasio je – manje rada!

Cilj svakog radnog čoveka bio je da njegova deca pređu u narastajuću srednju klasu, u društvo raznih učitelja, lekara i advokata – sve kako bi zarađivala više, a radila manje od svojih roditelja.

I do otprilike 1980-ih godina, oni bolje obrazovani i/ili srednjeklasni pojedinci zaista i rade komparativno manje.

A zatim se dogodila nova društvena promena i ideologija – tzv. neoliberalizam.

Sa njom i lukavstvo uma koje počinje da slavi rad, i da stigmatizuje dokolicu, čak i među obrazovanom elitom ili srednjom klasom (uzgred, i komunisti jesu narajcano slavili rad, ali su zato radničkoj klasi obezbedili ozbiljna prava).

Ono što ekonomisti poput Kejnsa nisu mogli da predvide jeste da ljudski rad više neće biti samo sredstvo materijalne proizvodnje – već i proizvodnje ličnog identiteta.

Za seljake i radnike, rad je ostao mrska neophodnost, patnja i bol. Ali za obrazovanu srednju klasu, rad postaje stvar ugleda, te ideologija ili pak religija koja obezbeđuje identitet.

I zato smo toliko iscrpljeni.

Jedan od najpoznatijih apostola te nove ideologije ili proroka nove religije bio je Stiv Džobs.

Ovaj gazda u Eplu, u svom čuvenom govoru pred diplomcima sa prestižnog Stanforda 2005. godine poručuje sledeće: „Morate da pronađete ono što volite. To važi za vaš rad, kao i za vaše ljubavnike. Vaš posao će vam ispuniti veliki deo života, i jedini način da budete zaista zadovoljni u životu jeste da radite odličan posao. A jedini način da uradite sjajan posao jeste da – volite ono što radite“.

Zvuči seksi, zar ne? Ima 38 miliona pregleda na Jutjubu.

Dakle, ubedimo ljude da treba da vole ono što rade – i oni će opet rintati po 10 ili 14 sati dnevno!

Usput poručimo i da nisu dovoljno marljivi i vredni ukoliko se osećaju iscrpljeno i preopterećeno (nije rekao ništa o radnicima u Kini koji mu sklapaju ajfone u očajnim uslovima rada).

Kako se toga samo nisu dosetili egipatski faraoni, srednjovekovni vlastelini, ili industrijalci iz Mančestera u 19. veku? Uzgred, ironično je što se ovaj isusoliko i prerano preminuli čova prezivao baš – Poslovi / Jobs.

Dakle, za mnoge sitnoburžoaske, a visokoobrazovane ljude, rad prestaje da bude puko sredstvo za dostizanje nekog cilja (hrane u frižideru, plaćene rate za stan, nekog putovanja možda). Rad postaje cilj ili vrednost po sebi.

Maks Veber bi bio zadovoljan.

Jer, sa neskrivenim ponosom, mnoge srednjeklasne individue za sebe će govoriti da su radoholičari, kao da se time treba hvaliti. I radiće svakog budnog sata, a spavaće malo.

Najnoviji moćnici i bogataši ubedili su onu danas najbrojniju klasu – kreativnu, obrazovanu i višu srednju – da ona takođe treba da rmbači u znoju licu svoga, poput robova ili kmetova svojevremeno.

I da još uživa u tome.

Ili oseća grižu savesti ukoliko bi (naj)radije sedela na kauču, gutala brzu hranu, cirkala hladno pivo, i vrtela TV kanale – jer sve to je nekako mrsko proletersko.

Ali dođavola, hrana koja je brza, piće koje je hladno, podguzno sedalo koje je meko, te razonoda koja se magično pojavljuje na dodir prsta, bila je nezamislivi ideal i naučno-fantastična utopija za radno napaćeno čovečanstvo od kada je izmislilo poljoprivredu i civilizaciju.

Ta odurna ideologija radoholičarizma, ili pak religija radizma, ovako se preliva čak i na izvojevano slobodno vreme naše umorne, sagorele i iscrpljene pripadnike sitne buržoazije.

Prema njenoj kulturnoj hegemoniji, i svaki slobodni trenutak valja posvetiti ličnom usavršavanju, odnosno radu (na sebi). I, odjednom je postalo kul da u kafanu donesemo – laptop?

Da umesto muzike, slušamo obrazovne podkaste.

Da treniramo, trčimo, idemo u teretane, aerobike, spininge, joge i ostale fiskulture, što su ranije poduzimali samo ćaknuti pojedinci.

Čak i naša deca više ne smeju da budu prepuštena samoj sebi i igri sa vršnjacima, već nadziranom usavršavanju.

Pretvaramo li se to u nove viktorijance?

Koji možda nisu toliko seksualno zakopčani, ali zato jesu izopačeno posvećeni rmbačenju, treningu uma i tela, sve radi jedne novopuritanske ideologije odricanja i štedljivosti?

Jesu li to one famozne mere štednje? Najzad, i izvesni Aleksandar Vučić ljude svesno pozdravlja sa jednim Srećan rad.

A gde se dede jedno obično – Dobar dan?

I danas podjednako živimo u sistemu koji nastoji da iscedi što više i više rada od nas, kao za pokretnom trakom svojevremeno.

Razlika je u tome što mi, radnici za pokretnim računarom, krajnje naivno, neuko i kratkovido pristajemo na taj zajeb.

Za upadljivu razliku od svojih zaista slavnih predaka koji su doslovno krvarili i gubili gole živote u borbi za osmočasovni radni dan.

Za vikend, plaćeno bolovanje i godišnji odmor. Iznova moramo da odbranimo svoje ljudsko pravo na dokolicu, na nerad ili lenjost, dok nam je preostalo fizičkog i mentalnog zdravlja.

Nismo li i mi srednjeklasni, ili čak elita, u međuvremenu postali previše iscrpljeni od poslova, mejlova, sastanaka, zadataka, projekata i krajnjih rokova?

Preumorni od telefona, kompjutera i informacija, od zdrave hrane i teretane, pa čak i od sopstvene dece i prijatelja?

Danas i viša srednja ili kreativna klasa profesora, advokata, programera, dizajnera, frilensera itd, izdašno radi vikendom i praznicima, odgovara na mejlove na morskoj plaži, te rintači i savija kičmu pred tastaturom do mraka, ponoći i krajnje iscrpljenosti.

Ali hej, bar rmbačimo u kafiću uz kapućino, a ne u mrskoj kancelariji od 9 do 5?

Vraćajte nam to osmočasovno radno vreme, ako Marksa i Engelsa znate.

U nedavnoj knjizi Lenjost ne postoji (2021), socijalni psiholog Devon Prajs zato objašnjava da naša iscrpljenost, osećanja neadekvatnosti i nedostatak svake radosti u poslu i životu, uopšte nisu posledica ličnih moralnih nedostataka.

I kako nam to kvarno sugerišu šarlatanski lajf-koučevi, priučeni menadžeri i jeftina literatura za samopomoć.

Ne, u pitanju je ona neizbežna posledica života i rada u poznom kapitalizmu za obrazovanu srednju klasu.

Nije to i ništa novo.

Mnogi mislioci su razborito kapirali šta nam se radoholičarski sprema.

Socijalista Pol Lafarg, poznat i kao zet Karla Marksa, napisao je čuveni pamflet Pravo da budemo lenji još 1880. godine. Filozof i Nobelovac Bertrand Rasel objavljuje svoj izuzetni esej U pohvalu besposlenosti 1932, a nemački filozof Jozef Piper studiju Dokolica: Osnova kulture 1948. godine.

Međutim, na policama knjižara danas pronalazimo jedino literaturu koja nas ubeđuje da je problem u nama samima ukoliko radije volimo da besposličarimo, odmaramo i uživamo, umesto da radimo, rintamo i rmbačimo (za druge ili na sebi).

I da samo valja da bolje organizujemo svoje vreme, veštije balansiramo posao i život, ponašamo se preduzetnički, i još mislimo pozitivno usput. Naučni psiholozi će izmisliti koncept – izgaranje na radu – za nešto o čemu marksisti drobe već gotovo dva stoleća.

O eksploataciji i o otuđenju.

Sve samo da našu vaskoliku iscrpljenost i zamor materijala ne bismo prepoznali kao strukturni i društveni problem, već kao ličnu falinku i nedostatak. Dok problem nije u nama, već u kapitalizmu.

Da li ste iscrpljeni? Možda je to zato što zaista jeste.