Jubilej iluzije

 Bila je to generacija za koju se smatralo da će doneti društvenu revoluciju. Na ulicama se već kuvalo: ubijen je Martin Luter King što je iniciralo talase nasilja, po univerzitetima se protestovalo protiv rata u Vijetnamu, žene su glasno zahtevale svoja prava u tzv. drugom talasu feminizma, homoseksualne osobe postale su vidljivije no inače.

Pa ipak, Vudstok nije doneo ništa novo, osim što je ozvaničio kraj ere naivnosti. „Doba Vodolije“ ostalo je tek astrološko trabunjanje, a ne nova era kosmičkog mira, ljubavi i harmonije. Nakon Vijetnama, ratovi su se samo nizali: invazija na Granadu, na Panamu, zalivski rat, ratovi po Balkanu, Avganistanu, Iraku. Na tamnoputog predsednika Amerike čekalo se još četrdeset godina, a mnogi se i danas ne vesele tome. Žene su i dalje i sa jednakim pravom nezadovoljne. Društvene promene se dešavaju, ali sveopšti mir i ljubav nisu ni bliže ni dalje nego što su to bili.

Polazeći od ideala i vrednosti posetilaca Vudstoka postavlja se sledeće pitanje: kako to da dete začeto u halucinogenoj izmaglici uz psihodeliju Džimija Hendriksa danas ima četrdeset godina, nosi kravatu i italijansko odelo i uspešan je menadžer ogranka neke korporacije? I ne interesuju ga toliko mir i ljubav, već profit, dok svog sina šalje u rat u Irak? Zašto su ideali „Vudstok generacije“ danas toliko „retro“ ili staromodni? Ili, ako jesu – a jesu – zašto ta generacija nije uspela u svom naumu? Rečima Elvisa Kostela, „šta je toliko smešno u miru, ljubavi i razumevanju?“. Zašto su pankeri, samo osam-devet godina nakon Vudstoka, govorili „nikada ne veruj hipiku“?

Krvavi deo odgovora na ovo pitanje dala je hipi komuna Čarlsa Mensona, koja je želeći da inicira međurasni rat, krenula da ubija po Beverli Hilsu samo sedam dana pre Vudstoka. I to šizofreno inspirisana pesmom sa sjajnog albuma Bitlsa, a koji je u narodu poznat kao „beli“. Mensonovi saborci ubili su (najmanje) sedmoro ljudi, uključujući tu i trudnu suprugu režisera Romana Polanskog, a sve u ime ljubavi i borbe protiv rasnih i klasnih razlika. Pokazalo se da ciljevi hipi generacije mogu biti upotrebljeni u nečem posve neharmoničnom i jednostavno zlom. Bio je to početak kraja jedne iluzije.

Najbolje svedočanstvo o toj iluziji desilo se deceniju kasnije, takođe od strane vatrenog ljubitelja muzike Bitlsa, i osobe slično poremećenog uma: u decembru 1980. godine, Mark Dejvid Čepmen ubio je svog idola Džona Lenona. Jednom prilikom, Čepmen je izjavio: „Lenon nam je rekao da zamislimo svet bez vlasništva, a vidi njega, sa milionima dolara i jahtama i farmama i imanjima na selu, kako se smeje ljudima kao što sam ja koji su verovali lažima i kupovali ploče i izgradili veliki deo svojih života oko njegove muzike“. Gde su, dakle, nestale iluzije Vudstok generacije? I o kojim iluzijama se tu radi?

Osnovna iluzija te generacije bilo je uverenje da lična promena donosi političku promenu. Da buniti se protiv tzv. sistema znači promeniti sopstveni život: drugačije se oblačiti, jesti, voditi ljubav, ponašati se i razmišljati. Ova greška u rasuđivanju i koracima učinila je da ceo pokret bude osuđen na neuspeh i završi u blatu poput onog ispred bine na Vudstoku. Zato je famozni sistem ostao netaknut naporima hipi generacije: jer je za ozbiljne društvene promene neretko neophodna organizovana pobuna. A razlika između lične promene i organizovane pobune je poprilična. Za političke i društvene promene potrebno je malo više od halucinogenog eskapizma, mantranja o ljubavi, držanja za ruke i zamišljanja boljeg sveta. I zato je Vudstok umesto bunta, zapravo demonstrirao nemoć. Ideali i, nažalost, metode ove generacije prisutni su i u nekim današnjim društvenim pokretima, poput ekološkog. I prati ih ista greška u rasuđivanju: da je dovoljno da mnogo nas promeni svoje životne stilove da bi svet postao lepše mesto za život. Ideja da je dovoljno da se mi lično promenimo, i zatim samo uhvatimo za ruke, da bi društvo u kojem živimo postalo bolje – znači samo da za četrdeset godina ništa nismo naučili.