Kad žene vladaju

Smešteno tik do moćnih planinskih masiva, na 2600 metara nadmorske visine i na granici sa Tibetom, sa divnim zalivima, ostrvima i plažama, ušuškano je između provincija Junan i Sečuan u Narodnoj Republici Kini. Ali, poenta koja tu zapravo oduzima dah nije samo u prirodnim lepotama, već i u onim društvenim. Naime, na obalama jezera Lugu živi oko 56.000 pripadnica i pripadnika naroda Mosuo, miroljubive etničke grupe i zajednice sa posve specifičnim i inspirativnim društvenim aranžmanom, a koji se komotno može nazvati matrijarhatom. Tamo vladaju žene. Glave porodica su starije žene, one odlučuju o kućnim i poljoprivrednim poslovima, raspolažu imovinom, novcem i donose većinu drugih odluka. Muškarci šetaju unaokolo i pecaju.

Narod Mosuo (zapravo, izgovara se „MVO-svo“) smatra jezero Lugu za svoju „Boginju Majku“, a planinčuga iznad jezera za njih je „Boginja LJubavi“. NJihov jezik ne poznaje reči za „ubistvo“, „rat“ ili „silovanje“. Porodično prezime i imovina se prenose sa majki na ćerke, tako da se celo domaćinstvo vrti oko žena. O deci se staraju majke i tetke, kao i ujaci i stričevi (a ne biološki očevi). Ali, najveća inspiracija u vezi sa matrijarhalnim i matrilinearnim narodom Mosuo verovatno su njihove zanimljive seksualne prakse i aranžmani. Jer, kako svedoče istraživači Kristofer Rajan i Kasilda DŽeta u studiji „Seks u svitanje“ (2010), a odakle i potiče većina ovih podataka, po obalama jezera Lugu vladaju i gotovo apsolutna seksualna sloboda i relaksiranost. Kako za muškarce, tako i za žene.

Na primer, kada devojčice uđu u pubertet, one svečano i ceremonijalno dobijaju svoju ličnu spavaću sobu („babahuago“ ili „cvetna soba“). Ova soba obično ima jedna vrata koja vode u unutrašnje dvorište porodične kuće, ali i jedna privatna vrata koja izbijaju na ulicu. I sad, te „osnažene“ tinejdžerke ili devojke u svoju „cvetnu sobu“ predveče ili noću mogu da prime kog god dečaka ili muškarca požele. Jedino strogo pravilo glasi – taj mora da ode pre svitanja. Ne očekuju se monogamija, romantična privrženost, emotivna veza ili brak. A ukoliko se kao rezultat ovakvih noćnih poseta rodi dete, o njemu se staraju sve žene iz tog domaćinstva, spomenuti ujaci i stričevi, i zajednica u celini. U tom smislu, među narodom Mosuo, seksualni odnosi su potpuno odvojeni od emotivnih i porodičnih odnosa. Ovaj aranžman zove se „Sese“, što znači „šetnja“, „hodanje“, „prolaznost“. Dakle, ovo je institucionalizovana „varijanta“, neobavezni seks „na jednu noć“, kojim upravljaju i dominiraju žene, dok mužjak kupi prnje pre nego što raspali Sunce u svitanje.

Konzervativniji antropolozi su skloni tome da (i) ovu instituciju nazovu „(prolaznim) brakom“, iako cela ta stvar sa brakom ima veze koliko i žirafa sa stiroporom. U pitanju su prolazni odnosi bez obaveza, bez razmene bračnih zaveta, prezimena, imovine, brige o deci ili očekivanja vernosti. Jezik naroda Mosuo ni nema reč za „muža“, već koristi reč „Azu“, što znači prosto – prijatelj. NJihovi „bračni“ odnosi traju tačno onoliko koliko su muškarac i žena u međusobnom prisustvu u „cvetnoj sobi“, ništa više ili duže. Bez obzira na to da li ove odnose ponavljaju mesecima i godinama, ili dotični samo traju nekoliko sati, odnosno par vrelih minuta – računa se erotska stvarnost ovde & sada. Uostalom, život je kratak, pa zašto da onda ne bude posut šećerom u prahu odozgo?

Takođe, „mosuanski“ običaji zabranjuju razgovore o ljubavi ili romantičnim odnosima u domaćinstvu. Šta je ko radio noću je samo njegova ili njena stvar. Imperativ je međusobno poštovanje privatnosti i tuđe intime. Muškarci ljube i obljubljuju, al’ ne pričaju o tome. Možda džentlmeni i nisu sasvim izumrli? Zapravo, jedino što Mosuanci preziru su naivna, „nepristojna“ i „nekulturna“ obećanja doživotne vernosti, pošto ona znače i nakaradnu „pripadnost“ žena muškarcima ili obrnuto. Izražavanje ljubomore takođe se smatra agresivnim i posesivnim, i predmet je prezira i podsmeha, jer dovodi u pitanju svetu autonomiju i seksualnu slobodu druge osobe. I baš zbog takvog kulturnog sistema, matrijarsi ili pripadnice naroda Mosuo bez osećanja stida ili sramote svedoče da su imale i do stotinu seksualnih partnera tokom života. Zvuči zgodno? Možda zato što i jeste.

Očekivati je da su običaji naroda Mosuo bili predmet izuzetne istraživačke, etnografske i antropološke pažnje, ostavljajući mnoge pustolove, turiste i naučnike u mentalnom zabezeku i neverici. Još je famozni Marko Polo (navodno) prošao ovim oblastima davne 1265. godine, ostavljajući sledeću hvalisavu belešku svojoj zakopčanoj evropskoj publici: „Oni ne misle da je nepoželjno ili za osudu da se stranac, ili bilo koji drugi muškarac, ‘provede’ sa njihovim suprugama, sestrama ili ćerkama. Zapravo, oni to smatraju za veliku prednost i čast. Stranac se zato po tri-četiri dana prevrće u krevetu sa ženama ovih sirotih ljudi.“ Nažalost, vremenom je usledio i pritisak da ovi „primitivci“ promene svoj navodno raskalašni način života. Čim je Kina uspostavila punu kontrolu nad ovom regijom 1956. godine, vladini zvaničnici i komesari u kožnim kaputima su počeli da dolaze i propovedaju svoju verziju ispravnog braka i ponašanja.

Puštali su im propagandne filmove o opasnostima od sifilisa, te gubitka razuma zbog navodne dekadencije, a usledila su i maltretiranja i otvorena represija nad tom etničko-erotskom manjinom. Ove ljude su svojevremeno izvlačili iz „cvetnih soba“ i vukli nage po ulicama, a zatim im ukinuli pristup žitaricama i tekstilu kako bi ih izgladnjivanjem primorali da se „upristoje“. Tek tada su neki Mosuanci nevoljno pristali na državni brak i ceremoniju venčanja, kada je svaki nesretni supružnik od kineske vlade dobio po šaku čaja, cigaretu, bombonu i venčani list od matičara. Ali, baš neobično, izgleda da ni to nije pomoglo. Posetioci obala jezera Lugu iz 2006. godine posvedočili su da je ovaj matrijarhalni i „tradicionalni“ socioseksualni sistem o(p)stao gotovo netaknut. Danas su verovatno najveća pretnja za narod Mosuo prokleti turisti koji u hordama pristižu i pretvaraju ovu oblast u svojevrsni Diznilend, foto-priliku za Instagram, ili u zoološki vrt za neuko posmatranje te seksi-civilizacije.

I zato, šta možemo da naučimo iz ove antropološke ekskurzije? Osim saznanja da se u tim kineskim provincijama, umesto prozaične i banalne „piletine sa kikirikijem u Sečuan sosu“, sa zaprškom kuvaju i mnogo zanimljivije stvari? Prvo, ovo: iako Mosuanke nipošto nisu stidljive i femkajuće individue, njihov život i blagostanje se ne vrte oko seksa. Na jezeru Lugu ne vlada nikakav dekadentni promiskuitet, već jedna zrela polna autonomija i društvena sloboda. A kojoj se mi, šatro moderni i zapadni, još uvek sa nelagodom učimo. S tim u vezi, porazmislimo malo o našim podlim preljubama i prevarama, o posesivnostima, ljubomorama i paranojama? Ili o turobnim razvodima brakova i pokidanim porodičnim odnosima, samo zato što su mama ili tata poželeli da par puta vanbračno snoškare sa nekim drugim? Jer, narod Mosuo ne predstavlja neko mitološko, amazonsko i svingerajsko „kraljevstvo žena“, koliko kraljevstvo porodice. I to proširene, brižne porodice koja se i te kako stara o svojoj deci. Na delu je i vladavina uzajamnog poštovanja među polovima, bez popova i političara koji drobe o „porodičnim vrednostima“ po sopstvenom ili konzervativnom uzusu. Dok devojke i momci odrastaju u sredini koja ih ne kritikuje, ne spočitava im ništa i ne odbacuje ih ukoliko se slobodno vole, druže, sparuju i ostaju u drugom stanju po svojim cvetnim sobama.

I, druga lekcija: feminizam je seksi. Jer u ovom specifičnom matrijarhatu, muškarci nisu potlačeni, diskriminisani i poniženi. Upravo suprotno, oni su relativno ravnopravni pripadnici zajednice. Dok se istovremeno seksaju mnogo češće, neobaveznije i neopterećenije nego većina mužjaka na Zapadu. Dakle, u pitanju nije distopija u kojoj muškarci krvavo rmbače pod pritiskom štikli za vratom, dok žene po ceo dan dangube, feniraju se i lakiraju nokte na nogama. Tih par etnografskih slučajeva u kojima žene upravljaju svojim zajednicama zapravo su primeri poprilično uspešnih i srećnih društava sa zavidnim nivoima lične, seksualne i društvene slobode. I zato, ne krivimo žene ukoliko smo nezadovolj(e)ni i frustrirani. Već im već jednom dozvolimo ravnopravni pristup moći, bogatstvu, imovini, statusu i prestižu, opustimo se, i uživajmo u onome što se tada odvija pred našim očima i preponama.

Društva poput ovih, u kojima su devojke i žene slobodne da iskazuju svoju seksualnost bez rizika od prezira, progona i stigme, istovremeno su i mnogo ugodnija, udobnija, srećnija i pristojnija društva od onih u kojima vladaju elite uskogrudih, posesivnih i ljubomornih muškaraca. I za te muškarce. Najzad, nismo mi po svojim izlascima, klubovima i društvenim mrežama otkrili „varijante“ i neobavezni seks za jednu noć. Čitava društva relaksirane seksualnosti postoje već stolećima. Ali, to su društva u kojima vladaju žene. Međutim, zgodna je to razmena. I zato, muškići, dozvolimo devojkama i ženama da zavladaju i da zatim slobodno otvore svoje cvetne sobe. A mi ćemo se bez problema pokupiti kući ujutru.