Još jedan napor, ministre…

Još bolje bi bilo da mogu da se svedu na zajednički predmet koji bi se bavio tolerancijom, istorijom religije, upoznavanjem drugih kultura.“. Verbić je ispravno naveo i to da veronauka doprinosi segregaciji đaka po verskom opredeljenju (roditelja), uz stav da veronauka u srbijanskom školstvu ne sme da bude tabu.

I, fekalija je pogodila ventilator, pa se saopštenjem za javnost u formi kofe spomenutih izlučevina po glavi ministra bio javio i Sinod Srpske pravoslavne crkve. Ovo „sveto“ ili nebesko telo je zemaljski optužilo „gospodina Verbića“ da je komunista, kao da je to nešto loše, uz ponovljenu zloupotrebu nakaradnog popisa stanovništva prema kojem je „ispalo“ da je 95% građana Srbije verujuće. Usledila je i reakcija ostalih samozvano tradicionalnih crkava, ali i Građanskih inicijativa u fajtu za predmet Građansko vaspitanje nad kojim oni drže svoj monopol. Međutim, „ad hominem“ najniže spustio se koordinator za veronauku ispred SPC i profesor na predmetu Pedagogija na Bogoslovskom fakultetu, protojerej-stavrofor-štagod Dragomir Sando. Za njega, „taj Verbić“ je „nedostojan svoje funkcije“ i njegov predlog nazvao je „paušalnom ocenom čoveka za koga je očigledno da nema apsolutno nikakve veze ni sa Crkvom (sic), ni sa verom, ni sa nacijom.“ Što je sve opis idealnog ministra prosvete za ovog kolumnistu i sociologa, ali i za svako društvo koje se želi nazvati modernim i sekularnim. Uostalom, tako je i za naglo otkrivenog i po Vladi Srbije često citiranog Maksa Vebera, za kojeg je upravo „raščaravanje sveta“, dakle sekularizacija, ključna odlika modernizacije. S tim u vezi, jedna ministarka prosvete je svojevremeno i posve ispravno smenjena zbog pokušaja da protera teoriju evolucije iz školskih programa. Dokle smo stigli i kuda to idemo ako se danas trubi o nedostojnosti i smeni ministra prosvete zbog pokušaja da iz škole protera ili bar „svede“ veronauku?

I zato iskrena podrška ministru za njegove napore da petnaest godina nakon skandaloznog uvođenja verske nastave u laičke škole Srbije otvori pitanje uloge, mesta i potrebe za veronaukom. Njegova sugestija „svedenog“ „zajedničkog predmeta“ zaista svedoči o želji i potrebi za sekularizacijom verske nastave. A ovo je u dobu vrištećeg klerikalizma stvar hrabrosti i činjenica za pohvalu od strane i razuma, i srca, i prepona. Okej, ministar Verbić je to vešto umotao u nekakvu „preopterećenost“, što je tema koja posebno odzvanja u roditeljskom umu prezabrinutom da im deca ne „preuče“, odnosno za težinu đačke torbe. Valjda zato što žele da zadrže monopol na savijanje detinje kičme. Ali, borba sa logičkom egzibicijom sintagme „obavezni izborni (predmet)“ nešto je u čemu i božja pomoć nije na odmet.

Pa ipak, uz podršku i aplauz, potreban je –“Još jedan napor“, ministre. Naime, mnogi sekularno i uopšte dobronamerno orijentisani pojedinci su u proteklih petnaest godina veronaučavanja već bili iznosili ovaj Verbićev stav. A to je ideja da školstvu umesto veronauke – koju bez ikakve javne kontrole kontrolišu crkvene institucije – treba nekakva sekularna „Istorija religija“ ili varijacija na temu. Ali ovakva metiljava i dodvoravajuća daj-šta-daš logika srednjeg puta naprosto nije dovoljna, kao što je i promašena. Zaista, čemu uopšte i istorija religija? Zašto ne istorija umetnosti? Ili, lični favorit, istorija nauke (i tehnologije)? Seksualno obrazovanje? Evo, u Vojvodini je već preuspešno i daje izuzetne rezultate. Medijska pismenost? Nekakva ekonomija ili upravljanje finansijama? Etika, ali ona sekularna, ako smo već toliko šatro zabrinuti za blagostanje i sisteme vrednosti omladine? A ukoliko su plodovi naših prepona zaista preopterećeni, ono što u današnjem svetu jeste apsolutno neophodno za obrazovanje odgovornih, zrelih i razumnih mladih ljudi zapravo je – Kritičko mišljenje. Jer danas informacija o svemu a posebno svačemu ima hrpa i pregršt. I lako su nabavljive pametnim telefonima, bez naročite potrebe upamćivanja i reprodukovanja. Ali logičko razmišljanje, ispravno donošenje zaključaka, naučni skepticizam i kritičko mišljenje o tim informacijama jeste nešto što treba naučiti, neprekidno vežbati i živeti.

I zašto ne Društvene nauke? Nekakva antropologija i sociologija ili, popularno i primenjeno na osnovnu školu, „Ljudi oko nas“ i „Društvo oko nas“? Uz „Svet oko nas“, koji potom svakako divergira u Fiziku, Hemiju i Biologiju? Zašto da „Poznavanje društva“ prestaje u četvrtom osnovne i vraća se tek osam godina kasnije, u formi suvoparne Sociologije i nesrećnog Ustava i prava građana u četvrtom srednje? Jezici, književnost i istorija samo su mali deo iskustva i znanja koje nazivamo društvenim. Zamislimo samo Vebera i njegov protestantski katehizis u osnovnoj školi – premijer bi svakako bio zadovoljan. A i Marks je svakako ostavio upražnjeno mesto. Koje se i te kako oseća. Drugim rečima, da li to deca i omladina ne treba da „poznaju društvo“? Da saznaju nešto o tome šta su grad i selo, šta su društvene klase i nejednakosti, brak i porodica, etničke i rasne grupe, kulture i potkulture, civilizacija i globalizacija, društvene institucije, društvene promene, pokreti i revolucije, politika, zakoni, zdravlje, mentalno zdravlje, siromaštvo, migracije, mediji, kriminal, ratovi, umetnost, simboli, trgovina, rituali, emocije i seksualnost, društveni susreti, popularna kultura, susedstvo, stanovanje, svakodnevni život? Od ove prebogate riznice društvenih tema i fenomena, odnosno beskrajno značajnih činjenica društvenog života, zašto da nam treba samo izučavanje – religija (i, kao izvojevani kusur, nekakvih ljudskih prava i tolerancije u formi građanskog vaspitanja)? Čemu taj poseban status jednom uskom, uskogrudom i pomalo naivnom verovanju, te društvenom ponašanju ljudske životinje? Kao da su u pitanju nadnaravno vredni doprinosi čovečanstvu, kao da je čovek jedino religiozan i ništa više u svojoj društvenosti, i kao da iza religija uredno ne ostaju i tragovi usirene krvi.

I samo zato „Još jedan napor“. Moramo preispitati ulogu i verske nastave i religije u našem društvu i školskom sistemu koje je i refleks i refleksija tog društva. I ukinuti veronauku kao anahronu i zadrtu borbu za feudalne privilegije klera. Shvatiti je kao opaku borbu za kontrolu nad umovima mladih ljudi i za podlu trgovinu ljudskim strahom od smrti bez plaćanja poreza na dodatu vrednost. Jer, hajde da na trenutak zažmurimo na oba oka i pretvaramo se da veronauka u ovdašnjem izdanju kobajagi nije nova predvojnička obuka iz predmeta Svetosavski nacionalizam. Šta to i takva politički neutralna i nacionalno nepristrasna verska nastava, uključujući tu i nekakvu istoriju religija, može da ponudi? Stav o svetu koji je star 6000 godina, uprkos dokazima da nije? Egocentričnu tvrdnju da se Sunce okreće oko Zemlje, odnosno da je čovek u središtu univerzuma? Kreacionističku i samim tim jednako samozaljubljenu doktrinu o fiksiranosti, svrhovitosti i specijalnoj kreaciji čoveka i živih bića od strane boga, nasuprot činjenici o prirodnom poreklu, te stalnoj promeni ili evoluciji? Nije li apsurdno i nekako jeftino reklamirati čoveka koji pred sobom drži ogledalo i ubeđuje sebe da je ono što vidi toliko sjajno da je baš to cilj kosmosa sve ovo vreme? Uteha je kratkog daha: ima li smisla u tome da pronalazimo svrhu pantljičari, besnilu, leukemiji? Dok čovečanstvo popunjava sedmi red tabele periodnog sistema elemenata, čemu anahrono učenje o „duši“, ako znamo da čovekom i njegovom svešću, percepcijom, pamćenjem i ponašanjem vladaju biofizički i biohemijski procesi?

Treba li nam da učimo mlade ljude misticizmu, opskurantizmu, „čudima“, pseudonauci, te slepom poslušništvu dogmama stvorenim na pesku Bliskog istoka pre par hiljada godina? Metodu nekritičkog verovanja u ime autoriteta tradicije i otkrovenja? Duhovnost ili spiritualnost možda zvuče seksi, ali zapravo su naivni i jeftini koliko i opasni. S tim u vezi, želimo li bilo kakvu versku edukaciju iz jednog morbidnog i neprirodnog stava prema seksualnosti, dakle, prema telesnim zadovoljstvima, predbračnom seksu, masturbaciji, homoseksualnosti? O važnosti odricanja od svinjetine, jagnjetine, alkohola, škampa ili bilo kakve mrsi, masti i slasti na neke arbitrarne datume ili tokom cele godine? O proveravanju kod „duhovnika“ da li i kada smemo na plažu i more? Da li je našem obrazovnom sistemu potrebno detaljno i trajno prenošenje doktrine o tome da neko neprekidno motri na naše ponašanje, broji nam i sabira „grehe“, pa nas posle smrti smešta u stanje trajnog bola i patnje ako smo „grešni“ kao što jesmo?

Čemu tačno prepričavanje priča ili mađioničarskih trikova o žbunju koje govori, hodanju po vodi, pretvaranju štapa u zmiju, o prehranjivanju pet hiljada ljudi sa pet vekni hleba i dve ribe, o trudnoći bez seksa, o ustajanju iz mrtvih? Vrlo ambivalentne i moralno problematične poruke o Avramovom pokušaju ubistva sopstvenog sina ili o Jovovim čirevima zbog božjeg hira, sujete i nadgornjavanja sa đavolom? Militarističke poruke o „pravednom“ genocidu nad muškarcima, ženama, decom, starcima, stokom i magarcima u Jerihonu (Isus Navin 6: 20-21), Sionu (Ponovljeni zakon 2: 32-35), Vasanu (Ponovljeni zakon 3: 3-7), nad Madijanima (osim devica, koje su uzete za roblje, Brojevi 31: 7-18) ili Amalicima (u ime osvete za zlodela od pre 400 godina, Samuel 15: 1-9)? Dok mi brinemo zbog rijaliti programa, kako sve ovo utiče na mladi um i famozni sistem vrednosti? Rečima sekularnog humaniste i filozofa teške kategorije Bertranda Rasela: treba osvojiti svet inteligencijom, a ne biti ropski pokoran zbog religijskog straha koji osećamo. Veronauka i bilo kakvo versko obrazovanje nam u tome ne mogu pomoći, naprotiv. Zato „Još jedan napor“ – dođavola sa veronaukom, hrabro, odlučno i nepokolebljivo.

Jer, „Još jedan napor“, odnosno „Francuzi, još jedan napor ako želite da budete republikanci“ zapravo je naslov jednog vrhunskog političkog pamfleta i izuzetnog dela prosvetiteljske i slobodarske filozofije Markiza de Sada, ušuškanog u njegovu erotsku dramu „Filozofija u budoaru“ iz 1795. godine. Da, tog zloglasnog Markiza de Sada koji je podario (prez)ime jednoj seksualnoj praksi. Ovaj nepravedno zapostavljeni mislilac i teoretičar bio je snažni zagovornik snage ljudskog razuma, progresa i uopšte ideala Francuske revolucije. Uostalom, bio je zatočen u Bastilji odakle je zbog vike, uzbunjivanja i propagandnog delovanja proteran samo deset dana pre 14. jula 1789. godine. I sad, nakon što je Francuska revolucionarno ukinula monarhiju i feudalne odnose, De Sad je tvrdio da Francuzi moraju napraviti taj „još jedan napor“ kao konačni korak ka slobodi. A to znači ukinuti i „religijsko praznoverje“ kao „okove“ koji su „isuviše prisno“ spojeni sa moharhijom i starim režimom. Skršiti jedino „vladarska žezla“, a ne i „kadionice“, naprosto nije dovoljno. Zato što će iznova izgrađena teokratija ubrzo ponovo stvoriti novu aristokratiju. I nedugo zatim ćemo opet klečati pred izmišljenim bićima ili njihovim podlim predstavnicima i varalicama na zemlji. Zvuči poznato?

Drugim rečima, sekularizam ili sekularizacija su neodvojivi od modernizacije nekog društva i države. A obračun sa veronaukom je istinska mera reformi „svom snagom“, bar ako su te reforme shvaćene kao modernizacija društva. Svaki specijalni (SPC-ijalni!) status religije bazdi na feudalne privilegije koje se danas izlivaju od diplomatskih pasoša do povlašćenog plaćanja parkinga za kler u Novom Sadu. Dok svako snebivanje ili femkanje pred izazovima klerikalizma i veronauke, jedno „Jaoj, mani crkvu, nemoj to…“, predstavlja opasnost na koju su nas upozoravali još francuski prosvetitelji. To je znao i Markiz de Sad, baš kao i spomenuti Maks Veber. Ono što je stvorilo protestantsku etiku na koju nas u svojim autorskim tekstovima toliko nagovara premijer Vučić, zapravo je preokret ili okrenutost ka ovom svetu, umesto ka onostranom. Ka fizičkom umesto metafizičkom, ka ovozemaljskom a ne nebeskom. Čovek je deo prirode i njenih fizičkih zakona, a ne nešto što je toj prirodi (i društvu) suprotstavljeno. I od ključnog i odlučnog je značaja da to prepozna i zagovara naš obrazovni sistem. I zato, još jedan napor…